Zbog [njih] sam zavoleo boks!

Kažu da je fudbal najpopularniji sport, jer fudbalom može da se bavi svako: i ako imaš dva metra i ako imaš metar šezdeset, kilaža i građa nisu presudni, ne postoje nikakve genetske predispozicije koje bi nekom donele prednost u odnosu na druge…sport za svakoga.

Osim toga, boks je iz mnogo razloga jedinstven u svetu sportova i kada "uđete" u njega, jasno vam je da je nekako iznad svih ostalih. Ali, to je, naravno i očigledno, lično mišljenje.

Boks spada u porodicu borilačkih sportova, koji svi imaju zajedničke crte, a glavna je ta što je cilj da svojom snagom, veštinom, brzinom, dakle fizičkim i mentalnim sposobnostima savladate protivnika sa kojim ste jedan na jedan u borilištu.

Sad, i mačevanje i kendo spadaju u borilačke sportove, ali ovde ću naglasiti da kad god ovde budem pisao "borilački sportovi" misli se na borbu bez oružja.

Zašto (najviše na svetu) volim boks i uvek osetim radost kad sednem da gledam neki profesionalni meč?

Duga je to priča, ali da premotamo malo sam taj početak, čisto da postavimo osnovu.

Bio sam previše mali da pratim uspehe i podvige Mata Parlova, najveće bokserske jugoslovenske zvezde, tek kroz maglu se sećam (ili umišljam da se sećam) kako su me roditelji stavljali pred televizor da gledamo Olimpijske igre u Moskvi, kako sam upamtio ime Slobodan Kačar i njegovo zlato.

Doduše, ta Moskva '80. me je zarazila košarkom, a poster Dragana Kićanovića dugo je dugo krasio moj ugao sobe.

Dakle, niti se sećam borbi Parlova i Kačara, ali se sećam svega što ima veze sa njima po medijima, fotografija, isečaka i intervjua.

Počeo sam jako brzo da čitam i sećam se da je u nekom trenutku, ne znam kom i ne znam da li su u pitanju bili aktuelni brojevi ili stari, Politikin zabavnik počeo da objavljuje serijal, parafraziram, "Najsuroviji mečevi za borbu prvaka sveta u teškoj kategoriji".

Tada sam, "sam od sebe", otkrio imena kao što su Džo Luis, Maks Ber, Primo Karnera, Maks Šmeling i drugi iz prve polovine 20. veka. To je kod mene stvorilo neki mitski odnos prema nečemu što još i nisam znao kao sport.

U isto vreme, u mom kraju na obodima Beograda počelo je da se javlja masovnije interesovanje za borilačke veštine. Šetali smo se po treninzima karatea, džudoa, kendoa, pravili šurikene, naručivali nunčake (nema šanse da se setim kako se zvao taj časopis) i maštali da smo Lesli Eldridž.

Bilo je tu i boksa, naravno. Bio je tu Gagi koji je bio par godina stariji od svih nas, trenirao je boks, smejao nam se dok smo mi klinci mislili da su nunčake smrtonosno oružje i da je kung-fu neka misteriozna veština kojom svako može da bude pobeđen.

Naravno, vodio nas je i Gagi u dvoranu, "da probamo malo". Tu sam video da moja fizička veličina ne znači previše ako ne znam ništa, pitao sam se zašto mi stalno glava ide unazad i kako to da ne mogu da zabeležim nijedan bod i zašto ne mogu da priđem ljudima koji su manji od mene.

Nisam to tako zamišljao dok sam čitao o "Crnom bombarderu".

Uglavnom, shvatio sam da to nije za mene, kao ni ozbiljno bavljenje sportom, a da su ove netakmičarske borilačke veštine "prava stvar".

Naravno, tu i tamo bih gledao, ali samo kratko neki boks, nije bilo mnogo profesionalnog na dva televizijska kanala u SFRJ, ali stvari nisu baš "kliktale".

E, onda je došao, znate i sami, Majk Tajson i svi smo zavoleli boks.

Tačnije – šou. Da se razumemo, Tajson je bio vanserijski talenat, imao je potencijal da bude najbolji teškaš svih vremena, ali ga je PROĆERDAO. U karijeri je uradio jako malo kada se uzme kakav je potencijal imao, ali to nije bitno za ovu priču. Tada smo svi shvatili kolektivno da je boks – ZABAVAN!

Od te druge polovine osamdesetih sam na sve načine pokušavao da dođem do bilo kakvih snimaka profesionalnog boksa i nisam imao mnogo sreće, ali entuzijazam me nije prolazio.

I onda je došao pakao zvani "devedesete", koji se ni uz najbolje namere ne može opisati onima koji nisu kroz to prošli. Ali, jedna od strana nasilja te dekade, kome je baš svako nekad prisustvovao, hteo-ne hteo, bio je da u mojoj glavi definitivno razdvoji pojmove šta je to sport, a šta je to nasilje u kome je cilj povrediti nekoga.

U isto vreme sankcija, potpune klaustrofobije i zatvorenosti, bez novih filmova i stripova, počelo je da se dešava nešto drugo. Dobili smo nove televizijske kanale, a na jednom od njih, rahmetli Trećem kanalu se u jednom trenutku kasno uveče, to jest rano ujutru, piratski emitovao Jurosport.

Ne sećam se tačno kojim danom je to bilo, ali postojala je bokserska revija, koju sam jednom slučajno zakačio i više je nisam propuštao.

Naravno, nije to bio Medison skver garden, nisu tu bile borbe teške kategorije, slava, zvezde i sve ostalo što ide u šou boksa, već su to bili debiji raznih novajlija, borbe "putnika", "kanti", nekadašnjih talenata i propalih boraca koji su upravo završili smenu u garaži…Ali, za mene je to bilo neodoljivo.

Odjednom sam shvatio sve čari boksa i van šou programa najskupljih mečeva. Uzgred, sećam se da sam negde, nekad u jednom trenutku pre nego što je oktobra 1994. osvojio svoju prvu titulu, dakle u dve i po godine pre toga gledao jednu od prvih boksera nekog malog, nabeđenog pundravca, koji se neverovatno šepurio…dok nije ušao u ring i demolirao svog protivnika.

Da, bio je to "Princ" Nasim Hamed, čovek koji je maltene svojeručno skrenuo pažnju na lakše kategorije i kod mene srušio sve barijere kada je boks u pitanju, pogotovo onu tako ustaljenu kod nas da je "boks samo teška kategorija".

Inače, nikad nisam bio preterani ljubitelj Hameda, iako sam ga poštovao, a pogotovo to šta je uradio za boks, ali morao sam ovde da ga pomenem. Krajem devedesetih i početkom 21. veka došao je internet, sa njim razmena "fajlova", pa tako i bokserskih kolekcija.

Kada se posle toga pojavio i YouTube, svi ozbiljni ljubitelji boksa postali su i bokserski istoričari, jer nam je sve bilo na "izvol'te".

Kad smo već kod lista, vreme je da krenemo sa tim. Preskočiću Parlova, Politikin zabavnik, (sadašnjeg kuma) Duleta, Sinišu, Gagija, Denisa, Marjana, Todorova i ostale na koje sam se ugledao i sa kojima sam trenirao svašta, gledao kung-fu filmove i čitao "Ninđu", jer je to ipak neka sasvim druga priča, ali je bila (možda) neophodna za uvođenje i objašnjavanje toga zašto volim borilačke sportove.

Dakle, ko su borci zbog kojih sam zavoleo i nastavio da volim boks, ali i druge borilačke sportove. Naravno, napomena – o svakom od ovde pomenutih imena može se napisati dugački članak ili serija članaka, a za neke (kada bih umeo) i knjiga. Ovo nije spisak o njima, ovo je spisak onih zbog kojih ja volim boks (i borilačke sportove).

Bez ikakvog posebnog reda:

Majk Tajson

"Gvozdeni" Majk je na spisku svakog od nas. Svako ko voli boks, a gledao je Tajsona – voli Tajsona. Naravno, godinama i decenijama kasnije, kada je završio karijeru, jasno možemo da kažemo da su njegovi uspesi u ringu ipak precenjeni (pucajte, stojim argumentovano iza ovog stava), iako je talenat bio jedinstven, a potencijal neograničen. Da, mogao je da bude veći i od najvećeg teškaša svih vremena, Muhameda Alija, ali nije i pitanje je da li je u Top 20 teškaša svih vremena. Kada je, međutim, u pitanju popularizacija boksa i njegov imidž, tu je sigurno pri vrhu. Nema tu neke filozofije, da ponovim: ako voliš boks, voliš Tajsona.

Vernon Forest

Forest je ubijen pre vremena, imao je solidnu karijeru, osvajao je pojaseve, imao je odlične pobede, ali za njega me ne vežu toliko posebno drage emocije, koliko volim ono što je uradio za mene, to jest mene kao ljubitelja boksa. Skrenuo mi je, naime, pažnju na sve ono što se dešavalo između superbantama i srednje kategorije. Preko njega sam otkrio i Šejna Mozlija i Rikarda Majorgu, a preko njih dalje i čitavu plejadu spektakularnih boraca u tim lakšim kategorijama i njihove epske ratove. A njih je stvarno previše za nabrajanje.

Roberto Duran

Deo "čudesne četvorke" koja je osamdesetih širila boksersku magiju: Duran-"Šugar" Rej Leonard-"Marvelos" Marvin Hagler i Tomi "Hitmen" Herns. Ono što su sedamdesetih bili Ali, Frejzer i Forman, to su osamdesetih bili ova četvorica. Čudesni borci sa epskim borbama dostojnim legendi. Grubo, vrlo grubo rečeno, Leonard je bio najbolji bokser od njih, ali Duran je najveći. Sa njima se tukao u velteru i srednjoj kategoriji, iako je po stasu bio za laku, a i dalje važi za verovatno najboljeg borca lake kategorije svih vremena. Elem, "Šake od kamena" je bio neprikosnoven u lakoj kategoriji, ali se na pragu 30. odlučio da pređe u velter. I pravo na najboljeg. Stekao je pravo da izazove Leonarda, koji je u tom trenutku (1980. godina) bio jedna od najvećih zvezdi boksa. Bio je elegantan, vešt, brz i agresivan, ali i pristojan borac sa prilično pristojnim imidžom. Sušta suprotnost "mačo" Panamca, koji nije mogao da podnese da će Leonard za tu borbu zaraditi pet puta više od njega. Toliko ga je provocirao da se na kraju Leonard slomio i odlučio da se bori Duranovim stilom – tuča iz blizine, pa ko preživi. Kakva greška. Duran je to dobio na poene, uzeo sve pojaseve i naneo Leonardu prvi poraz u karijeri.

Naravno, "Šuger" mu se osvetio iste godine, u čuvenoj borbi kada je Duran rekao "no mas" i predao se, što je najveći greh u boksu. Skoro pa neoprostivi, ali čovek koji je jednom, legenda kaže, nokautirao magarca je toliko uradio u ringu da mu je sve oprošteno.

Meni Pakjao

"Pakmen" je najveći bokser 21. veka, živa legenda i hodajući spomenik ovom sportu. Ne i najbolji, to je Flojd Mejveder mlađi, ali Pakjao je ta veličina i jedan od najboljih svih vremena. Uz malo rastezanja istorije i kategorija i pojaseva, osvojio je titule u "rekordnih" osam težinskih kategorija, pobeđivao je najbolje, gubio i od osrednjih, njegova biografija je bukvalno "ko je ko" boksa u 21. veku. Nije izbegavao nikoga, nikada nije bežao, sa svima je vodio svoju borbu, više puta opravdao nadimak "sila prirode". I ono što ga izdvaja od ostalih je što nikada nije pokušavao da pravda svoje poraze ili nalazi izgovore, već je uvek ustajao i nastavljao dalje. Još se nije povukao i ne zna se kada će, najbolje godine su iza njega, ali "Pakmen" ostaje jedna od najvećih legendi ovog sporta, a mi smo srećnici što smo njegovi savremenici.

Edvin Valero

Čitali ste nedavno ovde o "poslednjem bokserskom varvarinu". Bolesnoj i izmučenoj duši, nasilniku, ubici, siledžiji i prilično ograničenom bokseru koji je uvek išao napred, a u rukama imao dinamit. Dok sam ga gledao tada, stvarno nisam znao koliko je mračan van ringa, ali ne želim da menjam prošlost. Svaka sledeća Valerova borba bila je praznik koji se iščekuje i donosi radost.

Bas Ruten

Bas Ruten je jedan od onih glasnih likova "većih od života". U prvoj polovini devedesetih pričalo se o "ultimativnim borbama", nismo znali kako drugačije. O borbama u kojima se biju razni sportisti i razni stilovi. Nekako je tada stigla kaseta prvog UFC-a do društva i tu smo gledali šta znači brazilski điu-đicu i kako Rojs Grejsi dokazuje prednosti "greplinga". Iako bukvalno niko nije znao šta radi, osim Rojsa, a uključujući i organizatore, to se tada nije baš moglo nazvati "sportom", već više predstavom.

Ne znam tačno kako ni kada, ali koju godinu kasnije sam gledao i snimke "Pankrasa", nekog "mešovitog rvanja" (recimo) u kome nisu dozvoljeni udarci pesnicom u glavu (ali jesu dlanovima) i koje je imalo čitav niz sumanutih pravila, ali nijedno manje sumanuto od onih idiotskih čizama preko kolena uz "slip" gaće. I tu sam prvi put video tako kretenski opremljenog borca kako udara i rukama i nogama i ređa protivnike, ali i (godinama kasnije, to jest, naknadno) kako prilagođava svoj nastup potrebama borbe. Kada sam počeo i da slušam i gledam Rutena…ne možete da ga ne gotivite, pogotovo njegov vrlo praktični pristup borbi u sportu koji je tek bio u nastajanju. I kada se povukao, ostao je negde oko oktagona, sa pravim komentarima i svojom ogromnom personom. A meni je usadio neke male simpatije koje osećam prema MMA.

Vitalij Kličko

Da, da, sve znam, ali idemo polako. Mnogi su ti koji će kriviti braću Kličko da su "ubili teškaški boks", ali…da ne ulazim sada u odbranu. Činjenica je da nijedan od njih dvojice nije nikada, baš nikada izbegavao bilo koga, da je svako dobijao šansu, ali i da niko nije uspevao da ih pobedi. I treba reći da je mlađi Vladimir bio taj koji je bio tehnički potkovaniji, da ne kažem besprekoran, ali i koji nije bio borac po prirodi. Vitalij je bio viši, agresivniji, uvek je išao napred, uvek je delovao smešno u onom svom stavu, ali…bio je nepobediv. Ima u karijeri dva poraza, jedan kada je morao da preda zbog povrede, a jednom u legendarnom meču, kada sam ga zauvek zavoleo, protiv jednog od najvećih, Lenoksa Luisa.

Tada su lekari prekinuli meč zbog ogromne posekotine nastale pertlom rukavice, iako je Vitalij vodio kod sudija. U trenutku prekida, stariji, dokazani i ujedinjeni šampion sedeo je izvaljen u konopcima, a Vitalij je sedeo uspravnih leđa, spreman za nastavak. Kada je objavljeno da je Luis dobio tehničkim nokautom, začuli su se zvižduci, a hala je vikala "Kli-čko! Kli-čko!". Luis je pametan čovek, otišao je u penziju, a Vitalij nikad nije izgubio i nikada nije menjao svoj agresivni stil. Nestvarno zvuči da tokom kompletne profesionalne karijere Vitalij nikada nije bio u nokdaunu i nikada (baš nikada!) nije zaostajao u bodovima. Šteta što je zbog povreda imao višegodišnje pauze, ali takav je život.

Tri amigosa

Trojica velikana meksičkog i svetskog boksa na prelazu vekova: Erik "El Terible" Morales, Marko Antonio "Baby Faced Assasin" Barera i Huan Manuel "Dinamita" Markez. Prva dvojica su ranije napravila ime, poslednji je najduže trajao. Svi su se tukli sa Pakjaom u legendarnim borbama, dok su Morales i Barera imali epsku trilogiju borbi i iskreno su se mrzeli.

Sva trojica su elitni borci, sva trojica su legende svetskog boksa, sva trojica su među najboljim bokserima koji su ikad živeli i sva trojica su savremenici. Najstarijeg Markeza i najmlađeg Moralesa deli tri godine. I na moju i sreću nebrojenih ljubitelja boksa, sva trojica su imala vrhunce karijere u doba interneta i zacementirala mesto plemenite veštine u našim srcima.

Ne mogu da ih izdvajam, ne mogu da govorim ko mi je najdraži, a ko najbolji, samo im hvala na svemu.

Amanda Nunes

I da zaključim sa MMA. Iako nisam preterani ljubitelj MMA (da naglasim da ne mrzim, niti imam negativna osećanja prema sportu, samo prema jednoj organizaciji povremeno), Amandine borbe ne propuštam, a ženski MMA gledam kad god mogu. Razlog? Nikada u životu nisam video da neki sport TOLIKO napreduje. Od doba kada je Ronda Rauzi svojim džudom i "kimurom" dominirala do trenutka kada bukvalno nije imala šta da traži u oktagonu sa ženskama koje su fantastično potkovane i na nogama i u parteru prošlo je manje od dve godine! To je astronomski skok, a Amanda je jedna od njih koja se popravljala pred našim očima i postala dominantni šampion kakav je danas. Ali, to je samo prvi deo. Drugi deo je njen neodoljiv karakter.

Ona je oličenje svega što valja kod sportista, a posebno kod boraca. Ponaša se kao pravi drugar, uvek je nasmejana, spremna za šalu i van takmičenja je operisana od sujete. Na svoj Instagram često kači fotke iz sela iz svog Brazila, u plastičnim "japankama", jeftinim šorcevima, slika se sa bakom ispred kokošinjca, muze krave, snima se dok trenira tako što trči, a njena verenica i društvo je prate u džipu i smeju se kad naleti na krdo krava. Taj duh i pristup da je čvrsto na zemlji, da je uvek nasmejana, a da je u oktagonu prava zver je nešto zbog čega svi vole "Amandicu".

I na kraju, jedna napomena. Iako je svaka činjenica koju ste ovde pročitali istina, ova lista je uglavnom lažna. Lažna jer bi izgledala sasvim drugačije da moram da je sastavljam za...10 minuta. I teško je, jako teško izostaviti bilo koga. Ne smem ni da počnem da pomišljam na desetine i stotine imena koje nisam pomenuo i o koje sam se ogrešio.

Ali, jedno je sigurno: bacite se na "tjub", gledajte "hajlajte" ili borbe ovde pomenutih i sigurno nećete zažaliti.