ALIJEV IDOL, PROTIVNIK MAFIJE I [NAJBOLJI BOKSER SVIH VREMENA]: Ubijao sa obe ruke, vozio roze kadilak, pevao i plesao!

"Previše je nasilja na svetu, a najveći deo toga je ono što je Šuger Rej Robinson naneo meni. Krenuo sam na tog tipa žestoko. On je krenuo na mene udarcima. Robinson je otvorio sve što mi je bilo zatvoreno i zatvorio sve što mi je bilo otvoreno. Ali, jednu stvar nisam izgubio – svoju glavu. Gubio sam zube, ali ne i glavu".

Da, najboljim. Ne "jednim od".

Samo da razjasnimo – Muhamed Ali jeste najveći, njegova veličina i značaj daleko su prevazilazili tešku kategoriju, boks, rasne granice, pa čak i svetske. Ali, kad je u pitanju samo veština, ono što se pokazuje u ringu, nikada nije bilo nikog boljeg od Robinsona.

"Kralj, majstor, moj uzor", tim rečima je Ali opisivao Robinsona, boksera i čoveka koji se rodio na današnji dan pre tačno 100 godina. No, nije prvi "Šuger Rej" (ne govorimo "pravi", jer i Šuger Rej Lenard je i te kako pravi i zaslužio je taj nadimak) bio samo neverovatni šampion i sportista sa druge planete.

On je bio šoumen, slobodno se može reći čovek koji je izmislio pojam "pratnje" u sportu uopšte (ono kad šampiona prati gomila nekih ljudi, često bez pravog zanimanja i funkcije), vraćao je svojoj zajednici, prvi je uopšte u svetu zabave, pre Elvisa, Brusa Springstina, Arete Frenklin vozio ružičasti kadilak… Njegova veština, brzina, snaga, refleksi i tajming su legendarni.

Odakle uopšte početi?

Rođen je u siromaštvu 3. maja 1921. u američkoj državi Džordžija. Bio je najmlađe od troje dece, a njegov otac je radio dva posla da bi mogao da izdržava porodicu, ustajao je u šest ujutru, vraćao se oko ponoći – šest dana nedeljno. Vrlo brzo su se preselili u Detroit, a posle razvoda, majka se sa 12-godišnjim Vokerom Smitom mlađim, imenom pod kojim je Robinson rođen, preselila u četvrt Njujorka Harlem.

I tu je otkrio boks, strast koja ga je obuzela odmah. Već sa 15 godina je hteo da uđe na svoj prvi turnir, ali je morao da bude član Amaterske sportske unije, a to nije mogao da bude pre 18. Tada je pozajmio krštenicu od svog prijatelja Reja Robinsona. Legenda kaže da mu je posle toga jedna dama pored ringa rekla da je "sladak kao šećer" i tako je legenda dobila ime koje svi znaju i koje traje i ceo vek kasnije.

Uporedo sa boksom, bio je pravi mangup van ringa, često je imao problema, oženio se prvi put sa 16, idol mu je bio sedam godina stariji Džo Luis, a u amaterskoj karijeri je zabeležio skor od 85 pobeda bez poraza, uz 69 nokauta, od čega 40 u prvoj rundi. Mada, ovo nisu potvrđene brojke i mnogi ih osporavaju.

Znamo da je profesionalnu karijeru počeo sa 19 godina, 1940, i pobedio je u prvih 40 borbi. Među ranim "žrtvama", onome čime bi se današnji bokseri hvalili kao karijerom vrednom Kuće slavnih, bili su i šampion Semi Agnot, budući šampion Marti Servo, kao i bivši šampion Frici Zivik (uprošćeno hrvatsko prezime Živčić), sve u lakoj kategoriji.

U drugom svetskom ratu je služio u vojsci, ali nije prekidao karijeru. Prvi profesionalni poraz pretrpeo je u svojoj 41. profesionalnoj borbi, upravo od svog arhineprijatelja La Mote. Kasnije ga je pobedio u svih preostalih pet mečeva ("Toliko smo se tukli da sam zamalo postao dijabetičar" – komično je govorio La Mota, pozivajući se na nadimak "Šećer").

Posle tog prvog poraza vezao je neverovatni niz od 91 pobede bez poraza! To je trajalo od 1943. do 1951. Do svoje 30. godine sakupio je pomalo neverovatan skor od 128 pobeda, jednog poraza i dva remija! U karijeri pretrpeo jedan tehnički nokaut, ali to je bilo od toplotnog udara kada se tukao sa velikim Džoijem Maksimom u poluteškoj (!) kategoriji.

Taj period '40-ih mu je bio najbolji u karijeri i tada je zaradio zvanje najboljeg koje stoji i do danas. I ne, ne idite na YouTube da tražite snimke jer ih – nema. Na ogromnu žalost svih. Pre nego što zapitate "kako onda znamo da je najbolji?", o tome ćemo kasnije.

Važno je reći da u tom neverovatnom nizu dugo nije postao šampion, što danas zvuči nemoguće. Odgovor na to pitanje, "kako?", najbolje je dao je njegov biograf Vil Hejgud, koji objašnjava da Robinson nije hteo da sarađuje sa tada u boksu vrlo uticajnom mafijom:

"Njegova karijera je bila epska… Ljudi koji su kontrolisali boks, mafijaši, nisu hteli da mu daju šansu da se bori za titulu četrdesetih jer su mislili da je već previše crnaca na vrhu. Borio se protiv talenata. Borio se protiv drugih velikana. Borio se protiv rasizma. I uvek je pobedio", objasnio je Hejgud.

Tek 1946. je dobio šansu da se bori za upražnjenu titulu u velter kategoriji. Titulu je napustio Servo, koga je Šuger dva puta pobedio pre toga, a za pojas se borio sa Tomijem Belom, decembra 1946. Bio je to pravi rat, Robinson je bio i u nokdaunu, a onda je dobio meč na poene, posle 15 rundi.

Tada je i boks bio drugačiji, nije bilo retko da se bije i tri puta za mesec dana i to ne protiv nekih "kanti", nego protiv sjajnih boraca. Samo 1950. se tukao 19 puta!

Poslednja odbrana u velteru bila mu je protiv Čarlija Fusarija. Pobedio ga je lako na poene, a posle je donirao svoju kompletnu zaradu osim jednog (1) dolara za istraživanje borbe protiv raka.

Pre početka onog Robinsona koga smo upoznali preko snimaka, borio se sa Džordžom Kostnerom, borcem koji je takođe sebe zvao "Šuger", a reja je prozivao da je on jedini pravi vlasnik nadimka. Na početku borbe, legenda kaže, Robinson mu je rekao "Bolje da dodirnemo rukavice, jer je ovo jedina runda". Nokautirao je Kostnera za dva minuta i 49 sekundi i poručio mu: "Šuger nije tvoje ime, moje je".

Tada se već probijao u srednjoj kategoriji, a onda se 14. februara, na Valentinovo, 1951. po šesti put sreo sa La Motom u ringu.

Borba je bila za titulu prvaka srednje kategorije, a u istoriji je ostala upamćena po nadimku "Masakr na Dan Svetog Valentina". Robinson je bolje boksovao prvih 10 rundi, a onda je u naredne tri žestoko i maltene divljački kažnjavao "Bika" kombinacijama i razornim udarcima, sve dok sudija nije prekinuo borbu u 13. rundi. Prvi i jedini prekid u njihovih šest legendarnih borbi.

La Mota je bio na nogama, a legenda kaže je Robinsonu posle prekida poručio: "Nikada me nisi oborio, Rej".

Ubrzo je usledila pomenuta borba sa Maksimom, odlučio je da se povuče, uz skor 131-3-1-1 i bacio se u šoubiznis. Plesao je i pevao, ali posle tri godine je shvatio da od toga nema ništa i vratio se boksu. Iako ga nije bilo u ringu dve i po godine, zbog plesačke karijere je bio u savršenoj kondiciji.

Da vas ne bismo previše zamarali istorijom i brojanjem borbi (ima sve na Boxrecu), moramo da pomenemo samo borbu sa velikim Džinom Fulmerom, koji mu je i oteo titulu u borbi na poene.

Revanš je počeo kako se i očekivalo: snažniji Fulmer, koji je bio i favorit, bio je agresivan, išao je napred u želji da kontroliše Robinsona, čak ga je bacio u nokdaun, ali je Šuger primetio da se njegov rival slabo brani od levog krošea. Tada je promenio taktiku i prestao da prati rivala po ringu, već ga je terao da mu priđe.

Na početku četvrte runde, Robinson je prvi put povredio Fulmera, koji se brzo oporavio, ali se Rej tada odlučio na razmenu umesto na klinčeve kao u prvoj borbi. U petoj rundi smo videli tu munju, koja je došla pravo niotkuda, taj "nevidljivi" levi, koji je iz prve nokautirao Fulmera. Taj kroše je od tada ostao upamćen kao "savršeni udarac".

Tukao se kasnije sa mnogim velikanima, osvajao i gubio titule, ali karijera je išla nezadrživo dole. Te 1950-e i početak 1960-ih su bile teške za boksere, pogotovo crnce i to je uzimalo svoj danak, tako da je Robinson polako klizio na dole.

Ali, svoj trag je već ostavio. Tada su ga prozvali najboljim i to mu do danas niko nije oduzeo u ringu.

Kako znamo da je najbolji ako nema snimaka iz najbolje ere?

Nije to neka velika misterija. Iz izveštaja i opisa znamo kakav mu je bio stil, da je bio gotovo isti u srednjoj kao i u velteru, a imamo njegove kasnije snimke. Imamo i snimke borbi njegovih protivnika i znamo kako oni izgledaju, a poznavaoci boksa na osnovu opisa mogu jako dobro da vizualizuju šta se tu dešavalo. Jer vidite, metode treninga i sticanja kondicije su se mnogo promenili, period oporavka i medicine je napredovao svetlosnim godinama, ali sam boks kao boks nije se mnogo menjao. Tu je isti ring, isti broj udaraca, isti gardovi (levi ili desni) i isti sport nadmudrivanja, osvajanja prostora, dobrog postavljanja, tajminga, refleksa, zadavanja više čistih udaraca i izbegavanja protivničkih blokadama ili eskivažom. Ovaj deo stvarno nije sporan.

Šta ga je činilo najboljim?

Prema svemu što smo videli i što znamo da je pre snimaka koje imamo bio u svemu bolji. Robinson je imao bukvalno savršeni i potpuno zaokruženi skup veština, bio je neverovatno brz, imao je nestvarno dobar tajming, imao je fantastično jaku bradu i bukvalno ubilačku snagu udarca. Nijedan borac ga nije pobedio dva puta sve do kasno u  karijeri, kad je bio blizu penzije. Rekosmo, samo jednom je zaustavljen i to od toplotnog udara, kada se borio na 40 stepeni u poluteškoj kategoriji. Ali, ne treba nama da verujete na reč.

Bokserski trener, ljubitelj i istoričar boksa Tedi Atlas kaže ovako: "Velikani su na neki način i pioniri. Rej je to bio. Bio je brz, imao je savršene kombinacije i određenu fluidnost i sve to je povezao u jedno u doba kada to nije bilo povezano. Sve što je radio, radio je sa više značenja i preciznije. Nije samo 'bacao' kombinacije, nego su i te 'kombinacije' bile upeglanije, jače i svaka je imala smisla".

Legendarni trener Edi Fuč je rekao: "Imao je čudesnu ravnotežu i brzinu i superiorne reflekse. Bio je opasan sa obe ruke i kad je išao unazad, a znao je skoro sve što treba da se zna o boksu".

Kako je trenirao i kako se spremao kad je bio tako čudesan?

"Ritam je u boksu sve. Svaki pokret počinje iz vašeg srca i to je vaš ritam. Ako nije tako, u problemu ste".

Tim rečima je opisivao početak svakog njegovog treninga, a tih snimaka nam ne fali. I šta iz njih možemo zaključiti? Logičku grešku mladih koji misle da kad neko radi nešto izuzetno, taj mora da ima jako složen trening i očekuju neko opširno izlaganje ili složeni proces vežbanja. Ono što je činjenica jeste da su mnogi najveći bokseri imali vrlo prost trening, sa osnovnim vežbama. Ali njihov uspeh je zasnovan na neverovatno vrednom i predanom radu, ne nekim složenim izmišljotinama. I po snimcima se može videti da mu je najveći deo treninga bio posvećen bokserskim veštinama.

Van ringa?

Robinson nije ostavio samo trag u boksu i sportu. On je bio jedan od prvih afroameričkih sportista koji je postao velika zvezda nevezano za sport. Vozio je ružičasti kadilak kabriolet po Harlemu, imao je noćni klub, oblačio se u skupa odela i prosto je bio deo javne scene Njujorka četrdesetih i pedesetih isto kao, kako kažu, Frenk Sinatra. Bio je i prvi koji je izmislio ogromne sportske pratnje u boksu. Imao je sekretaricu, frizera, masera, trenera za glas (!), gomilu raznih drugih trenera za stvari koje nemaju veze sa sportom, ali i lepe žene i čoveka patuljastog rasta koji mu je služio kao maskota…