"Bolovi, borba, da l’ si čovek ili šta si?"

Otkud ti u trčanju?

"Trčanje je nešto što zavoliš, a ako ćemo da definišemo ljubav, to nije stvar izbora, nisi accept terms and conditions nego si zavoleo tako kako je, tako da počela sam da trčim pre jedno 4, 5 godina. Počela sam sama, a sada kad gledam iz ove perspektive ne mogu da verujem uopšte da sam sama trčala i pitam se zašto bi iko, ikada trčao sam. Trčanje u grupi je to, tu se nađeš. Ja sam uspela da prođem svoje granice za koje sam potpuno svesno mislila da ne mogu".

Šta dobijaš od trčanja?

"Ja od trčanja dobijem nazad mnogo više nego što dam. Pročistiš se, ne osećaš svakodnevni pritisak, ne osećaš ništa. Postoje faze na svakoj trci, na svakom treningu, kroz koje prolazi svako od nas. Postoji faza gde prvo odbijaš, prva reakcija tela je 'zašto to radiš'. Sledeća faza je “šta je meni ovo trebalo”. I onda već ulaziš u fazu gde si bliže kraju, znači shvataš da u stvari činiš najbolju moguću stvar za sebe i to je nepogrešiv osećaj. Ne može niko da ti kaže 'sad ćeš to da osetiš' i ne može neko da te nauči kako se dolazi do tog momenta. To je momenat kroz koji ti isto tako prođeš kao i kroz ove prethodne i kad završiš ti si sam svoj kralj. Ti si na vrhu svog sveta".

Donelo ti je trčanje i nešto malo konkretnije, zar ne?

"Osim puno prijateljstava, poznanstava, puno lepog, kvalitetnog vremena sa divnim ljudima, donelo mi je i proširenje porodice. Nešto čemu se nisam nadala, ali očigledno sam bila za to spremna, tako da udade se ja! Natrčah ja na svoju ljubav, ne znam kako drugačije da kažem. Natrčala na ljubav, u svakom smislu. I na trčanje i na to što mi je ono donelo".

Najteža trka koju si istrčala je...?

"Recimo, maraton u Zagrebu za koji se uopšte nisam spremala. To su mi bili najgorih 5,5 sati u životu. Pritom probijam vreme, saobraćaj puštaju, vraćam se a oni već sklopili cilj. Drugari Zagreb runners-i odlaze, zaustavljaju organizatore da bi mi dodelili medalju. A ja ne znam gde se nalazim i postoji snimak gde me pitaju da li ću to opet da radim i ja kažem: 'Ubijte me ako još jednom ovo uradim, ako još jednom pomislim'. Ali, to je pravilo zlatne ribice. Tri dana su prošla i već sam gledala šta ćemo da trčimo sledeće. Ali baš je bilo naporno, bolovi, osećaj, borba, da l’ si čovek ili šta si? Moraš da završiš do kraja. Ali kako da završim?! Pa objašnjavaš sam sebi - ok, završićeš, polako, ‘ajde sad malo hodaj, sad malo trči... U jednom trenutku nisam znala da li hodam ili trčim. Pa skapiraš: 'Aha, trčim, ok, sad ću malo da stanem'. To je najteža trka koju sam odradila, a naravno trku ću uvek odraditi. Ako sam krenula da trčim ja ću doći do kraja, ja ću dopuzati do kraja, ja ću se dovući do kraja, ja ću završiti i proći kroz cilj jer to je ono što sam ja, moj rezultat je da istrčim".

A maraton sa slomljenom nogom ne spominješ?

"A tu trku ne navodim ja toliko, koliko navode drugi, na moju neku polužalost. Kao: 'Jaooo, ti si trčala sa slomljenom nogom'. Pola trke jesam, ali moramo da se razumemo, ja da sam znala da sam polomila nogu stala bih, ja nisam ludak. To je mnogo važno da se podvuče jer naiđem na ljude koji me oduševljeno pitaju: 'Kako je to trčati sa polomljenom nogom?'. Ni sa čim slomljenim ne treba trčati, ali ja nisam znala da je noga slomljena i samo sam odjednom osetila bol. U tim trenucima to ti je so what? momenat. Za to se već psihički spremaš na trci, da protrčiš između ostalog i kroz bol. Na 2, 3 kilometra bole kolena, posle 4, 5 bole kukovi, negde na 8, 10 kilometara puca vrat, to je prosto tok trke. I eto u mom slučaju na 10. km je bilo samo kao da mi se jedan oštar nož zabio u stopalo. I trči, šta ćeš sad, to je samo novi neki bol koji registruješ. U stvari sam nesrećnim slučajem polomila koščicu metatarzalno. To nije nešto što će te zaustaviti, to je nešto što će te samo mnogo boleti. Ali kao i svaki lom mora da se istretira. Znači, kad se završila trka, onako sa medaljom i diplomom pravac u Urgentni".

Koliko ti je bitna oprema za trčanje?

"Oprema je prilično važna, ali nije sve u njoj. Lepo je da je koristiš na pravi način. Znači lepo je da znaš da li ti treba patika koja ti drži stopalo, patika koja te gura, patika koja te amortizuje... Ja ne umem da se izrazim u smislu ja trčim ovako, pronacija mi je ovakva ili onakva. Ja samo znam kad stavim patiku na nogu da li mi je dobra i sa te strane tražim od patike određene stvari. Tražim da mi drži zglob i da mi pri tom drži i prednji deo stopala, a da me ne steže. Patika mora da ti bude udobna. I to na prvo oblačenje, nema da je uzmeš jer je lepa pa ćeš da je razgaziš. To su cipele i to je ok ženska priča, ali za patike ne. Patike odmah moraju da budu udobne, da legnu, a onda kroz trčanje vidiš to da se jedno na drugo naviknete".

Kako je trčati Beogradom?

"Beograd još nema tu kulturu izgrađenu i znam da na tome mora da se radi. Postoji taj neki momenat 'mi i oni', kao 'mi trkači i oni netrkači', i već to mislim da je loša postavka. Ja na primer, trčim Beogradski maraton jako dugo i taj momenat gde ljudi pored staze stoje da bi ti rekli kako si im ti zatvorio grad i izjave: ''Ajde više šta se vučeš'. E, to je nešto što je strašno. To je stvarno poražavajući momenat jer ti posle odeš u Ljubljanu, Stokholm ili u Banjaluku gde je sve tih par sati podređeno toj trci, što je i normalno. A to samo govori o nedovoljno izgrađenoj kulturi trčanja, tog urbanog trčanja, gradskog trčanja i veliko zadovoljstvo mi je što u poslednje vreme vidim da se ljudi otvaraju prema tome i uglavnom su pozitivne reakcije. Ljudi nam zatapšu, iz kola nam zatrube, sa motora nam se jave. Podrška postoji i to su sve ljudi za koje ja uvek negde držim da bi potajno hteli da budu tu među nama, ali nekako se nisu još otisnuli u to".