Andrija, dobrodošao u klub!

Šta za rođendan poželeti šampionu sveta i osvajaču svih medalja? Šta, osim zdravlja i dobre sreće, poželeti sportisti koji je zaigrao vaterpolo kao klinac i pre ulaska u pozne igračke godine ostvario sve (ili bar ogromnu većinu) sportskih ambicija.

Višestruki je šampion Evrope sa reprezentacijom i klubovima, šampion je svega, osvajač olimpijskih odličja, uključujući i onog najsjajnijeg i najvažnijeg - zlata iz Rija. Uz to i značajnije od toga, ostvario se kao roditelj i formirao je porodicu sa devojkom (sada svojom suprugom) sa kojom je od školskih dana i sa kojom ima dvoje dece.

Pre više od dve decenije, mali Andrija je hteo da bude košarkaš, ali je bio malo "jači", a samim tim i sporiji od ostalih, pa se opredelio za ono što je svim primorcima bliže - vodu. Gotovo da nema Novljanina ili Kotoranina kome neko u porodici bar nije trenirao vaterpolo. Kada je bio srednjoškolac, shvatio je da će vaterpolo biti njegovo životno opredeljenje. Zbog vaterpola je čak bežao sa časova, ali je dobijao i blagonakloni "mig" profesora...

Nabrajanje svega što je Andrija Prlainović postigao do 30. rođendana trajalo bi dugo, a on u intervjuu za MONDO priznaje da ne može da bude nezadovoljan kada se osvrne na svoj put.

"Da li sam sve ovo planirao do 30. godine? Zanimljivo pitanje...", nasmejao se Andrija.

"Razmišljao sam o tome mnogo puta... Hm, šta bih bio? Verovatno bih se više posvetio obrazovanju ili možda i nekom drugom sportu, moguće je i to. Ipak, nekako sam porodično i geografski i bio preodređen za vaterpolo, pre svega drugog. Da nije bilo toga, možda bih se posvetio obrazovanju, jer volim istoriju, volim da čitam".

Koji su omiljeni pisci srpskog šampiona? Pre svih, to su domaći autori, mada i među stranim književnicima ima svoje favorite.

"Poštujem naše pisce i zaista volim da čitam. Nisu to izrazito samo naši autori, ali, eto, obožavam Dragoslava Mihailovića. Takođe, od Ive Andrića sam pročitao skoro sve, volim i Momu Kapora, ima ih još dosta... Hvala bogu, pa je bogata naša istorija i imali smo mnogo velikih pisaca koje je i danas uživanje čitati. Naravno, ima i stranih autora koje volim, ali trudim se da pre svega pročitam naše".

Uz navedene pisce, Prlainović ističe i jednog današnjeg autora.

"Drago mi je i što imam priliku da sam savremenik Nikole Malovića iz Herceg Novog i njegove knjige bih istakao sa zadovoljstvom, jer je jedini koji se posvetio isključivo pisanju o Boki Kotorskoj, koja mi je bliska i koja mi je fascinantna sama po sebi".

I iz ovih reči naslućuje se koliko je Andrija vezan za Herceg Novi, grad u kojem je proveo detinjstvo, u kojem je odrastao i gde priznaje da bi mogao da se vrati, i to za stalno. Kad Andriji kažeš Herceg Novi, on pomisli na...

"Proveo sam u Herceg Novom prvih 19 godina života i uvek mu se rado vraćam. Ne isključujem mogućnost da se vratim tamo da živim. Volim da odlazim tamo, obožavam taj grad i svaki put mi je lepo kada tamo odem. Ima dosta ljudi koji se vežu za svoje rodne gradove, pa tako i ja, jer u njemu sam proveo detinjstvo. I ne samo to, već je i supruga odande i deca su nam tamo rođena i poseban je to grad za mene, zaista".

A Beograd?

"I to mi je veoma drag grad. U njemu mi se dogodilo mnogo lepih stvari, upoznao sam mnogo ljudi koji su mi postali prijatelji. Za Beograd me takođe vežu lepe uspomene".

S obzirom na to da je poznat i kao uspešan sportista i kao čovek koji svoja uverenja i stavove iznosi i stoji iza njih, ovo su tri osobine koje posebno ceni kod ljudi:

"Plemenitost, poštenje i hrabrost. Poštujem i izuzetno cenim ljude od integriteta, koji su nezavisni u mišljenju i delovanju, a to je danas, pogotovo u Srbiji, najveći luksuz. Sve je manje i manje ljudi od integriteta, koji misle svojom glavom i koji tako rade i pričaju", objašnjava Prlainović.

Gradeći veliku karijeru, Andrija je od početka uspone i padove delio sa Ivanom, svojom suprugom, sa kojom je više od decenije.

Dakle, ljubav je sledeća neizbežna tema u razgovoru...

"Kada je ljubav u pitanju, tu sam zaista imao sreću u životu. Moja supruga je moja prva ljubav, ljubav iz srednje škole i više od deset godina smo zajedno... Tačnije, 12 ili 13 godina, tako da sam tu imao sreću da pronađem pravu osobu", uz osmeh je dodao Prlainović.

Za 30 godina dotakao je zvezde, pisao istoriju i postao legenda srpskog sporta davno pre ovog petka, 28. aprila. Njegovu karijeru, koliko god ona trajala, pamtićemo isključivo po pobedama, kojih je bilo drastično više od poraza, sa kojima je tokom godina naučio da lakše živi.

Šta je za tebe, Andrija, pobeda, a šta poraz?

"Uvek se bolje osećaš, kao i svaki sportista, posle dobrog rezultata, ali nekako sam sa godinama počeo da prihvatam i poraze kao sastavni deo sporta. Teže su mi padali na početku karijere, ali sam vremenom počeo da ih prihvatam i nekad su mi porazi dobre opomene pred važnije utakmice. Teški su oni porazi posle kojih nema popravnih. Hvala bogu da sam igrao u klubovima i reprezentaciji gde nisam previše gubio i gde sam imao više pobeda od poraza i to je onda dobro, ali stariji uvek govore da nije svaki poraz zlo. I u pravu su".

Iskusniji nego što mu piše u krštenici i ostvareniji nego što to pokazuje njegov spisak medalja, Andrija Prlainović ovog petka će oduvati svećice na torti u Mađarskoj, gde igra za Solnok. Eru koja traje, u kojoj su on, Filipović, Gocić, Pijetlovići, Nikić, Ćuk, Aleksić, Mitrović i ostali asovi Dejana Savića osvajali i osvojili svet pamtićemo kao zlatno i najuspešnije doba srpske vaterpolo reprezentacije, a oni će ostati  večne sportske legende nacije.

Pridružujemo se čestitkama: PRLE, SREĆAN ROĐENDAN!