"Šteta što niste mogli da dođete da vidite pre nekoliko dana, onda bi vam sve bilo jasno", rekao je posle poraza od Monaka u Evroligi Dejan Radonjić.
Ipak, ko je hteo da shvati, bilo mu je jasno još prošle sezone. Recimo, posle reči Etorea Mesine. Iskusni stručnjak je još pre godinu dana izašao i svojim autoritetom probao da natera glavešine u Evroligi da sednu za sto i dogovore se. Kako sa FIBA, tako i sa igračima, trenerima i klubovima, jer je još tada bilo jasno da ovako više ne ide.
"Svake nedelje sve više igrača, trenera i članova klubova je pozitivno na testovima, sve više i više utakmica u međunarodnim i domaćim takmičenjima je odloženo. Teškoće sa putovanjima povećavaju bojazan za zdravlje timova i sudija. Uskoro neće biti datuma za odigravanje odloženih utakmica. Sve više rezultata će zavisiti od toga ko je imao više sreće i kome se u timu zarazilo manje igrača", rekao je on tada, a od toga nije odstupio ni godinu dana kasnije.
Jedna slika dovoljno govori o tome u kakvo se takmičenje pretvorila Evroliga. Olimpija iz MIlana je u Beogradu čekala šest minuta da postigne prve poene, kada je Ben Bentil konačno pogodio.
Crvena zvezda jeste tim nadaleko poznat po čvrstoj odbrani, ali ko je gledao taj meč teško da će moći da kaže da je tada toliko odbrana bila razlog šokantnog stanja na semaforu.
Košarkaši Olimpije, velike zvezde poput Điđija Datomea i Nikola Melija, igrači sa velikim evroligaškim iskustvom i čak NBA mečevima, promašivali su praktično sve. Nekad preko čuvara, ali nekad i sasvim sami.
Da li iko želi to da gleda?
PANDORINA KUTIJA – I SVIMA JE MUKA!
Na kraju je Crvena zvezda izgubila taj meč, koji je bilo jako teško gledati. Sa obe strane je viđeno mnogo promašaja, malo lepih poteza i sve u svemu videlo se da je to daleko od maksimuma bilo kog od ta dva tima.
"Prošle godine sam napisao otvoreno pismo, gde sam tražio da svi sednu zajedno i nađu rešenje prihvatljivo za sve. Glavno je naći rešenje za raspored, jer se igrači povređuju i kvalitet košarke je sve gori. Kada sam to rekao svi su se uznemirili jer sam otvorio Pandorinu kutiju. Ne znam šta je moguće rešenje, ali se nadam da će ga biti i da ćemo naći neko zajedničko rešenje. Realnost je takva da mnogi timovi igraju domaće lige, Evroligu ili Evrokup, a uz to su tu i mečevi reprezentacija za koje je nemoguće naći mesto", rekao je Etore Mesina posle pobede u Beogradu.
Da ne bude da se samo akteri tog meča žale na takmičenje, nekoliko dana kasnije pobrinuo se Andrea Trinkijeri.
"Shvatam da je NBA najbolji košarkaški proizvod i da pokušavamo da ga kopiramo, ali ne možete samo preuzeti nešto ukoliko nemate iste uslove", rekao je on nakon ubedljive pobede svog tima.
Bajern je savladao Makabi sa 70:52, ali meč u kome je Makabi jedva dobacio do 16 poena u prvoj četvrtini, a u svakoj narednoj je bio sve gori, jer jednostavno neke ekipe gube snagu i ne mogu da izdrže ovaj pritisak takmičenja.
Jedna stvar su Real Madrid, Barselona, Olimpija Milano ili CSKA koji sa svojim budžetima mogu da naprave sastav od 15 kvalitetnih igrača, da isprate organizaciju vrhunskom logistikom...
Ipak, kao što smo videli čak i oni se muče, pa su tako korona i povrede ostavile CSKA bez Nikole Milutinova i Tornikea Šengelije na duži period i ove sezone, što je odmah rezultiralo time da su "Armejci" tek šesti na tabeli ove sezone.
Evroliga sve više postaje liga zdravijih, spremnijih i nepogođenih koronom. Oni pobeđuju mečeve, a na parketu ne gledamo ekipe koje se takmiče ko je kvalitetniji i taktički spremniji, nego najčešće pobeđuju oni koji mogu da izdrže.
Da li je to košarka koju Evropa želi da gleda? Gomile mečeva u kojima ekipe dolaze sa sedam ili osam zdravih igrača, utakmice u kojima za Real igraju juniori ili mečevi poput duela Olimpije i Crvene zvezde u Beogradu gde igrači poput Datomea, Melija ili Kalinića promašuju otvorene šuteve u "Pioniru". O ostalima da ne govorimo.
Zato što nisu u formi, zato što im nije dan? Ne. Zato što, po rečima Dejana Radonjića: "Treba igrati meč i razmišljati koliko ko na terenu treba minuta da izdrži, a ne o kvalitetu koji svi žele da vide."
SISTEM?
Ako se pogleda i sistem takmičenja, vrlo je jasno da nije najsrećniji.
Sada već na pola sezone imamo ekipe poput Panatinaikosa, Žalgirisa ili Albe ove sezone koji nemaju nikakav takmičarski motiv da pobede osim prestiža, a debakl sa dekonstrukcijom Himkija usred sezone i ne pominjemo.
Nije to tako samo na dnu, već je i na vrhu. Koliko god Barselona i Real nastavili da pobeđuju, ne znači im nešto puno to da li će biti prvi ili drugi na tabeli, tj. može čak i da im se obije o glavu u slučaju da Efes na kraju bude sedmi ili osmi, ili Fener u ovakvoj formi dočeka kraj Evrolige na jedan od poslednja dva mesta.
Suština je u tome da gomila mečeva nema takmičarski značaj, a ako se pogleda za publiku van navijačke, one koja ima svoj tim u EL nema preveliki interes da to gleda sa velikom pažnjom? Postoji razlog zašto ljudi gledaju Juventus i Inter više od Bolonje – ne samo zbog kvaliteta, već i zbog takmičarskog naboja same utakmice, koja u sebi nosi bodove važne za titulu ili Evropu.
ZAKLJUČAK?
Korona utiče na zdravlje igrača i potencijalno je velika pretnja svakome ko je shvati olako. Raspored Evrolige je takav da nestaje termina koji mogu da se "uguraju" u raspored, pa timovi igraju mečeve na svaka dva ili tri dana, ubacuju utakmice u već prenapregnute rasporede, a igrači se teraju da posle sedam, deset ili 15 dana u krevetu odmah upadnu u pun ritam.
To bi na kraju, zarad još 10, 20 ili 30 mečeva na TV-u, moglo nekome da utiče na karijeru ili još ozbiljnije na zdravlje, ali da ne idemo u mračne prognoze i svedemo se na košarku.
U ovakvom ritmu, sa ovakvim brojem utakmica, sa povredama koje konstatno gledamo, dugim putovanjima od Kazanja i Sankt Petersburga pa sve do Kanarskih ostrva, kakvu košarku gledamo? Utisak je - svake godine sve lošiju, sa sve manje poena i sve manje lepih poteza. I to nije proizvoljna procena, već to smatraju Trinkijeri, Radonjić, Mesina, a siguran sam i svi ostali treneri u Evroligi.
Da li je potrebno menjati format Evrolige?
I ovde nisu u prvom planu dva poraza Crvene zvezde u Beogradu u duplom kolu Evrolige i njene loše igre u tim utakmicama, kao ni njenih pet poraza u poslednjih šest nastupa u najjačem takmičenju. Ovo nije tekst o tome zašto Srbija ima jednog, a ne dva predstavnika u elitnom takmičenju, što bi smo svi voleli da se desi.
Takođe, nije u prvom planu ni to što svake godine gledamo iste timove u Evroligi i svake godine za te timove igra 90 odsto istih igrača, dok oni najtalentovaniji (i ne samo oni) brzo nađu put da odu u NBA, pa makar i na kratke prekookeanske epizode.
Pitanje koje se nameće je - koliko ovo uopšte ima smisla? Ko želi da gleda igrače kako se vuku na terenu, jer su posle 15 dana u krevetu naterani da igraju četiri meča nedeljno. Ko želi da mečeve pobeđuju oni koji imaju punu rotaciju, a ne oni koji imaju nešto više, bolje, kvalitetnije da ponude.
Ovakva Evroliga sigurno donosi više novca od TV prava, više novca od ulaznica, ali teško da to može da opravda ono što sve češće gledamo na parketima širom Evrope.
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.