"Rat je već krenuo, sećam se da sam došao u verbalni i malo i fizički kontakt sa čuvenim Nebojšom Jokićem. On želeo gol, ja ovamo, on tamo, nešto smo se tu sportski zakačili i čak su nas razdvajali! Znam da su rekli: 'Hej ljudi, ratuje se, vi hoćete ovde da se...' Hoću da kažem koliko je to kada je sport u pitanju pa želiš pobedu za svoju ekipu, nama ni rat nije bio prepreka tu", počinje priču o najneverovatnijoj tituli srpskog sporta za MONDO nekadašnji kapiten Partizana Goran Cmiljanić.
"Crno-beli i Podgoričanke prvaci" pisao je "Sportski žurnal" mesecima kasnije, kada je u junu odlučeno da se rukometna liga SRJ za sezonu 1998/99 neće nastaviti. Ispostaviće se tada da je poslednji meč odigran u ovom prvenstvu koji je zapravo rešio pitanje prvaka bio odigran - pod bombama! Utakmica Partizana i Crvenke na Banjici zakazana je za 24. marta od 19 časova. Kada je odigrano prvo poluvreme (20:16) već je bilo komešanja, Meč je završen pobedom 38:30, a kako kaže sutrašnji "Žurnal":
"Partizan je preksinoć preuzeo vođstvo u šampionatu, ostvarivši očekivanu pobedu nad Crvenkom Panon - 38:30 (20:16) u zaostaloj utakmici 20. kola završenoj posle prvih zločinačkih udara NATO avijacije na Beograd i Jugoslaviju. Na Banjici, meč je igran normalno i pobedom u zaostalom meču "crno-belih" došlo je do promene na čelu tabele. Partizan 34, Lovćen Osiguranje 33, Sintelon 33, Crvena zvezda 30...".
Nažalost, 23. marta 2025. godine sa samo 48 godina od teške bolesti preminuo je najbolji strelac tog meča Vladimir Matović. Neka mu je laka zemlja i večna mu slava. Ovaj tekst nastaje u spomen na njega i sve ostale koji su na bilo koji način bili žrtve napada na našu zemlju.
Slavili pobedu nad NATO paktom, pa morali da igraju meč
"To je bio radni dan i mi smo krenuli na utakmicu, ali bilo nam je čudno. Krenuli smo autoputem iz Bačke Palanke i Novog Sada za Beograd i kada smo krenuli na utakmicu u suprotnom pravcu su nam se desile mnoge čudne stvari. To su bile kolone i kolone diplomatskih automobila koje su verovatno išle prema Budimpešti, prema granici. Nismo imali pojma zašto je to tako, nismo mnogo ni obraćali pažnju, ali to nije bilo pet automobila nego mnogo, mnogo automobila sa diplomatskim tablama. Ipak ideš dalje ne obraćaš mnogo pažnju. Dolazimo sasvim normalno, sudimo važnu utakmicu", priseća se dolaska na taj meč iz Bačke Palanke legendarni rukometni sudija Slobodan Višekruna koji je sudio taj meč.
Što se tiče rukometaša Partizana, ekipa koje je sveže stigla iz Španije sa revanš meča polufinala Kupa pobednika kupova protiv Sijudad Reala proslavila je pobedu nad NATO paktom dan pre početka bombardovanja. "Jeste se šuškalo, ali nismo mi preterano pratili medije. U prilog ovog našeg skromnog informisanja ide i to što je bombardovanje bilo najavljeno prethodni dan. To je bila informacija koja se ispostavila poluistinita. Sad ovo napominjem jer se većina nas tu noć okupila. Bili smo u najužem društvu i onako uz pivo i kokice čekali smo da se to desi. Bez skrivanja i bez straha. Očigledno nismo bili svesni toga, a sve to dolazi posle našeg euforičnog hoda u Evropi. U toj godini ostvarili smo dosta lepih rezultata. Borimo se za titulu, ovamo smo ušli u polufinale...", priča nam Goran Cmiljanić.
A ova priča nije mogla da prođe bez - Vidovdana.
"Nedelju-dve pre toga smo ušli u polufinale Kupa pobednika kupova i vratili smo se nekim poslednjim avionom iz Frankfurta. Putovali smo sa našom čuvenom folk pevačicom Gocom Lazarević čija je pesma (Vidovdan prim. aut) tada bila aktuelna i bio je tu i štos. Bili smo oduševljeni, a stidljivi i ja sam joj za opkladu prišao, predstavio se, izvinio se i zamolio da sednem pored nje. Žena me uvažila, sklonila je nekoga tu iz porodice i onda su svi igrači se tu okupili. Posvetila nam se, pričali smo sa njom ceo taj let. Posle mene joj je je prišao i moj kum Branko Kokir i to smo ispričali njegovoj mami i porodici. Pola godine kasnije na Brankovoj svadbi njegova mama je dovela Gocu Lazarević kao iznenađenje, a ni ona nije znala na čiju svadbu dolazi. Kada nas je videla, bilo j divno. Sada ovo pričam u kontekstu toga što se pričalo o bombardovanju, ali mi smo imali neke druge utakmice, borbe... Taj dan kada je najavljeno bombardovanje uzeli smo pivo, kokice i gledali smo i čekali. I ne desi se! A mi znamo da je sutra utakmica. Moram da priznam, mi smo u toj noći pred utakmicu čekajući popili neko pivo više, jer je potrajalo. Nije bilo profesionalno, ali bilo je otprilike u stilu: 'Hajde da zalijemo, nema od ovoga ništa. Vidiš da su opet banditi namerili na nas.' Taj dan je u stvari protekao tako što smo probali maksimalno da se posvetimo rehabilitaciji od proslave što nema bombardovanja", kaže on uz osmeh.
Što smo igrali pod bombama? U inat!
Pošto je Partizan daleko dogurao u Evropi morao je da odloži meč 20. kola sa Crvenkom i zato je ovaj meč odigran u sredu. A samo nekoliko dana ranije Crvena zvezda je na Banjici dobila Lovćen i tako "pogurala" večitog rivala ka tituli.
"Ono čega se sećam je faktor važnosti za Partizan. Da se završi utakmica, da osvoje te bodove i naš fer plej. Jer da smo insistirali na poluvremenu kada je počelo bombardovanje, odmah bi se prekinula utakmica", priča tadašnji mladi rukometaš Crvenke, a kasnije reprezentativac naše zemlje Davor Čutura za MONDO o ovom meču. Ipak, nije presudio samo fer-plej. Ipak, ne može kod Srba bez prkosa.
"Na poluvremenu je već počelo bombardovanje i to se pročulo. Deo publike je počeo da odlazi sa utakmice, ali eto mi smo i u tom trenutku osetili ponos, rekli smo: 'Ma ništa, igramo utakmicu. Završićemo utakmicu, pa šta bude'. Mislim da je to bio i inat protiv NATO-a da se dokaže da ni bombama ne mogu protiv nas. Jednostavno smo hteli da završimo utakmicu. Sećam se da je deo publike otišao sa utakmice, da se videla razlika po broju gledalaca u odnosu na prvo poluvreme."
Sudije koje su prevalile put tokom kog su videle "da se nešto kuva", sudile su meč - sasvim normalno. "Mi smo sudili prvo poluvreme normalno bez ikakvih problema. Negde pred kraj utakmice videli smo da ima nekog komešanja gore na tribinama. Nešto se dešava. ali mi nastavljamo da sudimo. Niko nama ne govori da prekidamo, nastavljamo sve i utakmica ide dalje."
Najbolje se detalja iz igre seća Goran Cmiljanić, pogotovo zato što svoj takmičarski mentalitet nije mogao da obuzda ni kada je čuo da su bombe krenule da padaju na Saveznu republiku Jugoslaviju.
To govori mnogo i o sportistima, zaista "neki đavo" uđe u njih kada su na terenu.
"Čak je bila jedna situacija, bože koliko smo blesavi... Već je rat krenuo, sećam se da sam došao u verbalni i malo i fizički kontakt sa čuvenim Nebojšom Jokićem. On želeo gol, ja ovamo, on tamo, nešto smo se tu sportski zakačili i čak su nas razdvajali. Znam da su rekli: 'Hej ljudi, ratuje se, vi hoćete ovde da se...' Kada je sport u pitanju, pa želiš pobedu za svoju ekipu, nama ni rat nije bio prepreka tu. Kada se utakmica završila, imam utisak da je posle sve bilo ubrzano. Nije bilo ni tajmauta, daj teraj da se završi, da se ljudi vraćaju."
Nikome ko je prisustvovao toj utakmici to nije bio prvi rat. A neki akteri poput Davora Čuture dobro se sećaju nekih bombi koje su gledali iz svog kućnog dvorišta samo nekoliko godina ranije.
"Ja sam iz Bezdana, mesta koje je na samoj granici sa Hrvatskom. Dunav nas deli. Gde je 30 kilometara ili manje vazdušne linije. Onda kako da ti kažem... Mene su u Španiji zvali "Dete rata". Jedan rat, drugi rat... Ja sam u tom trenutku kao klinac video svetla, slušao bombe, to je vrlo blizu bilo. Dešavalo se svašta, ali i tada smo igrali karte i pokušavali smo da vodimo prirodni i normalni život koliko se može. Nisi svestan u tom trenutku situacije", priča Čutura za MONDO.
U autobusu muk, a Batajnica gori
Kada je meč bio gotov, trebalo je vratiti se kući. U ranijem tekstu vezanom za debi Partizana u Ligi šampiona Branko Kokir nam je ispričao kakvu je pustoš zatekao na ulicama Beograda. Upravo toga se seća i njegov kum Goran Cmiljanić.
"Znam da smo bili u čudu kada smo izašli. Nikada nisam video parking Banjice tako pust. Mi smo verovatno poslednji izašli. Pustoš, mrak, ugašeno sve. Moj cimer Zoran Roganović i ja živeli smo na Banovom brdu. Seli smo u kola, nikoga nije bilo na ulicama. Taj osećaj... Bila je pogašena ulična rasveta zbog ratne opasnosti. Išli smo i pitali se šta sad. Jesmo li mi meta? Svi su morali da idu u skloništa, moj cimer i ja nijednom nismo ušli u tamo. To je bio neki prkos i naš način. Nijedan minut nismo proveli u skloništu."
Igračima Partizana je još bilo i lako. Od Banjice do Crvenke ima više od 150 kilometara, prelaze se mostovi, prolazi se pored Batajnice i prvih meta NATO bombi. Kako je izgledalo prvo odigrati poluvreme rukometa pod bombama, pa se onda usred rata zaputiti kući?
"Ako do trenutka utakmice i u toku utakmice nismo bili svesni ozbiljnosti i šta se dešava, u povratku je to bilo drugačije. Tu je već bilo neke neprirodne tišine u autobusu. Koliko se sećam Batajnica je prva gađana, mi smo prolazili i to se videlo sve sa strane. U Novom Sadu ne znam da li su rafinerije bile pogođene, šta su radili. Sećam se te neke tišine. Da je zemlja bila zaustavljena. Povratak, dug put. Vatra sa jedne strane, bombe, razne vesti... Ne znaš šta da očekuješ", priseća se puta do Crvenke Davor Čutura za MONDO.
Sva je prilika, da su pogođeni vojni aerodrom u Bataljnici prvi videli ili rukometaši Crvenke ili delagati i sudije ove utakmice. Slobodan Višekruna je te večeri vozio prvo do Zemuna, pa do Batajnice, onda do Novog Sada, pa do Bačke Palanke.
"Završili smo utakmicu i dobili informaciju da je bombardovanje počelo. Brzo smo se istuširali i trebalo je ići kući. Ni ne znamo kuda ćemo. Postojala je kombinacija da idemo preko Pančeva. U Beogradu je mrak. Nema svetla, sve je pogašeno. Krenemo, a pošto je delegat Dragoslav Vuksanović iz Zemuna, prvo vozimo njega. Ostavili smo ga i prolazili pored Zemuna, pa pored Batajnice, a Batajnica gori. Vidi se da je već pala bomba. Mrak, nema ničega, telefoni ne rade, katastrofa. Ideš autoputem, mrak nigde svetla nema, to ko nije osetio taj ne zna kako to izgleda. Šta ćemo, idemo dalje. Nema prepreka na putu da nam neko kaže da ne možemo da prođemo. I tako polako vozimo i ulazimo u Novi Sad. Tamo isto mrak, katastrofa, telefoni malo rade, malo ne rade. Porodice zovu da pitaju šta smo i kako smo. Ma sve pusto, nema nikoga. Ostavljam kolegu u Novom Sadu i on me ubeđuje da ne idem sam, ali produžavam put Bačke Palanke. Prolazim Veternik, Futog, nema ničega. Vozim dalje i sećam se kao danas - pokojni otac me čeka na ulici da vidi kada dolazim. Dolazim, parkiram se, ulazim u kuću, najnormalnije. Palim televizor i gledam šta gađaju."
Liga je stala, ali rukomet nije. Jer nisu mogli da nas uplaše
"U povratku sa utakmice shvatili smo koliko je ozbiljna ta situacija i šta nas čeka. Počeli smo da razmišljamo i o najgorem. Pre utakmice, pre bombarodvanja smo mislili nekako pozitivno. Plaše nas, prete nam, neće se desiti. Do utakmice, do samog početka bombardovanja u nama je uvek bila neka pozitivna energija. Ali u povratku posle same utakmice i sve kasnije što se dešavalo shvatili smo koliko je ozbiljno. Nismo bili svesni. Niko ne može da bude spreman za tako nešto", priča Davor Čutura.
Njega i njegove saigrače tog 24. marta pre 26 godina bombe nisu uplašile, a nisu uplašile ni naše rukometaše u danima dok je agresija trajala.
Liga je stala, ali rukomet se igrao. Publika je mogla da vidi majstore na delu i hrabrost na terenu. Ako gađaju, gađaćemo i mi - u mrežu!
"Odmah nakon tog dana očekivali smo da će bombardovanje brzo da se završi i da će da se nastavi prvenstvo. Znam da smo posebno u prvim danima gotovo svakodnevno dolazili na Banjicu. Nisu bili treninzi dva puta dnevno. Tu smo počeli da se dovijamo, krenula je nestašica goriva, nije bilo prevoza, sve je bilo drugačije. Vrlo brzo smo se organizovali i igrala se nezvanična Liga mira. Gledali smo gde može da se otputuje, ko je voljan. Ne sećam se da se vodila tabela, ali smo igrali smo sa Metaloplastikom, Šamotom, meč sa beogradskim prvoligašima, sa Obilićem, Starim Gradom, u Šapcu... Mi smo i trenirali, igrali utakmice mira, obilazili, bilo je protestnih skupova, nosili smo mete, bili na ulici, bili na mostovima... Kod nas su tada preovladavali naši razlozi. Verovatno je to bila naša volja i želja. Niko nas ni na šta nije terao, a nijedan poziv nismo odbijali. Ja se sećam imali smo jednu inicijativu, čak smo otišli smo na Trg republike da se informišemo u centar za prijavu dobrovoljaca. Toliko smo bili besni i frustrirani i ljuti na te nevidljive napade odozgo", priča Goran Cmiljanić za MONDO.
Na pitanje zašto nije odbio da sudi utakmice koje su igrane pod vazdušnom opasnošću, jedan od naših najpoznatijih sudija Slobodan Višekruna ima jednostavan odgovor. "Mi smo sa zadovoljstvom išli svi tamo. To su stvari koje se dešavaju i uopšte nisam razmišljao da se plašim. Nemam razloga da se plašim, ako je sudbina takva da nešto treba da se desi, ono će se desiti. Morao se nečim narod baviti. Ako se ne bude to igralo, šta ćemo onda postići? Bilo je dobro što je na taj način organizovano, jer da nije bilo toga šta bi radila ta deca, ti momci, ti igrači? Ne bi znali šta bi od sebe", priča nam ovaj stari rukometni vuk.
Samim igračima je dve i po decenije kasnije to možda i najlepši rukomet koji su igrači. Čista igra iz ljubavi prema sportu, svom narodu i pravdi. "Moje sećanje tih utakmica je bilo da je to bila zaista demonstracija svega onoga što bi sport činilo još lepšim da nema krajnjeg cilja, pobede. Ko god je tu došao došao je sa dobrom namerom", rekao nam je Cmiljanić.
"To su priče za malu decu"
"Živi priča da je ove sportske strane priče najsvesniji bio i najprisebniji sa strane Partizana Dragan Stevanović čuveni Munja", priča nam Cmiljanić i ističe da je tadašnji generalni sekretar Partizana jedini bio svestan mogućih posledica ako se meč ne završi.
Sudija Slobodan Višekruna se u godinama nakon svega naslušao priča o tome da se na poluvremenu znalo da je Partizanu neophodno da završi meč zbog titul. "To nema blage veze sa životom, to su priče za malu decu. Da li je to neko znao od ekipa? Neću reći ni da, ni ne. Ali nas kao službena lica niko nije obavestio i mi smo završili utakmicu do kraja. Partizan je zahvaljujući tome što je odigrana ta utakmica postao prvak države, jer da nije odigrana, onda ne bi imao ta dva boda. Da je to sve rađeno smišljeno, to nema blage veze. Ko je o tome razmišljao? Ko je u tom momentu razmišljao na tu temu? Pa da nam je rekao neko nešto, mi bismo možda i prekinuli utakmicu. Uvek će neko dodati da su gledali da se završi utakmica po svaku cenu da bi Partizan bio prvak. To nema blage veze, niti je o tome ko pričao, niti je znao bilo šta oko toga. To je jedina prava istina."
26 godina kasnije nećemo vam ustuknuti
Havijeru Solani Srbi ni tada ni sada nisu mislili ništa dobro. A oni koji su u Španiji igrali rukomet teško su u godinama nakon svega mogli saigračima da objasne kako je to igrati pod bombama.
"Nisu mogli da veruju, kao da im pričaš o nekom filmu. U inostranstvu je drugi pogled na sve to, druga propaganda. Ja lično nisam ulazio u te političke priče jer sam otišao u Španiju, a u tom trenutku NATO-om je predsedavao Španac Havijer Solana. Ali je bilo neverovatno. Za njih, za sve", priča nam Davor Čutura i ističe da će svojoj deci probati da što više približi šta se tada desilo.
"Moja ćerka već puni 14 godina i sa njom može da se razgovara o ozbiljnijim stvarima. Naravno da treba da znaju, meni je supruga Španjolka i ja vrlo je bitno za svaku porodicu, za svako dete da zna odake dolazi. Koja je istorija, koja je tradicija, kulturne vrednosti. Pogotovo iz tih mešanih brakova, kao što je moj slučaj. Tako da mi je cilj da deci prenesem sve to, da znaju istoriju, kulturu i sve svog oca i svoje zemlje."
A kako se danas oseća kada se seti tih dana?
"Verovatno danas svi osećamo neku vrstu tuge, jednostavno nemoćan si. Zakon jačega, nepravda", kaže Čutura, a Višekruna nastavlja: "Zemlja smo koja je pretrpela mnoge nedaće. Toliko smo nastradali kao narod sa bombardovanjem, sa ratovima da je dobro da smo se uopšte oporavili posle svega toga. Druge zemlje u okruženju gradile su novo, a mi smo morali i da gradimo ispočetka i da ono što je bilo srušeno ponovo obnavljamo. Deca su to osetila i dan-danas ima posledica od osiromašenog uranijuma. Narod lakše dobija bolesti, karcinome, velike su posledice na naš nedužni narod oko svega toga. Nikada neću opravdati bilo kakvo bombardovanje nedužnih."
Za kraj, završićemo ovu priču rečima našeg sagovornika Gorana Cmiljanića. Sve je rekao. Volite rukomet i Srbiju i sve će biti kako treba.
"Dan danas ogroman osećaj nepravde malog čoveka. Kako na kraju XX veka, na ulasku u XXI da neko bombarduje metropolu, da bombarduje državu. To je takav osećaj nepravde i prirodno je valjda da čovek uradi sve što mu je na umu dostupno. Da pokaže i iskaže da je protiv toga. Naš stav je bio da igramo i - evo gađajte. Ako gađate bolnice, ako gađate vozove, to je nekako bilo potpuno normalno. Nikakvog tu herojstva nije bilo, sve drugačije od toga bilo bi neobično".
26 godina kasnije, pamtimo. I 26 godina kasnije i dalje nas nisu pobedili.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
