Predrag Stojaković je u karijeri doživeo sve, a kako sam kaže, u NBA je mogao i ranije. Ipak na kraju je sve ispalo onako kako su uredili košarkaški bogovi!
Predrag Stojaković je počeo kao čudo od deteta u Crvenoj zvezdi, a kada je 2011. godine završio košarkašku karijeru osvajanjem NBA prstena oprostio se kao jedan od največih srpskih košarkaša ikada. A sve je počelo kada je iz crveno-belog prešao u crno-beli dres i to - uz pratnju majke!
"Godinu dana sam proveo u prvom timu Zvezde kada sam dobio poziv iz grčkog kluba PAOK da tamo nastavim karijeru. Imao sam 16 godina i sa mnom se u Solun preselila cela moja porodica. Ne mogu da kažem da sam ja ostalim članovima diktirao način i mesto života, već me mama nije ispuštala iz ruku", rekao je u jednom davnašnjem intervjuu.
Kao dete je dominirao u tada neverovatnoj grčkoj ligi, uz italijansku tada najboljoj u Evropi. Proveo je čak pet godina u Solunu, uspeo je da osvoji grčki kup, da bude MVP lige 1998. godine i da ga Sakramento draftuje sa 14. mesta 1996. Odmah je mogao i u NBA te 1996. ali se njemu baš i nije žurilo.
"U Grčkoj sam proveo najlepše tinejdžerske godine i stekao mnogo prijatelja. Čak mogu da kažem da imam mnogo više prijatelja u Grčkoj nego ovde. U PAOK-u sam proveo pet godina. Bilo je tu lepih i loših iskustava. U privatnom životu sam uživao. Mnogo sam se vezao za Solun. Kada sam se odselio u Ameriku odlučio sam da u Solunu kupim stan gde se svako leto vraćam i provodim neko vreme sa starim društvom", prisetio se on.
Kada je stigao u NBA i dalje je bio jako mlad iako je iza sebe imao šest profesionalnih seniorskih sezona! U tome verovatno leži i razlog zašto nije igrao duže već je 2011. završio karijeru prilično ispovređivan i istrošen.
"U NBA ligu sam stigao kad sam imao 21 godinu. Zvali su me i dve godine ranije, ali nisam prihvatio. Bilo mi je svega 21 godina i zbog svog društva i verovatno tadašnje ludosti to nisam želeo. Možda sam tada još bio nesiguran u sebe. Ostao sam još dve godine u PAOK-u što mi je svakako pomoglo da sazrim i u sportu i u životu. Sa simpatijama se danas sećam kako je bilo dramatično donošenje odluke - otići u Ameriku li ne otići. Mama je pokušavala da mi pomogne, pa je predlagala da ipak odem negde bliže, recimo u Španiju ili Italiju. Tata nije želeo da se meša i utiče na mene. Spakovao sam kofere i proveo nekoliko dana u Beogradu dok ja nisam konačno rešio da putujem preko okeana. Zato smo u televizijskoj reklami snimili mog tatu koji me pita: 'Predraže sine, mora li ta Amerika?' Ali, Amerika mi je bila dečački san, a ja sam želeo da jurim svoje snove i ostvarim ih. Želeo sam i tamo da se oprobam, da se kasnije u životu ne bih kajao. I isplaitlo se."
SMETALA MI JE AMERIKA, NIJE TO KAO SA SRBIMA!
Svi se sećamo kultnog tima Sakramento Kingsa zbog koga je Srbija ostajala budna noćima. Majk Bibi, Dag Kristi, Hido Turkoglu, Kris Veber, Bobi Džekson i naravno Vlade Divac i Peđa Stojaković. Ipak, nije se jednom od najboljih trojkaša ikada Amerika svidela na prvu loptu.
"U početku mi je u Americi nedostajao nekadašnji način života. Smetala mi je njihova kultuia, smetao mi je njihov jezik... Tek kada sam kročio na tlo Amerike shvatio sam koliko ja u stvari ne znam engleski. Ali vremenom sam upoznao sve njihovo. Najvažnije je da sam se prilagodio ljudima. Grci su nam blizak narod, topao i gostoljubiv, oni su baš kao i mi Srbi. Amerikancu su hladniji, cene ljude po tome šta su i čime se bave", pričao je Stojaković.
Nažalost taj tim je ostao upamćen kao jedan od najboljih, najvoljenijih i najatraktivnijih koji nikada nije uzeo šampionski prsten. Sa druge strane su bili Kobi Brajant i Šakil O'Nil u životnoj formi, a protiv toga se nije moglo.
"Da bi bio uspešan u nečemu, moraš da budeš gladan i željan većih uspeha. Da se ne zadovoljavaš momentom. Sad, kada sam okončao karijeru, neprospavane noći provodim razmišljajući o rezultatima koje nisam ostvario. Recimo te serije protiv Lejkersa, pa i 2002, 2003, 2004, kada smo svi bili na vrhuncu karijera, a nismo uspevali da osvojimo NBA titulu, Sa jedne strane, možda smo i nesrećni jer smo igrali u tom periodu kada su igrali Šakil i Kobi. To su bila dva najbolja igrača na tim pozicijama tih godina. Ipak, lično, svako od nas kretao je od samog sebe i u sebi tražio razloge neuspeha, u greškama koje smo pravili i u svemu smo mogli da uradimo, a nismo. Šta god da smo posle toga uradili i osvojili, vraćamo se u taj period i žalimo što nešto nismo uspeli. Sve se toj ekipi brzo izdešavalo. Svi smo došli u sezoni 1998/99 i od ekipe koja nije imala ciljeve postali smo pravi NBA tim. Došli su Veber, Divac, par slobodnih agenata i brzo smo počeli da igramo dobru košarku i osetili da možemo da dostignemo vrhunac. Brzo je došla i hemija. Divac je imao tu harizmu i pomogao nam da budemo kao jedan. Kasnije smo jedni druge korigovali da bismo došli do određenog nivoa", dodao je Stojaković,
KOŠARKAŠKI BOGOVI SU MI DALI PRSTEN!
Na kraju, pravda je zadovoljena. Na samom kraju karijere potpisao je poslednji ugovor sa Dalas Maveriksima, a u toj ekipi 2011. godine mnogi veterani su konačno dočekali svoj prsten. Među njima i momak iz Slavonske Požege koji ga je i mnogo rabnije zaslužio!
"Kažu da su takav kraj i splet okolnosti ti košarkaški bogovi dodelili ljudima koji po njihovom mišljenju to zaslužuju. To (osvajanje titule sa Dalasom) je bio drugačiji osećaj, bez obzira na moje zadovoljstvo da se nađem u tom timu pred kraj karijere. Nije bio isti osećaj taj protagonistički kao u Sakramentu, gde se igra tih par godina bazirala oko mene i gde smo nas par vodili glavnu ulogu. Ipak, bez obzira na to, završiti karijeru titulom je stvarno fenomenalno", kaže Stojaković.
Kao šlag na tortu, možda i vrednije od prstena bilo je to što u Sakramento Kingsima više niko neće nositi broj 16. "Nisam nikad razmišljao o tome tokom karijere, niti sam verovao da će se tako nešto desiti. Kada su me pozvali i kada su rekli da će povući moj dres, bio sam dosta emotivan. Počeo sam da se vraćam na početak karijere, kako sam počeo, kako sam došao u NBA, kako sam proveo sedam i po godina u Sakramentu, na sve što smo prošli, sve lepo i tužno..."
(MONDO, Yugopapir, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: