Evropska rukometna federacija, jedna od prvih međunarodnih organizacija koja je primila takozvano Kosovo u svoje članstvo, prva je i dovela Srbiju u poziciju u kojoj je nemoguće doneti ispravnu odluku.

Nažalost, i u poziciju u kojoj će se naš sport sve češće nalaziti u budućnosti, jer je trend uvođenja Kosovara u internacionalne sportske forume mimo ranije važećih propisa i Statuta tih organizacija kulminirao odlukom Međunarodnog olimpijskog komiteta, da teritoriji južne srpske pokrajine podari punopravno članstvo i pravo nastupa na Olimpijskim igrama.

I, odmah, EHF je drakonskom kaznom Rukometnom savezu Srbije najavio kakav će tretman imati naši savezi, kao i Olimpijski komitet Srbije, ukoliko i ubuduće budu odbijali da se nadmeću sa selekcijama i takmičarima iz samoproglašene države nepriznate u Ujedinjenim nacijama.

Naše juniorke izbačene su iz kvalifikacija za Svetsko prvenstvo jer, shodno odluci Vlade Srbije, nisu odigrale utakmicu sa vršnjakinjama iz Kosova, a Savez suspendovan do daljeg, kada će biti utvrđeno da li je i u kojoj meri došlo do zabranjenog mešanja politike u autonomiju rada RSS.

EHF je naredio našoj "Kući rukometa" kao organizatoru kvalifikacionog turnira da utakmica Srbija - tzv. Kosovo bude odigrana bez obeležja države, bez intoniranja himne (što je bio slučaj i 2015. godine), a kasnije i bez gledalaca, kao i bez prisustva novinara (što bi, u neku ruku, moglo takođe da bude protumačeno kao mešanje politike u sport).

"Ne sa 'Kosovom', nećemo da se bijemo sa narodom!"

ŠTA ĆE BITI U NOVOM SADU U MAJU?

Suočen sa ultimatumom krovne evropske rukometne organizacije, čiji čelnici iz njima znanih razloga i pobuda nisu primenili princip "razdvajanja iz političkih razloga" (koji prilikom žrebanja važi u UEFA i FIFA, recimo), RSS je postupio u skladu sa odlukom Vlade o zabrani organizacije meča pod tim uslovima i automatski prihvatio kaznu koja bi mogla da se tiče i ostalih naših rukometnih ekipa u obe konkurencije.

U međuvremenu, Džudo savez Srbije doneo je odluku da povuče naše juniorke Maricu Perišić i Anju Obradović sa Evropskog kupa u Sarajevu, kada je žrebom odlučeno da im protivnice budu takmičarke sa Kosova, Loksa Flaka i Laura Fazlija.

Dok se isčekuje reakcija Evropske džudo unije povodom odluke našeg Saveza da povuče devojke sa turnira, nameće se i pitanje - šta će se događati pred, za vreme i nakon Evropskog prvenstva u karateu koje će od 9. do 13. maja biti održano u Novom Sadu?

Ne samo da je Karate federacija Srbije apliciranjem za organizaciju EP 2018 preuzela na sebe obavezu isticanja državnih simbola na samim borilištima, već i ispred hotela u kojem će odsedati takmičari, a uveliko sa sigurnošću možemo da kažemo da će i "Kosovari" biti među njima.

OD PREPORUKE, DO ODLUKE VLADE SRBIJE

Od sednice na kojoj je Vlada donela odluku da zabrani održavanje rukometne utakmice Srbija - tzv. Kosovo, našem Olimpijskom komitetu, savezima, sportskim funkcionerima, selektorima, pa i samim sportistima nisu date smernice o tome kako postupati u budućnosti. O ovoj neprijatnoj temi se, od "slučaja Kovilovo", nije oglašavao ni ministar omladine i sporta, Vanja Udovičić.

Zapravo, poslednje što je politika ponudila sportu je preporuka iz avgusta 2016, kada je povodom prijema tzv. Kosova u MOK na ministru Udovičiću bilo da u dva-tri TV intervjua predloži povlačenje naših sportista sa pobedničkog postolja ako to bude podrazumevalo i intoniranje kompozicije "Evropa", koju Albanci sa Kosova smatraju himnom svoje zemlje.

"Ako naš sportista napusti postolje, biće: 'Zašto je napustio postolje? Zašto je Vlada svim sportskim organizacijama i savezima dala to kao preporuku?'. Ako ostane, da li to znači da on priznaje nezavisnost takozvane države Kosovo? Toliko je kompleksno pitanje. To je samo preporuka, ostavljamo sportisti da odluči. Iskreno, ja ne znam", rekao je tada ministar.

"Ne možemo da slušamo himnu i gledamo zastavu. Mi smo kao odgovorna Vlada dali preporuku kako naš sportista treba da se ponaša u toj situaciji, ali smo rekli: 'Ajmo prvo da se takmičimo, jer ne želimo da ugrozimo našeg sportistu na putu ka medalji".

Godinu i po dana kasnije u praksi se pokazalo da ni mladim rukometašicama, ni džudistkinjama, nije ostavljen izbor, već da su morale da poštuju odluke Vlade, odnosno Džudo saveza Srbije.

Vlada premijerke Ane Brnabić nije pristala na to da njenim sportistima bude zabranjeno da igraju sa obeležjima Srbije, ministar policije Nebojša Stefanović dodao je i da nije želeo da dozvoli "sukob naroda i policije zbog stvari u koju ne verujemo, suprotnu našim interesima", dok se Džudo savez Srbije oglasio saopštenjem u kojem je poručeno da se "na tom turniru naši reprezentativci neće nadmetati sa istim iz nepriznate države Kosovo".

ŠTA ĆE BITI SA SUSPENDOVANIM SPORTISTIMA?

S obzirom na to da je problem u međuvremenu mutirao, u šta nas je EHF uverio u praksi, i da se ne radi samo o tome šta bi srpski sportista trebalo da uradi ako ugleda Kosovara na pobedničkom postolju (pod uslovom da mu se tako nešto dogodi u karijeri), nameće se i pitanje da li političari i sportski funkcioneri mogu i žele da pruže podršku onima koji bi se odlučili za borbu, za utakmicu, za nadmetanje i za ostanak na podijumu.

Ili, obrnuto tome, kakvu vrstu pomoći i podrške su država, ministarstva i nacionalni savezi spremni da ponude onima koji odluče da poštuju preporuku Vlade, kao i njene konkretne odluke o zabrani nastupa u takvim susretima?

Nakon što su političari jasno poručili samo šta ne može da bude, ne i kako postupati ubuduće, ljudima koji vode naše olimpijske sportove ostaje nada da će ih neka naredna žrebanja poštedeti ovakvih mučnih rasprava i nepopularnih odluka. Nepopularnih, jer... šta bi bila ispravna odluka za sportistu od kojeg se očekuje povlačenje sa terena u situaciji kada ga, na primer, jedna pobeda deli od ostvarenja sna o olimpijskoj medalji?

Ukoliko biste takvu dilemu postavili pred prve ljude dve najmerodavnije sportske organizacije u našoj zemlji, tek onda ne biste znali šta da radite…

MALJKOVIĆ ZA SPORT, ŠTEFANEK ZA POLITIKU

Za razliku od ministra Udovičića i ostalih članova Vlade, predsednik Sportskog saveza Srbije Davor Štefanek govorio je javno o ovoj škakljivoj temi, ali pritom sportistima poslao poruku koja se potire sa stavovima koje brani njegov kolega, Božidar Maljković.

Prvi čovek Olimpijskog komiteta Srbije, kada je letos upozoravao da je neophodno odrediti se po ovom pitanju (jer je igrom slučaja izbegnut susret džudistkinja iz Srbije i Kosova na pobedničkom podijumu Olimpijskih igara mladih u Đeru), rekao je da "u duhu olimpizma, pravde, ideje sporta - ne sme nijedan srpski sportista da odlazi sa postolja".

"Ne priznajemo Kosovo, to je svima jasno, ali kada sportisti osvoje medalju, moraju na postolje bez obzira na to ko je još na tom istom postolju. Ako se to ne sviđa državnom vrhu, neka me promeni. Ako je bilo ko u državi protiv toga, moraće mene da otera", poručio je trofejni košarkaški trener u intervjuu za "Nedeljnik" i dodao:

"Da je bio slučaj u bilo kom olimpijskom sportu da se na postolju nađu sportisti iz Srbije i sa Kosova, moj stav je bio čvrst i odlučan da budemo na postolju. Nema odlaska sa postolja. Mogu da me smene zbog tog stava. Došao sam ovde da četiri godine radim volonterski. Došao sam ovde da podignem ovu ustanovu, da ne ugasimo svetlo. I mene ovo košta. Svi moji s kojima pijem kafu, Lale Lučić, Bata Đorđević i ostali mi kažu: 'Ti si jedini Srbin koji ne mora da radi, a radi'".

"SRBIJA ĆE SIGURNO STATI IZA NAS, SPORTISTA"

Njegov kolega i predsednik SSS Davor Štefanek, olimpijski i svetski šampion u rvanju, izneo je potpuno drugačiji stav u razgovoru za "Informer".

"Kao olimpijski pobednik tvrim da nikad ne bih nastupio protiv takmičara sa Kosova, a posebno ne u Srbiji. To bi značilo da ne poštujemo stav naše države, koja ne priznaje Kosovo i to ne bi bilo u redu", rekao je 32-godišnji Subotičanin koji je posle osvajanja zlata u Riju odlučio da se prihvati i odgovorne funkcije.

"Podržavam sve one koji su odustali od takmičenja. Naravno, glavni problem je što nas Evropa ne podržava, ali ne smemo da pokleknemo. Znam za konkretan slučaj da je jedan od najboljih svetskih džudista odustao od takmičenja, jer mu je protivnik bio Izraelac. Vera i država mu zabranjuju i on to poštuje. E, tako ni mi ne smemo da se takmičimo sa sportistima s Kosova", dodao je i naglasio da država toliko čini za svoje sporiste zbog čega ne bi bilo u redu ne poštovati stav države.

"Znamo šta sve država radi za sport, koliko ulaže, finansira i moramo da poštujemo stav Srbije koja će sigurno stati iza nas, sportista", izjavio je Štefanek, ali ovog puta nije precizirao kako.

Na kraju, treba reći i da su ovo samo stavovi izneti u intervjuima (javna rasprava je uvek dobra stvar u ovakvim situacijama), a da je za budućnost našeg sporta i samih sportista neophodno da se, za početak, u raspravu uključi i Ministarstvo omladine i sporta, pa i sama Vlada Srbije.

Ako će naši sportisti morati da se ponašaju u skladu sa odlukama političara i rukovodilaca nacionalnih saveza, onda im to treba reći. Ako će, ipak, imati pravo da sami odlučuju, onda bi bilo dobro da znaju šta ih očekuje ako poslušaju Štefaneka, a šta ako prihvate Maljkovićevo mišljenje...

Posle svega, pitamo vas za mišljenje:

Šta bi srpski sportisti trebalo da urade?