Proslavljeni srpski košarkaš Milenko Tepić bio je gost MONDO podkasta "Priča za medalju" gde se u razgovoru sa Andrijom Gerićem podsetio svog košarkaškog puta koji je počeo u Vojvodini, da bi se kao igrač afirmisao u Partizanu gde je i sada angažovan u mlađim kategorijama.
Imao je priliku da sarađuje sa najvećim trenerskim imenima poput Duška Vujoševića, Željka Obradovića i Dušana Dude Ivkovića, a i te saradnje postale su zaslužne da Tepić može da kaže sa sigurnošću da je košarka njegov život.
Uživajte u novoj epizodi MONDO podkasta "Priča za medalju":
Od Radonjića i Gurovića, do Duška Vujoševića
Košarkom je počeo da se bavi u rodnom Novom Sadu, a iako se poput svih dečaka prvo oprobao u fudbalu, ubrzo je shvatio da je košarka put kojim bi trebalo da korača. Prve korake je napravio u školi košarke "Sport’s World" 1996. godine, da bi nakon pet godina prešao u Vojvodinu, koja je tih godina bila konkurentna Crvenoj zvezdi i Partizanu.
"Bio sam do 2001. u toj školi košarke, tada je Vojvodina otkupila mesto od Beobanke u Prvoj ligi, odnosno tadašnja NIS Vojvodina, koja u suštini nema veze sa ovim klubom koji sada igra, KLS, i počela je da formira svoje mlađe selekcije, gde su nas četvoricu iz te škole košarke zvali da pređemo. Tadašnji koordinator mlađe kategorije, Borivoje Šević, nažalost pokojni od pre par godina, direktno je formirao te selekcije u dogovoru sa trenerima, i tako 2001. godine, prelazim u Vojvodinu", ispričao nam je Milenko Tepić.
U rodnom Novom Sadu ubrzo je prešao u prvi tim, gde su mu saigrači bili kasnije dokazani asovi.
"Nedavno sam sedeo sa tadašnjim predsednikom Vojvodine, Milošem Avramovim i prisetili smo se tog perioda gde je NIS ušao vrlo ambiciozno u košarku u Novom Sadu, finansirao taj projekat tih par godina, do 2008. To su bili izuzetno kvalitetni timovi za to vreme. Vratio se i Milan Gurović, igrali su i neki igrači koji su igrali ovde po Zvezdi i Partizanu, od Nenada Čanka, Predraga Šuputa, da ne nabrajam sada sve. To je tim koji je bio vrlo konkurentan najboljima u zemlji, i mislim da je Vojvodini u tom periodu nedostajalo jako malo da možda i osvoji neki trofej i napravi neki iskorak ka još nekom višem nivou košarke."
Anegdota sa Dejanom Radonjićem
Malo ko zna da je Milenko delio svlačionicu sa najtrofejnijim trenerom Crvene zvezde Dejanom Radonjićem. Malo više od decenije kasnije bili su rivali - Tepić kao "plej" Partizana, a Radonjić kao trener Zvezde. Malo manje od decenije kasnije ponovo su bili rivali, Tepić kao plejmejker Mege, svog poslednjeg tima, Radonjić kao šef struke crveno-belih.
"Rano sam ušao u prvi tim. Spominjali smo tu sezonu 2002/2003. i bilo je raznih igrača, između ostalog Dejan Radonjić, koji je bio već na zalasku karijere, i imali smo zaista super odnos. Ostanemo posle treninga, igramo jedan na jedan, pa pričamo o košarci, pa mi on objašnjava utakmicu i tako dalje, i onda 20 godina kasnije, u mojoj poslednjoj sezoni, on je trener Zvezde. On govori igračima: ‘Igra Tepić protiv nas, ko će njega da čuva? On je igrao pre 20 godina sa mnom’, pa onda ovi strani igrači koji ne znaju ni ko sam ja, ni ko je on i da je on igrao, gledaju ga čudno. Tri sezone sam igrao seniorsku košarku, ali hajde da kažem da sam prvu, ozbiljnu u kontinuitetu sezonu, u Vojvodini odigrao u 2005/2006. kad je bio Velimir Gašić, gde sam igrao stvarno i imao i minute i jasnu ulogu, i mogu da kažem da je to bio zaista jedan pravi iskorak u seniorskoj košarci."
Partizan i životne lekcije Duleta Vujoševića
Tepić je bio spreman za iskorak u karijeri kada ga je pozvao Dule Vujošević, i tada kreće njegova priča sa Partizanom.
"Ja sam Partizanovac od malih nogu i to mi je bio san. Naravno, u tom momentu razmišljate gde možete da ostvarite svoje sportske ambicije na najbolji način. Sa Duletom sam imao kontakte i u toku te sezone dok sam bio u Vojvodini, razgovarali smo o njegovoj ideji da dođem, to je bio proces gde sam i sam sebe, nakon razgovora sa njim, ubedio ili sam shvatio da je to pravi iskorak u mojoj karijeri, iako sam bio svestan obaveza i šta sve Partizan nosi sa sobom - u smislu očekivanja navijača, ciljeva, jer neminovno je da je to ozbiljan iskorak, Evroliga"
O lekcijama i pedagoškim metodama Vujoševića smo slušali od mnogih njegovih učenika, ali čini se da je Tepić sve razumeo od prvog momenta. Kaže da je Vujošević u suštini bio jako emotivan čovek i da je tražio apsolutnu posvećenost I žrtvu, kao što je i on sam davao celog sebe svojim igračima.
"Pa, mislim da je on bio grub sa jasnim ciljem. Tačnije, to je delovalo grubo. On je jako emotivan čovek, bio je posvećen do te mere da nekada bude i neprijatno, vi kad dođete s njim da razgovarate, on pita: ‘Jesi li spreman da treniraš?’ Ti kažeš: 'Da'. On nastavi - 'Ali baš jako?' Ti kažeš: 'Jesam.' "Čak i da radiš neke stvari koje tada ne razumeš, kad ti ja kažem: ‘Uradi ovo’, iako to tebi nije jasno, nema neku zdravu logiku, ali si spreman i toliko da se žrtvuješ?", prepričao je Tepić razgovor sa Vujoševićem, koji najbolje oslikava njihovu sardnju.
"On je stvarno davao sebe u punom smislu te reči. Treninzi traju od 9:30 do 15:00, on sedi do 15:00 u sali, od 9:30. Ne postoji ništa drugo važnije, ni preče od toga da se on posveti nekom od mladih igrača za koga je u tom momentu procenio da je to vredno. To je nešto što stvarno morate da cenite. I tako je i bilo. Period od 2006, kad sam došao i te godine u Partizanu su mi možda i najlepše godine karijere - i zbog prijateljstava koja sam stekao, trofeja koje smo osvajali, i celog ambijenta koji je okruživao, generalno koji okružuje Partizan kroz istoriju. Tako da je to bio zaista pravi potez, ali se sećam i tih treninga beskrajnih, i mislim da to bude na kraju mentalna borba gde vas i on testira, odnosno i vi sami sebe testirate, da li možete da idete preko granice bola, izdržljivosti, što u suštini negde i jeste vrhunski sport."
"Tu kontrolu nisam shvatao, sada shvatam skroz"
Kako je bilo nositi dres Partizana u mladim godinama i kako se nosio sa pritiskom?
"Opet se vraćamo na Duleta koji je u potpunosti kontrolisao te igrače, što meni tada nije bilo jasno. Sada mi je skroz jasno, jer ta neka popularnost koju Partizan donosi, opet vaše godine, svašta može da vam padne na pamet. Dođe neko dete samo u Beograd, gde mu je manje-više sve dostupno, i vi imate i neku ljudsku obavezu kao trener da to dete pokušate i da izvedete na pravi put, i on se i time bavio. Lično mislim da je najbolji način da se fokusirate na neke male dnevne ciljeve, od dobrog treninga, dobre sledeće utakmice, jer ako razmišljate o toj široj slici - gde sam ja došao, šta je mene zadesilo, vrlo lako je da da da sami sebe opteretite do te mere da teško igrate dobro."
Panatinaikos i saradnja sa Željkom Obradovićem
Posle Partizana, 2009. godine dobija poziv Panatinaikosa koji je u tom momentu na vrhuncu dominacije u Evropi i Grčkoj, na čelu sa Željkom Obradovićem.
"Dule je bio više fokusiran na mlade igrače i generalno njihov razvoj, dok je Željko bio fokusiran na titule, tim i na primarni cilj osvajanja trofeja u takvim klubovima. Odlazak u Panatinaikos? Imao sam respekt prema tim ljudima, jer sam ih gledao na neki način kao idole. Oni su 2009. bili prvaci Evrolige, pa 2011. Ja sam došao na kraju te sezone 2009, odnosno na početku 2010, i mislim da je u toj Željkovoj eri možda to bio i neki vrhunac moći ili kvaliteta te ekipe, u kojoj su oni bili po pet, šest godina na okupu i u punoj snazi. Igrali su Dijamantidis, Spanulis, Jasikevičijus. Došao je Kalates, mladi Kalates sa kosom, gde smo on i ja bili mlađi. Dru Nikolas je bio tu, Stratos Perperoglu, znači kasnije sve legende evropske košarke. Majk Batist, Nikola Peković je bio prve godine pa otišao u u NBA, kasnije ga je zamenio Aleks Marić, Romain Sato, i sad da ne nabrajam sva imena, ali sigurno po imenima najbolji evropski tim te godine. Nažalost, prve sezone nismo osvojili Evroligu već kasnije kad je Spanulis prešao u Olimpijakos i otišao Jasikevičijus. Nekako moj utisak je da se u toj prvoj godini sa mnogo zvezda nije znalo ko je tu 'Broj jedan', tako da to kažemo”, kaže nekadašnji reprezentativac Srbije i nastavlja:
"Oni su se između sebe malo borili, iako su odnosi bili odlični, i onda naredne godine, kad je Dijamantidis tu ostao kao neki nosilac igre, i ostatak ekipe ga pratio, onda smo osvojili tu evroligašku titulu 2011. godine. I bio je zaista prelep period, i život u Atini i ekipa ta u kojoj sam igrao i ljudi tamo i sve zajedno gledano. Panatinaikos kao klub, zaista jedan od najvećih evropskih, sa Željkom tada i Itudisom, pomoćni trener, gde ima i naših ljudi uvek, bio je Aleks Marić, bio je Nikola Peković."
"Sa Željkom si posle treninga drugar, a na terenu..."
Posebno je govorio o saradnji sa Željkom Obradovićem.
"Sećam se jako dobre saradnje, izuzetne profesionalnosti, discipline i posvećenosti, a opet u svim tim profesionalnim elementima - i topline. Kad se završi trening, mi smo drugari, takav osećaj sam imao, ali dok trening traje, mora da se zna ko je trener, ko je igrač i ko koga sluša. Iz te vrste topline i odnosa građeni su odnosi unutar ekipe, za koje smatram da su izuzetno važni da bi tim dobro funkcionisao - i tada, a i danas, i pored svog kvaliteta koji timovi imaju. Ko to uspe i izgradi, taj stvara zapravo razliku. To je nešto što drži tim zajedno, i kad je frka, onda kada ste ujedinjeni oko nekog zajedničkog cilja, kada se poštujete, kada hoćete jedan za drugog, žargonski rečeno da 'poginete' na terenu, to je nešto što izgura teške trenutke u toku sezone, a svaka sezona ih ima."
Moka Slavnić, Duda Ivković i repezentacija
U istom periodu sarađivao je i sa velikim Dušanom Dudom Ivkovićem, kao jedan od predvodnika novog talasa srpske košarke, zajedno sa Teodosićem, Bjelicom i drugim igračima koji su činili kostur tima koji nas je vratio u vrh.
"Ušao sam u reprezentaciju 2007. sa Mokom Slavnićem, na Evropskom prvenstvu u Španiji. Stvarno moram da mu se odam priznanje za hrabrost, jer Moka je te godine, ja mislim, devet igrača od 19 do 21, 22 godine stavio u tim. Rezultatski nismo dobro prošli, malo i nesrećno, ali iz te moje generacije svi su postali igrači ozbiljni. Dragan Labović i Miloš Teodosić, Stefan Marković, Zoran Erceg, bio je Nemanja Aleksandrov. Svi momci koji su obećavali kroz te mlađe reprezentativne selekcije su bili pozvani, i na kraju su otišli na to Evropsko prvenstvo. I on je selektovao taj tim. Posle tog lošeg rezultata došao je Duda, gde smo kroz kvalifikacije 2008. manje više sa istim rosterom, uz Miloša Vujanića kao kapitena, izborili plasman u Poljsku. Tu smo otišli kao autsajderi bez nekih velikih očekivanja.”
U finalu su poraženi od Španije, a uz medalju je stvoren veliki zalet za budućnost.
“Mlada grupa momaka. Bio je tu Nenad Krstić i mi mlađi, sa 21, dve godine. Odemo na to Evropsko prvenstvo bez velikih ambicija. Međutim, u prvoj faz smo bili u grupi sa Španijom koja je bila tada neverovatno neprikosnovena, sa braćom Gasol, Navarom, Kalderonom i tako dalje, i pobedili smo ih. I tako je sve počelo, tom turniru smo došli smo do finala. Nažalost, u finalu nismo imali snage da se s tom Španijom opet izborimo, ali tu je napravljena dobra osnova za reprezentativne godine koje su nas čekale".
Da li mož da uporedi kako rade kumovi, "Žoc" i Duda?
"Ima i sličnosti, ima i razlike. Obično kad me pitaju o tim ljudima, ne osećam se dovoljno kompetentan da pričam o njima. Duda je bio neka dobra kombinacija psihologije, sportskih načina prilaska igračima i taktike, što je dokazao, a i dosta timova je on uzdigao. Dosta je pričano o njemu, kako je stvarao timove počev od CSKA, kasnije Dinamo Moskvu i Olimpijakos, u kom je dva puta osvajao evropsku titulu i postavio ozbiljne temelje. Kroz te sve te klubove neki mladi igrač je uvek našao neku svoju putanju i voleo je i on isto da radi s mladim igračima".
Zašto Tepića nije bilo u reprezentaciji posle 2012. godine, kada je napravio pauzu od pet godina?
"Ja sam 2011. otišao iz Panatinaikosa u Sevilju. Objektivno sam imao slabu sezonu, prilično onako čudna promena. Ne govorim samo košarkaški, nego nego životno, od Duleta i Željka, gde je sve tako da mora sad i odmah, odlazim u Sevilju gde je totalno drugi mentalitet. To je 'ladovina, bukvalno. Onda je tu došla neka promena, kasnije je došao i Sale Đorđević. 2012. sam igrao, 2013. nisam. I onda od 2014. se tu napravila dobra ekipa u kojoj je Sale stvorio novi sastav. Onda je opet reprezentacija počela da osvaja medalje, ali ja nisam bio tu već sa 27, 28 godina. Igrao sam kasnije neke ove prozore, kada je počeo taj format kvalifikacija."
Mega i kraj karijere
Pored Partizana i Panatinaikosa, Tepić je nosio dresove Sevilje, Ritasa, PAOK-a, Orlandine, Brindizija, Varezea i Iraklisa pre nego što se vratio u Srbiju i poslednju sezonu u karijeri odigrao u Megi.
"To je bila godina korone, u tom momentu sam već oženjen, imam jedno dete, drugo na putu, i malo sam bio u strahu gde god da odem, da li ću moći da se vratim, da li ima smisla da porodica ide sa mnom. Već sam bio u nekim godinama (33) kada sam počeo da razmišljam i o kraju karijere, iako nisam planirao da se tako brzo dogodi. Onda je tadašnji moj agent došao sa predlogom da odigram sezonu u Megi. U startu sam bio malo skeptičan. Međutim, dopao mi se ceo taj koncept, kad sam malo bolje razmislio. Vlada Jovanović je bio trener, ozbiljan trener s kojim sam sarađivao i u Partizanu. Osim mene, svi ostali su bili mladi i talentovani igrači, Marko Simonović, Filip Petrušev, Marko je draftovan za NBA, i Filip je kasnije otišao u Efes, pa u Filadelfiju i tako dalje. Stvarno su obećavali. I onda mi je to bilo zanimljivo da, budem tu blizu porodice, da budem kod kuće, a s druge strane našao sam neki motiv u saradnji, sa tim mladim ljudima koji su sad postali ozbiljni igrači".
"Dogovorio sam sa njima da odigram jednu sezonu, pa drugu, kao da vidimo šta ću da radim. I ta sezona se završila. U tom momentu imam 34 godine, dvoje male dece. I s jedne strane mi se igrala košarka, bio sam zdrav i stvarno sam se osećao odlično fizički, ali s druge strane, kad sam razmišljao o nekoj svojoj poziciji, nisam video neki dalji smisao. Nisam razmišljao da prekinem u tom momentu, ali kroz razgovor sa Miškom, rekao mi je: 'Je l' bi ti ostao da budeš pri košarci, da napravimo neki prelazni period, da budeš ti menadžer ekipe?'".
"Ja kažem: 'Da, to je možda najbolje rešenje', jer opet bih se susreo verovatno sa istom situacijom za godinu ili za dve. I bez obzira što mi je bilo lepo na terenu, nekako sam razmišljao - čemu, šta je poenta? Šta je dalji smisao i koju sad ambiciju želim da ostvarim igrajući još dve, tri godine. Novac mi nije bio prioritet u tom momentu", ispričao je Tepić koji je trenutno direktor mlađih kategorija Partizana.
Kompletan razgovor poslušajte i pogledajte klikom na video.
BONUS VIDEO: