Kada jednog dana bude razmišljao o svemu što je postigao u atletici, za Emira Bekrića će Berlin 2018. biti jednako važan kao i Helsinki 2012. ili Moskva 2013.

Ako ne i važniji!

Osvajač srebrne medalje sa evropskog i bronzane sa svetskog prvenstva u disciplini 400 metara s preponama, 27-godišnji Beograđanin koji je najbolje godine za profesionalnog sportistu potrošio na mučne terapije i dugotrajne oporavke od povreda, vratio se na veliku scenu, prošao kvalifikacije i potom stao u polufinalu u kom je mogao jasno da prepozna koliko je odmakao od prvog treninga pre deset meseci...

...odnosno, koliko ga još deli od plasmana na pobednička postolja najvećih atletskih stadiona u Evropi i svetu.

Bekrić je u prvoj od tri polufinalne trke ovog ponedeljka uveče na "Olimpijaštadionu" u Berlinu stigao kao poslednji, nakon što se solidno držao otprilike do drugog zavoja. U finišu je posustao i završio na osmoj poziciji u vremenu 50,96, dan nakon što je u kvalifikacijama zabeležio rezultat sezone 50,36, koji mu je doneo i mesto među 24 polufinalista.

Komentarišući plasman među najbolje na kontinentu, Bekrić je rekao da se ne opterećuje ishodom polufinalnih trka i da je u prestonicu Nemačke došao po nešto drugo:

"Ne razmišljam o konkurenciji, srećan sam jer sam zdrav. Posle deset meseci treninga sam ovo ostvario. Želim da uživam u svakom koraku na stazi i to mi je jedini cilj".

Evropska prvenstva:

2012 Helsinki - srebro, 49,49
2014 Cirih - šesti, 49,90
2016 Amsterdam - nije nastupio
2018 Berlin - polufinale, 50,36

Najavljujući povratka na stazu prošle godine, on je u intervjuu za "Novosti" naveo sa čim se sve suočavao tokom mračnih godina.

"Mučno je biti van sporta toliki period, teško mi je da pričam o tome. U 2015. sam zbog povreda jedva završavao trke i to često na poslednjem mestu. Na sve to se nadovezala nova povreda i pauza u 2016. Moje samopouzdanje je bilo na nuli, psihički uopšte nisam bio dobro. Bio je to najteži period ne samo u sportskoj karijeri, već i u životu. Ali, to je ujedno bio i ispit koliko jako želim da nastavim da se bavim atletikom", pričao je tada Bekrić.

"Kada su kola krenula nizbrdo, počeli su da nestaju i ljudi iz mog okruženja. Kao kula od karata se sve rušilo. Samo nekoliko ljudi, koje mogu da nabrojim na prste jedne ruke, ostali su uz mene. Videli su da sam bio izgubljen i dezorijentisan. Bodrili su me da se dignem iz bezizlazne situacije i pronađem rešenje. I uspeo sam u tome. Sada sam u novom okruženju, imam novog trenera i motiv..."

U tom periodu Bekrić se rastao sa Mirom Stojanović, sa kojom je dugo radio i postigao najveće uspehe, nakon čega je počeo saradnju sa Daliborom Kupkom i, povrh svega, odlučio da se preseli u Prag. Kupka je u jednom intervjuu za "Kurir" objasnio i zbog čega.

"Zato što je procenio da je došao u fazu života kada mu je za dalji napredak u sportskoj karijeri potrebna promena. Oni koji ne misle dobro već se bave spletkama, šire neistine o kraju naše saradnje. Prava istina je da me je Emir pozvao, saopštio odluku i pitao za mišljenje. Na sve to ja sam mu rekla da i sinovi u jednom trenutku odlaze od roditelja, pa zašto onda i sportisti ne bi odlazili od svojih trenera", rekao je trofejni atletski trener iz Češke, Kupka.

Na pitanje o tome šta su bili uzroci Bekrićeve krize, on je rekao.

"Objašnjenje je kompleksno. Emir je specifična osoba, ali ako bismo mogli da pojednostavimo stvar, onda bismo mogli da kažemo kako se nije do kraja odupreo svemu što ide uz slavu. Moj utisak je da je previše uživao u njoj. On je mogao 24 sata da bude javna ličnost. Toliko je bilo interesovanje medija. To su bili stalni pozivi za snimanja, intervjue, slikanja... Jednom sam mu skrenula pažnju da to oduzima previše vremena, na šta je on odgovorio da se za to sve borio i trenirao godinama. Iskreno je rekao".

Na pitanje o tome da li je Emir nesportski živeo, Kupka je rekao...

"Ne u smislu izlazaka ili uživanja u alkoholu. Događalo se da bude neredovan na treninzima, kao kada je otišao u Istanbul da potpiše ugovor, pa se umesto tri dana zadržao deset. A tamo je jeo hamburgere, baklave, tulumbe i težina mu je postajala sve veći problem. U vreme svojih najvećih uspeha imao je 89 kilograma, a 2015. mu je u jednom trenutku izmerena masa bila 100 kilograma. To je bilo previše".

Utoliko, polufinale u Berlinu je uspeh i nešto što je Bekrićev tim postavio za cilj ovu sezonu, samo jednu na putu ka ultimativnom cilju - Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine.

Iz minuta u minut:

19:51 - Emir nije uspeo, moglo je to da se primeti već na polovini trke da (trenutno) ne može da parira konkurenciji, ali je treći put ove sezone zabeležio vreme ispod 51 sekunde i to je dobar znak ako znamo koliko dugo se mučio sa povredama - 50,96 za osmo mesto u svojoj trci.

19:47 - Očekuje se start!

19:45 - Takmičari su na stazi, u Bekrićevoj grupi je i svetski šampion Karsten Varholm.

19:42 - Najbolju trku u karijeri, u kojoj je zabeležio i dalje važeći lični rekord, Bekrić je istrčao pre pet godina na "Lužnjikiju" kada je sa najslabijim vremenom od osmorice finalista Svetskog prvenstva, u osmoj stazi istrčao 48,05 i senzacionalno osvojio bronzu.

19:36 - Bekrić će trčati u prvoj od tri polufinalne grupe i to u stazi sa najslabijim vremenom iz kvalifikacija u odnosu na rivale.

19:31 - Bekrić je u ponedeljak u prepodnevnom delu programa prvog dana Evropskog prvenstva istrčao rekord sezone - 50,36, što mu je obezbedilo plasman u polufinalnim trkama. Iz četiri grupe u finale su išla direktno po dvojica, Beograđanin je bio treći u svojoj trci, ali je to bilo dovoljno brzo da se nađe među petoricom koja su plasman među 24 najbrža izborila kao "laki luzeri".