"Čast, obaveza, odgovornost... ne bojim se. Znam šta je srpski vaterpolo i kakve rezultate želi da ima. Očekujem podršku, radiću najbolje što mogu", izjavio je Dejan Savić decembra 2012. godine kada je preuzeo kormilo vaterpolo reprezentacije Srbije nasledivši Dejana Udovičića.

U dosadašnjoj selektorskoj ulozi prošao je razne golgote, razne turbulencije, odlaske važnih igrača, poput Vanje Udovičića, Nikole Rađena, u skorije vreme Živka Gocića i Slobodana Nikića, kao prirodni tok smene generacije...

I naravno uvek prisutnu besparicu, jer u vaterpolu nikad nema para, uvek se krpi kraj sa krajem, klubovi kubure sa bazenima, terminima za bazene, hladnom vodom, najvažnija poluga reprezentacije baza - VK Partizan - godinama je na ivici opstanka, godinama se suočava sa odlaskom čitave generacije vaterpolista, pa krene iznova, a u toku je i proces oduzimanja objekta na Banjici.

U svim tim uslovima ovo što radi vaterpolo reprezentacija Srbije je ČUDO u svetskim okvirima i logično je zapitati se: Kako im to uspeva i dokle ćemo moći da se oslanjamo na suvi kvalitet igrača i trenera (ne zaboravite da je trenerska struka ključ uspešnog sistema, a reprezentativni vaterpolo je najbolji dokaz)?

Kako ćemo da napravimo nove Saviće, Vujasinoviće, Filipoviće, Prlainoviće, Pijetloviće, Gociće, Nikiće, Mitroviće... ako deca ne budu imala gde da uče da igraju vaterpolo, ako treniraju za sendvič (da vas podsetimo na epizodu dok je Vladimir Vujasinović bio trener Partizana, pa je on častio igrače pljeskavicama za dobar rezultat), ako je voda u bazenima hladna jer nema mazuta za grejanje? 

Nije dovoljno samo prisetiti se vaterpola kada se osvajaju medalje, kada je sve lepo (a poslednjih uvek jeste!), već je potrebno sistemsko i sistematsko ulaganje, pravljanje bazena (zašto ne i manjih montažnih) po celoj Srbiji. Na ovim uspesima vaterpolista treba "jahati" i eksploatisati medalje na najbolji način - privlačiti klince ovom sportu.

Možda i vratiti sistem koji je nekada postojao -  da se u osnovne škole, pod moranje, vrati plivanje, jer time dobijamo i buduće vaterpoliste, pošto je plivanje baza ovog sporta.

Ima onih koji vaterpolo smatraju "tamo nekim sportom", koji se ne može porediti ni sa fudbalom, ni sa košarkom (i ne može, niti je za poređenje), koji se igra u malom broju zemalja, ali kad smo već toliko dobri u ovom sportu, a nemamo more, pa što da to izgubimo? Zašto bismo se odricali nečega u čemu smo stvarno dobri?

"MEDA", "DEKI, "GOSPODIN" - ŠMEKER DEJAN SAVIĆ

Od tog decembra 2012. godine do avgusta 2018. godine, Savić je kao selektor osvojio 11 medalja, od čega DESET ZLATNIH i jednu bronzanu medalju (svetsko prvenstvo). Vodio je Srbiju do tri uzastopna evropska zlata (2012. godine u Ajndhovenu je selektor bio Dejan Udovičić), do titule olimpijskog šampiona u Rio de Žaneiru 2016. godine, bio je svetski prvak... osvojio je i čak pet Svetskih liga.

Dejan Savić GOST MONDA: Direktor preduzeća za medalje

Rekorder po broju utakmica u nacionalnom timu (444 utakmice, 405 golova) bio je postavljen u turbulentno vreme u Vaterpolo savezu Srbije, promenjeno je rukovodstvo, dugovanja su bila velika, pogotovo prema igračima.

U takvim uslovima, Savić je počeo da radi, zabeleživši ubedljiv trijumf na debiju protiv Nemačke u Novom Sadu 13:4. Okosnicu tima činili su već prekaljeni igrači Vanja Udovičić, Nikola Rađen, Slobodan Nikić, Živko Gocić, Filip Filipović, Andrija Prlainović, Duško i Gojko Pijetlović, Branislav Mitrović... Istovremeno, počeo je da širi spisak igrača pa su povremeno šansu dobijali Nikola Dedović, Aleksa Šaponjić, Dušan Marković. Isti princip rada ostavio je do danas. I to nije počelo od Savića.

Zanimljivo, Savić je tada vratio u tim Miloša Ćuka, koja je nekadašnji selektor Dejan Udovičić izostavio sa spiska za Olimpijske igre u Londonu 2012. godine. Miloša Čuka koji će pet godina kasnije, "hladan kao špricer" izvesti poslednji petarac u finalu protiv Španije za četvrto uzastopno evropsko zlato Srbije.

Ali, vratimo se u 2013. godine. "Delfini" su osvojili Svetsku ligu u Čeljabinsku (Rusija), a u timu su tada bili Vanja Udovičić, Aleksa Šaponjić, Slobodan Nikić, Živko Gocić i Nikola Rađen. Udovičić je danas ministar, Šaponjić nije više član reprezentacije, Gocić i Nikić su u zasluženoj reprezentativnoj "penziji", a Rađen je godinama kasnije platio ceh zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava.

KRAH U BARSELONI, VANJA MINISTAR

Usledilo je Svetsko prvenstvo u Barseloni iste godine. Krah! Prvi put posle 2007. godine, Srbija je ostala bez polufinala (poraz od Crne Gore u četvrtfinalu), bez medalje... Savić je tada rekao da zamera sebi što je stavio preveliki pritisak na ekipu pred četvrtfinale, da i dalje veruje u ovaj tim.

"Znate, nekada se flaša prepuni i potrebno je da se isprazni da bi se opet napunila", rekao je tada Savić.

U intervjuu za MONDO početkom februara 2017. godine, Savić je o toj Barseloni govorio kao o otrežnjenju.

Da li je tada, možda, pomislio: "Nije ovo za mene, odustajem"?

"NIjednog momenta! Štaviše, znao sam da ću biti na meti kritika i to sam očekivao. A drugo, jako je važno od koga su stizale kritike. Znam da je sam momenat Barselone bio veliko otrežnjenje i za mene samog, na prvom mestu, a i za igrače. Imao sam podršku svih ljudi iz Saveza iako smo se okliznuli. Dugujem zahvalnost svim ljudima koji su stali iza mene i dali mi drugu šansu".

Izjavu je posle kraha u Barseloni dao i kapiten Vanja Udovičić, kao neka vrsta blage kritike na račun Savića. "Sada se vidi da nije dovoljno da se ovaj tim samo pojavi i osvoji medalju. Ovo je za nas otrežnjenje. Nije bilo lako ni Dejanu Udovičiću, čiji se rad potcenjivao. Savića volim i cenim, ima podršku, ali ovaj rezultat je zajednički i svako treba da snosi svoj deo odgovornosti".

Nedugo zatim, Udovičić je u svojoj 31. godini objavio da prekida aktivnu igračku karijeru i odlazi na mesto ministra sporta.

To je bio jedan od udaraca Saviću koji je ostao bez virtuzoa u bazenu, ali nastavio je da radi kako je zamislio, uveren da će mu se vera u igrače (sa kojima se i dan danas ljubi pre ulaska u bazen pred meč) isplatiti.

Osim ovog neplaniranog, iznenadnog odlaska Vanje Udovičića, Savić se dve godine kasnije suočio sa još jednom neprijatnom, neplaniranom situacijom - Nikola Rađen je morao da se odmori od vaterpola zbog sopstvene gluposti zbog koje se potom pokajao, ali bilo je kasno. Standarni bek vaterpolo reprezentacije je "pao" na doping testu.

"U momentu odlaska Vanje Udovičića u političke vode, reprezentacija nije ostala samo bez jednog od najboljih igrača na svetu, već i bez kapitena. To je bio ozbiljan udarac. Ali, reprezentacija Srbije uvek ima koncept i princip rada i uvek imamo adekvatnu zamenu. Igrači koji su nadomestili ta mesta, koji su došli umesto Vanje i Rađena, pokazali su izuzetnu spremnost da se uklope u atmosferu, tim, a kasnije se to i dokazalo", govorio je Savić u intervjuu za MONDO.

Upravo su ovo ključne reči ovog majstora igre u vodi - vaterpolo reprezentacija uvek ima koncept i princip rada i uvekima adekvatne zamene. Mađari su, recimo, sada napravili izmene, podmladili tim, ali je očigledno da to nisu uradili kako valja. Mađari sada imaju najjaču ligu u Evropi, svi članovi mađarske reprezentacije igraju u mađarskim klubovima (za razliku od naših reprezentativaca), ali je potrebno sve to ukomponovati tako da orkestar svira simfoniju. I da imate kvalitetnog dirigenta.

SMENA GENERACIJA 

Zato se i neplanska "iskakanja" iz tima ne osete. Upravo su odlasci Udovičića i Rađena, prouzrokovali da srpski tim dobije novog komandanta odbrane - Milana Aleksića, priliku su dobili mlađi, pre svih Nikola Jakšić najveći talenat Partizanove škole od Stefana Mitrovića, kao i Sava Ranđelović, veliki borac u bazenu... Dušan Mandić je u međuvremenu nakupio toliko iskustva (iako ima samo 23 godine) da se već sada, uz Miloša Ćuka (27), smatra budućim vođom tima kada se Filip Filipović (31 godina), Andrija Prlainović (31), Duško Pijetlović (33), Milan Aleksić (32)... povuku.

Ali, ne brinite, to neće biti skoro. Odnosno, oni će predvoditi nacionalni tim i na Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine.

"Jedino što mogu da obećam - da će ovi momci, zajedno sa mnom, potruditi da opravdaju poverenje i sredstva koja će država, siguran sam, uložiti na nabolji mogući način kako bismo bili konkurentni u na Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine. Toliko od nas, a posle toga dolaze mlađi", rekao je Filipović na prijemu kod predsednika Srbije nakon osvojenog zlata u Barseloni.

KO SU MLAĐI?

Već pomenuti Ćuk, Mandić, Jakšić, Nemanja Vico koji je odigrao izvanredno na debiju na EP u Barseloni, Viktor Rašović, Sava Ranđelović, koji će biti okosnica novog tima posle OI u Tokiju, Nemanja Ubović, golman Dimitrije Rističević, bek Radomir Drašović, Ognjen Stojanović, Đorđe Lazić...

Filip Filipović je nasledio "kapitensku traku" (zamišljenu) od Živka Gocića, koji je zajedno sa Bobanom Nikićem, posle osvojenog olimpijskog zlata u Brazilu, otišao iz nacionalnog tima uz veličanstveni oproštaj na Tašmajdanu.

Ali, nije Fića nasledio samo zvanje kapitena, već i ono što je uloga kapitena - da gura i kad ne ide. Uostalom, Fića je bio taj koji je u finalu Evropskog prvenstva u Barseloni protiv Španije, uprkos katastrofalnom šutu tokom igre (5/0) uzeo loptu da prvi šutira peterac. Kapitenski!

A takav je bio i Živko Gocić. Tokom Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, kada smo strepeli, kada smo mislili da je gotovo, Žile je, prema svedočenju ostalih igrača, održao govor za "najež" pred ključnu utakmicu protiv Australije za prolaz i ostanak u životu.

"Pričao je o životu, danima uspeha, tuge, prilikama koje ne smeju da se propuste. Ili bar da se učini sve da se ne propuste. Kapitenski i ljudski", pričao je Filip Filipović.

Upalilo je. Ishod tih olimpijskih igara znate.

I taj ciklus se ponavlja, krug se zatvara. Kako koji važan šraf iskoči, već je spreman novi da bi mašina funkcionisala. Za svako "manje" važno takmičenje Savić širi spisak, daje šansu igračima koji nisu nosioci igre A tima u ovom trenutku. Tako se i oni uče obavezama, uče se igranju za reprezentaciju, za kapicu sa grbom Srbije, postaju deo kulta ovog tima.

Znalački se u mašinu ugrađuju novi šrafovi, kao sada za EP u Barseloni, kada je priliku dobio centar Nemanja Vico i iskoristio je perfektno. Ili ranije Nikola Jakšić, ili još ranije Dušan Mandić...

"Ekipa za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru se iskristalisala posle SP u Kazanju. Imamo još jedan izuzetan širi spisak kandidata za novi olimpijski ciklus, za OI u Tokiju 2020. Igrači sa šireg spiska, učestvuju i ulaze u sistem treninga i rada. U svakom trenutku imamo zamenu za svaku poziciju", pričao je Savić za MONDO pre godinu dana (ništa se nije promenilo od tada).

Taj vaterpolo rudnik će jednog dana morati da se isrcpi (ako se ovako nastavi)?

"Citiraću samog sebe od pre nekoliko godina: reprezentacija za OI u Riju se iskristalisala, imaćemo reprezentaciju za 2020, ali je pitanje kakva će biti reprezentacija za 2024. Problemi koji muče, ne samo vaterpolo, već ceo srpski sport, nas dovodi do razmišljanja da li možemo da gledamo toliko u budućnost. Ali, za nas je to bukvalno sutra, imamo plan i strategiju i program za 2020, sa namerom da napravimo još veći broj kandidata koji bi mogli da budu u sistemu za 2024. godinu". 

KALENDAR TAKMIČENJA U NAREDNE DVE GODINE:

- Svetsko omladinsko prvenstvo od 11. do 19. avgusta 2018. godine u Mađarskoj;

- Svetsko juniorsko prvenstvo od 6. do 8. septembra 2018. godine u Izraelu;

- FINA kup u Berlinu od 11. do 16. septembra 2018. godine (igraju Mandić, Ranđelović, Jakšić);

- Svetsko prvenstvo u južnokorejskom Gvangdžuu od 12. do 28. jula 2019. godine;

- Evropsko prvenstvo u Budimpešti 2020. godine (zimski termin);

- Letnje Olimpijske igre u Tokiju 2020. godine.

KLJUČ USPEHA - GLAD ZA TROFEJIMA, ATMOSFERA, KULT REPREZENTACIJE

Ali, uvek se radilo planski, što i jeste ključ uspeha srpskog vaterpola, uz fenomenalnu atmosferu koju momci gaje i zato jedni druge sebe zovu braćom.

Možda ste primetili tokom minulog Evropskog prvenstva u Barseloni, Savić je tokom tajm-auta igračima, gotovo očinski, govorio: "Hajde, momci, znam da ste umorni, ali i oni su, izdržite još malo". Ili: "Dule, Duleee, je l' možeš? Hajde ima još malo do kraja".

Ili onaj njegov tajm-aut protiv Mađara u četvrtfinalu: "Umorili smo se pa pravimo sr***... Idemo na šuteve, je**š dva metra. Dule (Pijetloviću), izvini". Igrači su se nasmejali.

Ovi i slični detalji, zapravo, govore kakvi su odnosi unutar reprezentacije, koliko su zdrave relacije trener - igrači. To jeste i mora biti jedan od ključeva uspeha, uz međusobno poverenje koje isijava iz svakog njihovog okupljanja, treninga, na utakmicama. Ekipa uklopljena bez trunke sujete.

"Kada u poslednjih 10 i više godina provedete više vremena sa ovim momcima nego sa svojom najužom porodicom, onda jednostavno osetite tu pripadnost, doživljavate ih kao porodicu. Drugarstvo i prijateljstvo ne čine samo ovi lepi momenti, već i teški i loši momenti, koje uspevamo zajedno da prebrodimo i to nas čini čvršćim. Moguće da ovi rezultati nisu samo potvrda kvaliteta, već i nečeg više", izjavio je Filip Filipović.

Uz to, vaterpolisti, koje obožavaju svi, bez izuzetka, "kupili" su naciju požrtvovanjem, borbenošću i pre svega odricanjem i ŽELJOM da uvek budu na raspolaganju za nacionalni tim, iako su, recimo, mnogi samo u ovoj sezoni imali "NBA ritam" (uključujući utakmice za klubove, Evroligu, Evropa kup, Svetsku ligu, Evropsko prvenstvo...).

"Istina je, imamo izuzetan kult reprezentacije, to se prenosi sa kolena na koleno i svi znamo šta igračima predstavlja igranje za reprezentaciju. Niko nikada nije otkazao, a ako bi se desilo, a nadam se da neće, onda bi to trebalo to da mu se dozvoli. Ako se čovek ne oseća i nije u mogućnosti da ispunjava zadatke, dakle na stranu patriotski odnos, ako ne može sebe da da 100% i ako za to postoji opravdani razlog, onda u redu. Poštenije je da tada odbije, nego da to prihvati pod moranje, a da ne bude spreman", kaže Dejan Savić.

A ako je izostanak neopravdan, da li bi mu onda bila zatvorena vrata?

"Verovatno da. Čovek koji napusti reprezentaciju bez adekvatnog odgovora samim tim potetzom daje do znanja da nije i ne može da bude član reprezentacije".

I još jedan faktor, podjednako značajan, velik kao Kopaonik. Oni su UČENI, ODGAJANI da budu šampioni. U sve njih je, izgleda, "ubrizgana" neka čudesna tečnost koja ih poput Asteriksa čini nepobedivima.

"Tradicija srpskog vaterpola nam daje za pravo da razmišljamo samo o medaljama i nadam se da ćemo se i ovog puta vratiti sa nekom", izjavio je Dejan Savić 10. jula ove godine na ispraćaju vaterpolo tima na Evropsko prvenstvo u Barselonu.

Filipović se tada nadovezao: "Očekivanja su uvek ista, zna se šta bi nas zadovoljilo i da ne razmišljamo tako nikada ne bismo ostvarivali uspehe. Mi ne obmanjujemo javnost. Što se tiče pritiska... ma, što smo imali pritiska, imali smo, naučili smo da se nosimo sa tim. Mi idemo na Evropsko prvenstvo sa željom da ga osvojimo, a ne da ga branimo. Svake druge godine mi idemo da se borimo da osvojimo zlato, tako je i ovog puta".

Andrija Prlainović: "Naš put do uspeha popločan je trudom, velikom posvećenošću i UVEK SE PITAMO ŠTA MOŽEMO DA URADIMO BOLJE. To je osobina koja nas i čini šampionima, verujemo u tim, jedni u druge". 

Milan Aleksić: "Svi smo mi vaspitavani da uvek damo sve od sebe, da probamo da u svakoj narednoj utakmici, na svakom narednom takmičenju, probamo da premašimo dotadašnje rezultate i rekorde, ali i da budemo maksimalna podrška i motivacija jedni drugima".

NA TURNIR U PRAŠNJAVOM KOMBIJU, NA DŽAKOVIMA OD BRAŠNA...

Golman Branislav Mitrović, koji je na Evropskom prvenstvu u Barseloni bio fenomenalan, u svojoj knjizi "Preokret" u kojoj je napisao kako je promenio svoj život izmenivši način ishrane, ali i kako je počeo da se bavi vaterpolom i nekoliko detalja iz kojih možete da zaključite od čega su, zapravo, satkani on i ostali momci. 

Svoje vaterpolo početke on je pravio u VK Vojvodina, a ritam treninga je te 1999. godine poremetilo NATO bombardovanje.

"Taj jedini bazen u Novom Sadu bio je ispunjen vodom za piće, za slučaj da budu bombardovani i zagađeni izvori vode. Više od tri meseca nismo mogli da treniramo. Umesto toga održavali smo formu trčeči ili igrajući fudbal... Tako smo se pripremali za otvoreno prvenstvo Jugoslavije za uzrast do 15 godina u Bečeju. Tada smo prvi put od kada sam počeo da treniram, svi dobili iste trenerke. Jedan od roditelja kupio ih je za celu ekipu. Ko nije trenirao ekipni sport - taj ne zna koliko taj momenat doprinosi osećaju pripadništva i zajedništva. Naravno, lopte i gaće smo morali i dalje da kupujemo sami, kako se ko snađe. Kvalitetne gaće nije tada bilo lako naći u Srbiji. One koje su bile dostupne nisu bile otporne na hlor, pa bi se posle mesec dana razvukle i postale neupotrebljive...

Sećam se da su nas na turnire veoma često vozili roditelji svojim automobilima. Ništa drugačije nije bilo ni ovog puta kad smo išli u Bečej. Tata jednog dečaka nam je ustupio dva kombija, koji su inače korišćeni za prevoz robe. Jedan od kombija vozio je trener, a drugi jedan od roditelja koji je zbog toga uzeo slobodne dane na poslu. Vozili smo se u prašnjavom prtljažniku bez prozora i klupa. Sedeli smo na džakovima brašna...".