IGRAO F4 SA PARTIZANOM, PA ČEKAO ISIS U MOSULU! Intervju: Ja sam Srbin, za mene su Iračani heroji!

"Neće ni siromašniji od Srba da odu u Irak! Možda ja i jesam budala, ali neki drugi Srbin je jedini otišao u Severnu Koreju, Istočni Timor... Mi smo ovde navikli na dosta spartansko vaspitanje i tretman otkad smo bili mladi. Što u sportu, što u porodici. Ja sam zahvalan roditeljima koji su mi dali svu ljubav ovog sveta, razmazili su me u smislu pažnje i ljubavi, toga nikad nije manjkalo, ali bih dobio po nosi kad god nešto nije valjalo. Nikad nije bilo: 'Pusti ga, naš je.' Iz toga su rasli normalni ljudi", počinje svoju neverovatnu košarkašku i životnu priču za MONDO Aleksandar Mitrović.

Ime koje zvonu u ušima navijača Partizana ne samo zbog smederevskog napadača koji pomera granice već i zbog momka koji je došao 2009. godine došao iz Mege i kao klinac gledao Kecmanovu trojku u Zagrebu, pa i Mekejleba, Robertsa, Marića i Veselog u Parizu na F4 Evrolige. Kao mladi talenat sa klupe je čekao šansu, skupljao minute. Dve godine kasnije Peristeri mu je bio prvi inostrani angažman, a da mu je tad neko rekao da će 2024. moći da kaže da je košarku igrao u Iraku, Mongoliji, Tajvanu, Bahreinu, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Gruziji...

"Teško da bih verovao! Nekako to vidim kao lepotu života, jer te odvede na najverovatnija moguća mesta, makar u mom slučaju. Volim to da često ponovim - zadovoljan sam karijerom i životom. Gledam život na mikro nivou, ja sam srećan što sam se danas probudio, što su svi moji dobro i zdravo, lepo mi je što mogu da sednem i da popričamo. A mesta koja sam video i sve što sam doživeo, to je nešto što vredi više od samog novca koji sam zaradio", priča Aljoša Mitrović.

ALBANCI? JEDINO SAM SE SA NJIMA DRUŽIO!

Osvajač bronze na U16 prvenstvu Evrope u Španiji 2006. godine bio je definitivno jedan od najvećih talenata u državi. Trebalo je hrabrosti i svesnosti da 2017. kada je prvi put kročio u Aziju potpuno promeni svoj put. Više nije cilj Evroliga nego život, iskustvo, ali i neka druga košarka.

"Kada sam pao sa visokog nivou sa 20 ili 21 godinom nisam se osećao lepo i nisam bio zadovoljan onim što mi se nudilo. Prvi odlazak u Aziju je bio skroz slučajan sa 27-28 godina, ali kada sam video kako to izgleda i da tamo mogu mnogo više iskustava da doživim tamo nego igrajući u Evropi Češku, Slovačku, neka bude i Poljsku, to me nije zadovoljavalo. Pogotovo što je došlo do jednog pomeranja pozicija u košarci. Ja sam odgajan kao bek, plejmejker, međutim visinom sam krilo. Centri su sada niži, plejmejkeri su niski i košarka koja se meni nudila je da ja stojim u uglu i da idem na skok u napadu dok američki plejmejker dribla loptu 40 minuta. To nikako nisam mogao da igram jer nisam taj tip igrača. Smatram da sam mnogo obučeniji, jer sam stvarno sarađivao sa vrhunskim trenerima."

Posle Partizana bio je u Podgorici koja mu je ostala u lepom sećanju, pa u Metalcu iz Valjeva, a posle Peristerija 2012. sledeća inostrana destinacija bila je Slovenija. "Ja sam igrao u Laškom, to je grad nepostojećih ljudi! Navodno je populacija 3.000, jako je lepo, ali je premalo. Nemaš nikakav sadržaj, to je faktički odmorište za bogate babe i dede iz Austrije i Nemačke. Upoznao sam finih ljudi u Sloveniji, ali ono što je tipično je što sam se u Laškom najviše družio sa Albancem koji drži poslastičarnicu i sa Albancem koji drži giros na železničkoj stanici. Oni su mi nekako bili najpribližniji", priseća se svojih dana pre pune decenije u Zlatorogu.

U Rabotničkom je krenuo 2015. godinu, ali je brzo otišao u Bugarsku i tamo zatekao – drevni grad! Nekadašnji Filipopolj, poprište jedne od najvećih bitaka Aleksandra Makedonskog! "Ja sam živeo u Plovdivu, mnogo je lep grad, jedan od najstarijih na svetu. Tu imaš rimski amfiteatar u centru i oni su uspeli da ga sačuvaju. To je gospodsko mesto, imaš dosta turskog, grčkog uticaja, ima dosta prosvećenih ljudi. U Bugarskoj sam stvarno uživao i tamo sam posle dve sezone u kojoj nisam igrao kako treba vratio samopouzdanje i stvarno sam bio dobar."

"VALJDA DOBIJU BODOVE AKO TE DIGNU NA HAUBU"...

Posle dve dobre godine u Akademiku iz Plovdiva krenuo je zapravo put Aljoše Mitrovića koji će ga obeležiti. Ipak te 2017. godine otići u Aziju, nije bilo lako...

"Bilo je kasnije tih situacija, da mi se neki ljudi smeju jer ja igram po Aziji, a posle zovu: 'Hej, hajde sredi nam neku Dohu...' Treba ipak preskočiti to u glavi, da je to bila makar Kina ili Japan, jer to ipak zvuči ozbiljno", počinje on, pa objašnjava kako se odlučio da zaigra košarku u Dohi: "Ja sam u januaru otišao u Mladost iz Zemuna jer sam shvatio da nema ponuda koje sam želeo – Poljska, Češka ili Švedska gde sam prošao pripreme i morao da napustim klub jer mi je pukla Ahilova tetiva. Dogovorio sam se sa ljudima iz kluba da potpišem otvoren ugovor i na kraju je ispalo da sam posle samo jedne odigrane utakmice dobio poziv iz Katara od srpskog trenera Miše Dobričana. Njemu se u tom momentu povredio igrač, naš pokojni drugar Nemanja Miljković, divan momak. On je hteo četvorku/peticu da zameni dvojkom/trojkom i mene je zvao. Meni se to svidelo, bilo mi je dovoljno egzotično, dovoljno mi je delovalo kao izazov, to je totalna nepoznanica. Kad iz Poljske ideš u Češku, iz Češke u Belgiju, to je nešto slično, na šta si navikao. To je Evropa, spreman si tu na sve. Sa te strane mi je Katar bio jako interesantan i nije mi trebalo puno da razmišljam. Bolje mi je delovalo da završim sezonu kupajući se na plaži nego putujući po Srbiji u KLS-u."

Otići iz Evrope u Aziju, u drugu kulturu, klimu, gde se igra neka potpuno drugačija košarka nije lako. Ali je najteže privići se na arapski saobraćaj! "Bio je kulturološki šok i navikavanje na neke stvari na koje ovde nisam navikao. Na neki način opet učiš život, samo u drugoj zemlji i u drugoj kulturi. Bilo je novina u ophođenju sa ljudima, novina u redovnom životu, ali su mi novine u saobraćaju bile najtraumatičnije. Tamo svi voze moćne automobile i svi voze kao blesavi. Pritom, čim vide da voziš auto slabiji od 5.000 kubika ti si tamo meta, svi ti se nabijaju i pokušavaju da te istisnu sa puta, makar te bacili u jarak! A ne gine niko! Najfascinantnije je što se oni u takvom ludačkom saobraćaju snalaze kao carevi. Vide se izudarana vozila, ali kako se vozi, to nije ništa. Zapravo su ti ljudi majstori vožnje u tom haosu.", ističe Mitrović u razgovoru za MONDO, a onda dodaje da je na Istoku najrizičnije biti – pešak!

"Što istočnije to luđe! Staneš na ulicu kao pešak, niko neće da stane da je pređeš, a kad zakoračiš na put – on ubrzava! U Gruziji je to bilo još izraženije. Kako spustim stopalo na pešački prelaz automobil ubrzava, verovatno dobija određeni broj bodova ako me zvekne dobro", priča nam kroz osmeh.

Na pešačenje i vožnju se nekako navikao, ali trebalo je navići se i da je na tvojim plećima ogromna odgovornost. Čak i ako ubaciš 30 poena stoji ti mač nad glavom. "Košarka je isto bila jedna vrsta navikavanja jer sam došao iz Evrope. Nije bitno da li je to najviši ili neki malo niži nivo, imao sam sreću da iskusim to sve, u Evropi se svuda gleda timska igra i vodi se računa o detaljima koji su jako bitni za fundamentalnu košarku koju smo mi naučili da igramo. Tamo ti se sve svede na zvezde, da se lopta da strancu i da stranac mora da postigne što više koševa kako ga bogati šeik ne bi maltetirao ili poslao kući posle utakmice. Mač nad glavom stalno! Tu sam prvi put video da neki igrači kojima ja ne mogu da priđem kvalitetom dobijali otkaze nakon mečeva sa 30 poena jer je neko iz kluba procenio da to nije dovoljno dobro i samo mu je uručio kartu za kući."

IGRAO ZA PRVAKA EVROPE – U STALJINOVOM GRADU!

Kada bi se na nekom kvizu pojavilo pitanje u koja je dva bivša prvaka Evrope igrao Aleksandar Aljoša Mitrović, teško da bi mnogo ljudi znalo odgovor. Partizana bi se svi setili, ali..."Dinamo Tbilisi je bio prvak Evrope u vreme Sovjetskog saveza! U vreme kada sam ja došao bio je to tim sa šampionskim ambicijama, prepun dobro plaćenih igrača, reprezentativaca Gruzije, a to je košarkaški jako pismena nacija. Oni znaju da igraju košarku i obožavaju je. Što se tradicije tiče osim nekoliko banera koji su tu u trening sali ne priča se toliko o uspesima kluba za vreme SSSR-a", priča nam o potpuno nestvarnoj sezoni 2017/18 provedenoj u Gruziji.

Smeštena između Dagestanaca, Uzbekistana, Kazahstana, Turkemistana, iznad Jermenije i Azerbejdžana, naslonjena na Tursku, blizu Sirije, Gruzija je zaista na geopolitički na neverovatnom mestu na mapi sveta. "A ti si tvrdo pravoslavno gnezdo! Znaš koje je to ludilo! U momentu kada sam ja bio tamo bio je tu stari patrijarh (Ilija II, 90-godišnjak koji je na čelu crkve od 1977. godine, prim, aut) i oni su mi pričali: 'On kad bi digao ruku i rekao idemo na Tursku ili na Rusiju, ceo narod bi krenuo!' Neverovatno."

Možda ne bi baš svako otišao u Gruziju da igra košarku, ali ko god može da je poseti to ne bi trebalo da poseti. Zbog prirode, hrane, vina... "Tbilisi je fenomenalan grad, on je uz reku Tkvari, grad koji ide u dužinu, a ne u širinu zato što su u širini brda. Najbolja stvar kod Tbilisija je što metroom stižeš svuda. Sovjetski metro – najbolja stvar na svetu! Imaš samo jednu liniju od prve do poslednje stanice i tu si ti car. A hrana je sjajna, najbolja vina na svetu, pa nije džabe Staljin pio kad su u njegovom gradu pravili, a i dalje prave, najbolja slatka vina na svetu!"

Ipak Gruzini nisu baš najjednostavniji narod na svetu. Očigledno da je to što su okruženi stalnim previranjima i što su preko glave prevalili baš mnogo istorije uticalo na njihov karakter. "Tamo ljudi imaju jako preku narav i koliko mi umemo da budemo žalosno nesložni među nama, toliko Gruzini mogu biti mnogo gori, jer su možda i agresivniji od nas. To se vidi i na ulici, svađaju se ljudi, galame... Obična šetnja korzoom, ti vidiš da ljudi češu jedni druge rame o rame i okreću se i mršte se. Borba za prevlast stalna..."

IZ INATA UZEO TITULU KOD "GRUZIJSKOG ŽELJKA"!

Gruzija mu je donela mnogo sjajnih iskustava, ali i titulu – osvojenu iz inata. Gruzijski "Željko Obradović" je trener koga sigurno neće zaboraviti. "U Gruziji mi je trener davao otkaz posle druge utakmice finala! Jako čudan čovek, on je gledao Željkove utakmice u Evroligi i kako vidi neku novu akciju – on potpuno promeni sve u igri. Jedne nedelje se igra sve za mene, druge nedelje sam u ćošku, treće neću ni da igram, bilo je prilično suludo."

Navijači Crvene zvezde pamte Kutaisi po kultnim fudbalskim utakmicama sa ekipom Torpeda, a naš sagovornik po pravoj košarkaškoj atmosferi! "Mi smo te godine imali tim da se objektivno prošetamo kroz ligu, međutim sa trenerovim manevrisajem smo se baš mučili. Kao drugoplasirani smo ušli u finale i igrali smo sa ekipom koja je igrala najbolju košarku te godine - Kutaisijem. Ja to mesto pamtim samo po sivilu, ali i dvorani gde te 3.000 ljudi pljuje i gađa svime što stigne. Samo što sandale ne skinu da te gađaju. Jedna lepa košarkaška atmosfera, ali stvarno jeste, to je stvarno lepo!", priča za MONDO Aleksandar Mitrović.

Sistem takmičenja je bio takav da je Dinamo igrao prve dve utakmice u gostima, pa onda dve kod kuće i majstorica je bila u Kutaisiju. Ali to je bilo sve samo ne normalna plejof serija...

"Prvu utakmicu tamo smo izgubili, drugu smo pobedili, na sveopšte čuđenje. Pri povratku na večeri smo seli na pečenje i kapiten ekipe se pobunio što je igrao malo. Onako, kapitenski. Zapretio je da neće da dođe sutra na trening, a onda je trener rekao: 'Ako mi se on ne izvini, ja više nisam trener ekipe!' Naravno kapiten se nije izvinio i nama se trener sutradan nije pojavio na treningu. Imali smo tri dana između tih utakmica i za to vreme je pomoćnik koji je iz Srbije vodio ekipu. Na kraju smo namolili trenera da dođe i vodi utakmicu, ali je rekao da neće ništa da nam priča! Mi dobijemo tu treću utakmicu i umesto da završimo u Tbilisiju mi se vraćamo u Kutaisi da nas Gruzini gađaju čim stignu... Naš trener naravno u prvih deset minuta dobije dve apsolutno nepotrebne tehničke, ostavlja nas na cedilu, kao prava muškarčina i mi na inat pobeđujemo utakmicu!"

OTVARAJ VRATA, OVDE IRAČKA POLICIJA!

A onda – kreće ludilo! Godina je 2019. i košarkaš koji je sa Partizanom išao u Pariz da igra fajnal for Evrolige našao se u Iraku! Godinu dana ranije u Bagdadu se svaki dan pucalo, zemlja je bila u haosu i ratnom stanju, a sada je on išao tamo da igra košarku. Zašto, pobogu?

"Što se Iraka tiče, ja sam to video čak i kao košarkaški izazov jer je ta liga bolja od katarske. A više sam gledao i kao životni izazov", priča on, pa objašnjava: "To je bilo godinu i po dana nakon rata. Da li sam ja pokušavao nekome nešto da dokažem? Verovatno najviše sebi, da mogu da se snađem i u tome, iako su roditelji, prijatelji i moja tadašnja devojka, svi su bili u čudu kada sam ja rekao da ja tamo želim da idem. Pričao sam sa dva-tri igrača koja su igrala tamo prethodne sezone, oni su mi rekli da je sve bilo ok. Komunicirao sam sa konzulatom i naš tadašnji konzul mi je rekao: 'Ako si nekada želeo da ideš u Irak sada je najbolje vreme, sada je mirno.' Ispostavilo se da je definitivno bilo tako, osim tog jednog privođenja kada me je komšija prijavio da sam američki špijun!"

Kao belac od dva metra nije se svideo komšiji u zgradi i on mu je na vrata poslao vojnu policiju. I to iračku! "Znam da me je cinkario komšija. Ja sam tog čoveka upoznao prvi put i progovorio sa njim veče pre toga. i rekao sam da sam iz Srbije, da se bavim sportom, a on je nekako iz moje 'opasne' pojave zaključio da sam američki špijun i poslao mi vojsku na vrata!"

Ipak iz ove perspektive – komšiji je oprošteno. "U momentu kada se to događalo naravno ja sam uputio mnogo ružnih reči na našem jeziku, koji je bogat ružnim rečima, jer nisam mogao da se iskontrolišem što mi se desila takva neprijatnost. Ali kad pogledam malo širu sliku Iračani imaju negativan sentiment prema Amerikancima i možda je u pitanju bio određeni strah. Ja sam i na ulici često puta imao situaciju da šetam sa saigračima Iračanima i prilaze drugi ljudi poluzapitano i ne baš pozitivno. Pitaju da li sam Amerikanac, ali čim im moji saigrači kažu da nisam Amerikanac menja se cela kompleksija njihovog lica. Ne vole Amerikance i Britance. Posle svega što im se desilo ja ih i razumem", govori Aljoša, a nama je samo da se složimo.

Košarka je kaže, prilično kvalitetna, ali kako je izgledao svakodnevni život u Bagdadu? Jednom od najstarijih i najbitnijih gradova na svetu, ali i na mestu koje je doživelo svakakva razaranja.

 "Nikakvih problema nisam imao, čak i kad sam bio sam ja sam uživao u Bagdadu. Meni se svideo njihov mentalitet, oni su slični nama. Hoće da se raduju, da popiju i pojedu, jako su društveni, meni je zapravo u Bagdadu bilo jako lepo. Ja o Iračanima imam najbolje moguće mišljenje, pogotovo kada znamo šta su ti svi ljudi prošli. Prolazio sam kroz Mosul u dva noću godinu dana nakon razaranja i to je zaista tužno za videti. Tužno je tek i pomisliti kakve implikacije ima sve to što se desilo. Koliko je ljudi raseljeno, koliko je poginulo. A neki drevni i hrišćanski i islamski hramovi su srušeni u svemu tome, a oni imaju veliki značaj za sve vernike ovog sveta."

IMAM ALI, ZLATNI KAVEZ I 'ISTINA' SA CNN-A

Kada pogledate toponime po Iraku svaki sa sobom nosi hiljade godina istorije. Od mesta gde je bio Vavilon pa sve do Nadžafa, Basre... Iskustvo iz jedne džamije koju je posetio neće nikada zaboraviti. Na mestu gde je sahranjen zet proroka Muhameda, imam Ali, ljudi doživljavaju nešto što je teško opisati rečima.

"Bio sam u Hili, to je grad koji je zapravo Vavilon. Proveo sam dva-tri sata tamo pokušavajući da nađem nešto što bi moglo da me uputi da je to drevni grad i nisam uspeo da nađem. Da li sam bio loše usmeren ili se o tome nije vodilo računa, ne znam. Bio sam u Nadžafu, to je grad u centralnom Iraku gde se nalazi treća najbitnija islamska džamija. To je džamija imama Alija. Mene su saigrači zvali: 'Mi idemo tamo da klanjamo, da li bi želeo da ideš sa nama?' Ja sam rekao naravno, jer ja hoću da imam to iskustvo, pošto mi se potrefilo da imam saigrače i šite i sunite. Osim što to izgleda grandiozno ono čime sam ja najviše bio oduševljen, pošto je u toj džamili u zlatnom kavezu uokviren grob imama Alija, ljudi koji se drže za šipke tog kaveza i strast sa kojom se oni mole... Meni je bila prosto neverovatna. Ja sam se zapitao: 'Čoveče, šta je ovo?' To je verovatno neka vrsta blagog transa. Vidi se da svi vladaju sobom, da niko nije pao u neku šizoidnu fazu, oseća se da je to nešto što njih ispunjava snagom. To je nešto što treba videti svojim očima. Fotografije unutra nisam mogao da pravim jer moraš da ostaviš telefon ispred, ali da sam mogao to da snimim... Kapa dole!", ushićeno priča MItrović za MONDO.

Iračani za Srbiju toliko i ne znaju, ali su im Jugoslavija i Tito poznati. A kao i u Srbi i Iračani imaju problema sa nekim 'istinitim' tumačenjima događaja. "Ja sam to iskustvo gledao kao sjajno jer ja države u kojima sam igrao uglavnom vezujem za ljude. A ja sam bio okružen uglavnom fenomenalnim ljudima. Svi moji saigrači Iračani i ljudi na koje sam nailazio kasnije su bili sjajni i trudili su se da mi objasne šta je i kako je. Koja je njihova verzija istorije, a ne ono što je servirano na CNN-u i ostalim "istinitim" medijima."

Ipak, iako je rat zvanično bio završen te 2019. kada je Mitrović otišao u Irak boraca Islamske države je bilo na mestima kroz koje je prolazio. I što je još gore na mestima u kojima je stajao sa pokvarenim autobusom.

"Imali smo putovanje iz Bagdada u Zaho, grad na severu na granici sa Turskom. Putovali smo autobusom i mi smo se vozili 12 sati jer nam se tri ili četiri puta kvario autobus. A autobus se kvario kako se smrkavalo u delovima zemlje u kojima je još bilo preostalih ratnika Islamske države. Prolazeći kroz Mosul stigli smo posle 12 sati. Ja sam bio srećan što smo mi stigli, samo mi je to bilo bitno. Ne, ozbiljno! Meni je to bilo dovoljno lepo!"

KAD POGLEDAŠ - NIKO NAM NIJE BLIŽI OD ARAPA!

Igrajući godinama u arapskom i muslimansko svetu doživeo je nekoliko puta i da utakmice budu prekidane zbog – molitve. U duboko sekularizovanoj Evropi to izgleda potpuno nemoguće.

"To mi se prvo desilo u Kataru, a dožveo sam to i u Saudiskoj Arabiji. Ispra je bilo šok, ali sam vrlo brzo shvatio da je to način na koji oni prilaze svojoj religiji. Ja to poštujem, oni su moji domaćini i meni je u redu da oni toliko vode računa o tome. To je njihov identitet i oni ga brane na taj način", jasan je Mitrović.

Iako je igrao na mnogim mestima, nekako se uvek vraćao Arabiji. Bilo da je to Bahrein, Katar, Saudijska Arabija... "Arapski svet meni jako prija prevashodno zbog mentaliteta ljudi. Treba određeno vreme da se navikneš na njihove načine i tajminge jer kod njih vreme nema preterani značaj. Kod njih ćemo sve lagano, polako, ali naravno kad je njima hitno onda mora sve sad i odmah. Iskreno gledajući sad i Mongoliju i Tajvan, mislim da su nam Arapi kulturološki najbliži. Ono što sam ja ovde pokušavao da objasnim ljudima je da su Saudijci neverovatno otvorenog uma. Nisu uopšte zatucani, iako je takva slika. Mlađe generacije stalno potenciraju da su njihove starije generacije bile zatvorenijeg uma, a da su oni sad otvoreni."

A takođe jedan stereotip je da je cela Saudijska Arabija peščana pustinja, bez vode, života, gde jedino uspevaju pustinjsko korenje i nafta. Uspeo je naš sagovornik i tamo da nađe planinu punu života, ali sa bandama na ulicama – kada je igrao u Abhi! "Tu majmuni šetaju ulicama, otimaju telefone i hoće da se biju sa tobom! Mogu da te prebiju, da te unakaze, da ti izbiju oko! Majmuni su koliko sam ja shvatio deo tog Abhinog ekosistema. To je grad koji je jako južno, odmah ispod je Jemen, grad u oblacima. Paradoks od grada zaista, sto puta mi se desilo da šetam i da prolazi oblak kroz mene!"

PRVO SRBIN, PA TEK ONDA DVAJT HAUARD I DEMARKUS KAZINS

Nakon Iraka i nove šetnje po Arabiji, stigao je i do Tajvana. Potpisao je za Taojuan Leoparde. Godina je 2021. i pandemija virusa korona je u punom jeku...

"Otišao sam na Tajvan u korona doba i dve nedelje sam bio samo u hotelu. O virusu neću da pričam jer nisam epidemiolog, ali činjenica da sam ušao u državu sa negativnim PCR testom i svakako sam morao u karantin – nije mi bilo drago zbog toga. Nisam mogao da izađem iz hotelske sobe, osećao sam se kao životinja u kavezu. Sećam se da sam pred kraj karantina radio PCR test gde sam pomislio: 'Nemoj da sam se zarazio na neku posteljinu, polupaću sve ovde! Da vide malo kako to Srbi rade'. Kada sam izašao na slobodu – potpuno nov čovek!"

Zanimljivo je i kakav je tim odabrao. Bio je prvi stranac i kapiten u ekipi koja se sada redovno spominje na ESPN-u i u ostalim američkim medijima. "Ja sam bio prvi stranac koji je ikada potpisao za taj tim i bio sam kapiten ekipe. Sledeće godine je došao Dvajt i sada će doći Kazins. Moji drugovi vole da se šale da ako meni nije valjalo, valjda će valjati Dvajtu i Bugiju", govori nam Aljoša uz osmeh.

Sada je slobodan igrač i traži novi angažman, a prvi deo ove sezone proveo je na još jednom neverovatnom mestu. Potpisao je za IHC Ejpse u Ulanbatoru! "U Mongoliju me je pozvao Slavoljub Gorunović koji mi je bio glavni trener. On mi je dao jednu dobru, primamljivu priču gde sam ja Mongoliju video kao određenu vrstu izazova. Novac koliko mi je bitan toliko i nije, pre Mongolije sam odbio i neke ponude za više novca. Ali Mongolija je bila izazov, da probam da se dokažem i tamo. Otišao sam početkom oktobra, dočekalo me relativno prijatno vreme koje će nakon 15-20 dana da se pretvori u minus. Koji će nakon još deset dana da se pretvori u debeli minus. Kada izađeš na ulicu svaki nepokriven deo tela ti peče kožu. Ja sam tu nosio i balaklavu (fantomku, prim. aut) i više slojeva odeće, ali jednostavno ne pomaže. Stanovi i dvorane se fenomenalno greju, što i mora, država izgleda kao razglednica soc realizma. Sada se vidi tek da niče nešto od novih modernih građevina. U principu tu su Ulanbator i još dva-tri gradića u radijusu od 200 kilometara. Ostalo je sve pustinja sa nomadskim naseljima koja ne broje više od 100 ljudi koji žive u sibirskim uslovima. Žive u tim svojim jurtama, a to je zapravo kao šator koji ima šporetić i dimnjak."

Na kraju, šta pitati čoveka koji je sve ovo prošao u životu? Samo jedno pitanje se nameće za kraj – koliko mu je u celoj ovoj avanturi pomoglo to što je iz Srbije?

"Mislim da mi je puno pomoglo. Citirao bih svog oca i njegovog najboljeg prijatelja: 'Ko se rodio i odrastao u Beogradu, taj može da živi bilo gde.' Ja mislim da smo mi spremniji za život od većine drugih nacija bez da ikoga uvredim i mislim da smo otvorenijeg uma nego što bi to moglo da se pomisli. Što sam više putovao i što sam stariji shvatao sam sve više u koliko dobrom gradu i u koliko dobroj zemlji živim. Bez obzira na sve što ne valja, svaka država je sama po sebi nesavršena. Ali i iz subjektivnog razloga što je sve što volim zapravo ovde i objektivnog da je ovo država velikih mogućnosti na neki način. Srbija je neverovatan miks svega, skoro sve možeš da nađeš u Srbiji i zato su Srbija i Beograd fenomenalni.", završava neverovatnu košarkašku i životnu priču za MONDO Aleksandar Aljoša Mitrović.

Sa 33 godine kaže da planira još dve godine da putuje svetom, a da onda dođe i da nekoliko sezona provede u Srbiji, sebi za dušu. Do tada, ko zna gde će ga put odvesti i šta će sve videti. A da nije iz Beograda i da nije iz Srbije – teško da bi doživeo sve što jeste. Vredi razmisliti o tome.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: