MOMIR I DANAS PLAČE ZBOG HRVATA, ŠEŠUMU ZAMALO IZBILI OKO! Ekskluzivno: Nikad ispričane priče o JEDINOJ medalji Srbije!

Deset godina je prošlo od najvećeg uspeha srpskog rukometa – srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Na današnji dan 2012. godine posle poraza od Danske 21:19 u finalu naš nacionalni tim okitio se srebrnim odličjem pred krcatom Arenom. Ipak, to finale malo ko pamti.

Cela nacija je tada slavila – u istom danu Novak Đoković je dobio Rafaela Nadala u finalu Australijan opena koje je trajalo skoro šest sati i Srbija je konačno uspela da uzme medalju u rukometu.

Ali, nije ta medalja došla niotkuda, već se gradila više od pola decenije. Za MONDO o tome pričaju: Velimir Marjanović, Veselin Vuković, Momir Ilić, Dalibor Čutura, Žarko Šešum i naravno Darko Stanić – ljudi koji su pre pune decenije doveli Srbiju do još jednog rukometnog ludila!

ČIN 1 – DA SE SKLONIM NEMCIMA I FRANCUZIMA? NEMA ŠANSE!

Pričao je Ratko Nikolić u intervjuu za MONDO kakvo je stanje u reprezentaciji bilo te 2006. godine, a ono što mnogi zaboravljaju je da su samo šest godina pre evropskog srebra "orlovi" bili zakucani za samo dno evropskog rukometa!

"Obzirom na razdvajanje Srbije i Crne Gore EHF nam je rekao da startujemo od nule i mi smo stavljeni oko 50. mesta na listi. Reprezentacija je kretala od pretkvalifikacija i mečeva sa Farskim ostrvima, Luksemburgom, Izraelom... Sa dna kace!", počinje ovu priču prvi predsednik Rukometnog saveza Srbije Velimir Marjanović.

Tada kada se počinjalo, sastavljen je tim u kome je malo ko je imao reprezentativno iskustvo. A ideja je bila jasna, da se generacija koja je 2004. i 2005. godine osvojila tri medalje – zlato na U18 Evropskom i U19 Svetskom prvenstvu, kao i srebro na U21 Svetskom prvenstvu, uvede u prvi tim, uigra i spremi ekipa za medalju 2012. godine!

"Mi kada smo počinjali uvažili smo da ti momci prave rezultate i rekli smo da je to osnova. Jovica Cvetković je bio prvi selektor i to je u početku pravilo problem jer ti gubiš. On je skupio reprezentaciju gde Nikolić i Bojinović imaju neki broj nastupa, dok svi ostali zajedno nemaju 100 mečeva za A tim. I to nije bilo lako i nailazilo je na osudu", kaže nam Marjanović i citira Azru:

"Što kaže Džoni Štulić - Nije važno odakle si, dokle znadeš kuda putuješ!", a onda objašnjava šta je bio plan.

Rukometni savez Srbije koji u tom trenutku tek počinje da postoji samostalno pred sebe stavlja cilj – da se dobije domaćinstvo Evropskog prvenstva 2012. godine. Procenjeno je da je to vreme kada će ovaj tim dostići napon svoje snage. 

"Mi smo gađali 2012. godinu. Znali smo kakva pravila važe i u državi i u EHF-u, prilagodili smo se, nismo se borili da srušimo ta pravila. Probali smo da to uvažimo i da pobedimo, a ne da budemo Kalimero" ističe on.

Dve velesile Nemačka i Francuska takođe su želele isto što i malena Srbija, ali...

"Videli smo da tu odlučuje skupština i da je sad ili nikad. A kad skupština odlučuje u tih 49 zemalja ima i srednjih i manjih zemalja i to je bila naša ciljna grupa. Mi smo videli da se Nemci kandiduju za oba prvenstva, muško i žensko i pretpostavili smo da će se negde istrošiti i ispasti kao treći. Onda smo išli kod svih koji će glasati za Nemce da ih pitamo da glasaju za nas u drugom krugu. I to je na kraju presudilo", priča nam Marjanović.

Ali, odakle ideja da Srbija može da pobedi takve dve velesile, uz to jednu Francusku ispred koje je lično izašao predsednik Sarkozi i obećao nove hale, ulaganja...

"Nemci i Francuzi su bili protivnici, ali ja nisam smeo da odustanem! Ako im se ja povučem, kako sutra igračima da tražim da ih pobede?", pita se Marjanović.

ČIN 2 – DARKO I MOMIR – JER VUK TAKO KAŽE!

Sve je krenulo od te 2006. godine kada je sastavljen tim u kome su uz Dugog i Ratka stasavali klinci koji će kasnije doneti srebro, ali postojala je jedna briga. Ipak tadašnji selektor Jovica Cvetković je znao ko je pravo rešenje za problematičnu poziciju golmana. To je bio čovek koji je igrajući za njega u Zvezdi nanizao 29 odbrana u derbiju protiv Partizana, ali je te 2006. godine dobio dvogodišnju suspenziju. 

"Kod Darka Stanića je presudnu ulogu napravio Cvetković. Rekao je da imamo problem sa golmanom, da on ima rešenje, ali da je teško i da savez mora da ga podrži. 'Ja verujem u njega, ali morate da stanete iza mene jer javnost to može to da protumači kao lošu poruku', rekao mi je tad. A meni je ta poruka bila drugačija, poruka da neko ko pogreši ide dobrim putem", priča nam tadašnji prvi čovek RSS Velimir Marjanović.

"Jovica me je zvao deset meseci pre kraja moje suspenzije i pitao me je da li želim da igram i ja sam naravno pristao. Ući u reprezentaciju posle takve stvari, to ti otvara sve puteve, naravno ako se pokažeš. To što je Jovica verovao u mene nikada mu ne mogu zaboraviti. večno sam mu zahvalan zbog takve odluke. Nije to uopšte bilo lako izvesti i zbog javnosti i igrača, trebalo se tu dokazati", ističe za MONDO najharizmatičnija figura tog srebrnog tima Darko Stanić. 

A da li ga je tim odmah prihvatio?

"Pola da, pola ne. Bila je i ta situacija. Oni koji su me znali, sa njima nije bilo problema, ali mnogi me nisu znali. Pa je moralo da prođe mesec dana priprema dok me ne upoznaju i kao čoveka i kao sportistu. A onda kad su došle te neke važne utakmice i kada sam se pokazao vrlo su me lako prihvatili i nikada više to niko nije pominjao", kaže Stanić za MONDO.

Posle Jovice Cvetkovića i Seada Hasanefendića na dve godine do prvenstva u Srbiji tim je polako rastao, ali selektora nismo imali. A onda je došao poziv jednoj od najvećih legendi.

"Ja sam od '99 do '05 sa prekidom samo za turnir u Egiptu bio sve vreme sa reprezentacijom. Imao sam sigurno pet godina staža na klupi reprezentacije, a onda sam otišao u inostranstvo. Tri godine sam bio van našeg rukometa, pa je i mene iznenadio poziv. Naravno da sam pristao, za mene je to vrhunac karijere svakog trenera, da vodi reprezentaciju svoje zemlje". počinje svoju priču Veselin Vuković.

Nekada najbolji pivot sveta, igračka legenda i čovek koji je godinama kasnije stvarao igrače u Metaloplastici bio je svestan da bi vrlo lako moglo da se desi da ostane na klupi samo za jedan meč!

"Moja prva akcija su baraž mečevi sa Češkom u junu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Tu je Češka bila izraziti favorit i bilo je mnogo priče da ću u biti rešenje samo za tu utakmicu. Međutim mi smo se skockali, odigrali korektno i otišli smo na prvenstvo u Švedskoj", ističe on.

Kada je došao znao je da je prvo potrebno da ovaj tim dobije lidera, a znao je i koga treba da spremi za tu ulogu.

"Momir Ilić je u tom trenutku jako kvalitetan igrač u Kilu, ali nije onaj koji se sve pita. Ali je reprezentacija zahtevala da sa svojim kvalitetom bude najvažniji, uz Vujina koji je bio vrhunski šuter. Uvek je na Momiru bio najveći pritisak jer ga javnost smatrala za nosioca igre. On je to tu svoj deo odgovornosti prihvatio i na kraju zasluženo bio MVP", priča nam Vuković, a to potvrđuje i Momir Ilić.

Deset godina kasnije iz trenerske perspektive, sve mu je jasno. Ipak, trebalo je tada ubediti velike rukometne zvezde koje su redom igrale u najboljim ligama Evrope da stave svoj ego po strani.

"Svi ti naši problemi su jako smešni sada kada ih gledam iz ove perspektive, ali proradi ego u čoveku. Kao trener vidim drugu stranu i da se za uštrb uspeha treba spustiti i uraditi sve da dođete do rezultata. Selektor je sa te strane bio i pametan i znao je kako da se izbori sa tim. Ja sam dugo godina bio u reprezentaciji i mislim da je pred to prvenstvo bila najjače zajedništvo. To je nas činilo mnogo jakim, a ne pojedinac. Ni Momir, ni Vujin, ni Darko, nebitno. Mi smo tu bili kao tim i to je to. Kad se Srbin složi onda dolazi do rezultata", poručuje Ilić.
Ali na selektoru je bilo i da spremi nekoga ko bi i "pozadi" bio lider.

"Stanić je druga priča. Videlo se da je to ogroman potencijal, ali je imao raznih problema i bio je po mnogo čemu neiskazan. Moja ideja je bila da ga istrpimo, a onda da tražimo nekoga ko će da popuni mesto pored njega. Nekoga ko će biti zadovoljan rolom drugog golmana, jer je tu neophodno da postoji hemija, da ne bude loše krvi. Marjanac je bio idealno rešenje. Dobar momak, disciplinovan i spreman da čeka svoju šansu i iskoristi sve svoje minute", ispričao nam je Vuković.

ČIN 3 – BUBAŠVABE, SPALJENE LAĐE I PREGAŽENI ČESI

Svi učesnici tog Evropskog prvenstva su složni u jednom – medalja je osvojena pre prvog meča sa Poljskom. 

"Za mene je presudni momenat i ono što nas je odvelo do medalje je jedan ozbiljan sastanak u Kovilovu posle Nove godine kada smo pričali o bubašvabama. Oni kojima je to bilo namenjeno prepoznaće se", poručuje Veselin Vuković, a tadašnje rukovodstvo nam objašnjava to možda još i slikovitije:

"Mi smo na tom sastanku posle godina umerene priče bez pritiska na igrače rekli: 'Ljudi mi idemo na medalju, sve bez medalje je neuspeh bez ikakvog alibija'. Mi smo kao Vikinzi kad su se iskrcavali u Englesku spalili naše lađe i rekli ne vraćamo se bez uspeha", kaže nam tadašnji predsednik RSS.

Dok se u kancelarijama pričalo o bubašvabama i vikinškim lađama, u sobama u Kovilovu rastao je jedan šampionski tim. 

"Ja ću da ponovim, pre prvenstva se osvaja medalja. Mi smo medalju uzeli u Kovilovu, gde smo namerno bili izolovani. Uspeli smo tu zajedno da postignemo da dišemo kao jedan", priča nam kapiten Ilić.

Ali postojao je taj jedan momenat, jedan meč u kome je tim "kliknuo" i osetio da može. Ne da može da se nosi sa nekom ekipom, već da može sve, pa i da uzme medalju!

"Taj momenat se desio pre početka prvenstva, na prijateljskoj utakmici sa Česima. Nama se mnogo stvari nije uklapalo u igri i bilo je mnogo rupa. Bili smo mnogo opterećeni time što smo domaćini i što se od nas očekuje rezultat koji nikad ranije nismo napravili. Već smo bili zabrinuti da to neće ispasti na dobro, međutim na toj poslednjoj utakmici se apsolutno sve poklopilo do savršenstva. Kad smo to osetili tu energiju i povezanost između sebe rekli smo – daj da počne prvenstvo što pre!", kaže nam Darko Stanić.

ČIN 4 – SVAKO ZNA ŠTA RADI, ALI NE OSVAJA SE SREBRO SA ROZE GUMOM!

Približavalo se prvenstvo, a svi su stavii svoj ego sa strane i prihvatili svaku ulogu koja će im se dati. Ilić i Vujin su bili napadačke opcije, a svoje zadatke u defanzivi dobili su Bojan Beljanski, Nenad Vučković, Nikola Manojlović...

Kada je iz kombinacije za prvenstvo ispao Dugi Bojinović, trebalo je naći novom plejmejkera. Vremena nije bilo mnogo, ali je ideja postojala.

"Trebalo je spojiti te dve strane i postaviti nekoga ko će moći svojim kvalitetom i iskustvom to da poveže i sklopi sve zajedno. Njega sam znao od ranije i znao sam da je on ono što nam pre svega po ljudskim kvalitetima treba", kaže selektor Vuković.

A taj čovek između, lepak između dva bombardera bio je Dalibor Čutura! Tada rukometaš Ademar Leona, ušao u 37. godinu, sa tek nekoliko reprezentativnih nastupa iza sebe.

"Ja sam ulazio u 37. godinu i bio sam ubedljivo najstariji. Još devedesetih sam ja bio na nekim širim spiskovima, zvali su me i Tuta i Vuja, ali nisam prolazio u uži izbor i nikad nisam uspeo da uhvatim neko značajnije takmičenje", kaže za MONDO Dalibor Čutura.

Ipak u 37. godini, pored takve konkurencije u nacionalnom timu, mora da ga je poziv u reprezentaciju u zadnji čas iznenadio.

"Pravo da ti kažem jeste i to veoma prijatno. Ja sam priključen poslednji reprezentaciji i to pred sam završetak priprema, bio sam neka vrsta iznenađenja", ističe on.

Kada je stigao predočeno mu je da on treba da bude "lepak" između dvojice majstora, između dve najveće zvezde tima. A to ne može svako.

"To su dva igrača koji dolaze iz velikih klubova, sa velikim renomeom, oni su bili kičma tima. Sigurno da je trebao neko sa iskustvom i neko ko je imao nekakav autoritet u odnosu na njih. Ne možete bilo koga staviti među takva dva igrača. Bez obzira na to što nikada nismo igrali zajedno, to je na kraju bio pun pogodak, delovalo je ao da se znamo ceo život", dodaje on.

Jedan od mlađih u tom timu bio je Žarko Šešum, čovek koji će na ovoj srebrnoj odiseji najviše propatiti. A i pre prvenstva je išao preko granice bola, samo da bi bio deo tima. 

"Ja sam polovinom decembra doživeo tu povredu kada mi je iskočio levi lakat i pukao mi je ligament. To je dosta teška, komplikovana povreda i da prvenstvo nije bilo baš u Srbiji pitanje je da li bih igrao. Ali što se mene tiče, ja sam znao da ću igrati", priča Šešum za MONDO.

Pre tog prvenstva nije odradio nijedan trening sa ekipom, a jedan momenat ga je naterao da ide i preko svojih mogućnosti.

"Ja zbog povrede nisam trenirao sa ekipom, radio sam vežbe jačanja sa trenerom Jordovićem. On mi je odmah na prvu dao neku najtvrđu, najčvršću gumu da je razvlačim, gde sam ga pitao da li to uopšte mogu sa takvim laktom. Odmah mi je odgovorio: 'Ne osvaja se medalja sa onom rozom gumom za rekreativce'. Kad sam to čuo, radio sam i preko bola, nosio sam šinu i svašta sam radio jer sam shvatio da se ide na sve ili ništa. Hteo sam da igram po svaku cenu", ispričao nam je srčani Šešum.

A sve ovo nas vraća na reči kapitena i lidera – nema tu ni Žarka ni Momira ni Dalibora, tu je igrala samo Srbija!

"Neverovatno koliko je tim značajan za ostvarivanje uspeha. Svaki igrač je bio jako, jako bitan. Svako je imao svoju ulogu, čak je i onaj najmlađi bio bitan za nas. Nije tu bio u pitanju pojedinac, nego jedna strašna, strašna grupa", liderski nam je objasnio veliki Momir Ilić.

ČIN 5 – TO JE BILO KAO DA JE ATOMSKA BOMBA PALA!

Kada je konačno došlo to prvenstvo, očekivanja nisu bila velika. Orlove koji su pobedom protiv Poljske poleteli ka srebru, dočekao je poluprazan Pionir. 

"Mi smo kupili publiku tek posle te utakmice, tu su ljudi videli da momci ginu. Zbog toga je meč sa Poljskom bio mnogo težak. Vrlo je važno što smo dobili te dve prve utakmice, zbog toga je posle u "Areni" atmosfera bila vrhunska", kaže Veselin Vuković.

Povela je velikom razlikom Srbija na poluvremenu i održala tu prednost čak i kada je Bjelecki povezao redove Poljske, a onda je došao najveći mogući meč – sa Dancima. I jedan od heroja pobede bio je "džoker" Dalibor Čutura.

"Na dva minuta do kraja bilo je nerešeno i na tajmautu smo dogovorili akciju, ali se ona izjalovila. Ja sam prepoznao slobodan prostor, utrčao sam i dao sam gol za vođstvo, koje smo na kraju i sačuvali", priča nam on.

Sve je zapravo bilo gotovo kada je Darko Stanić uhvatio živu loptu Markusenu.

"Dve sam mu uhvatio tu žive!", viče uz smeh Stanić i nastavlja:

"Jedna od najbitnijih utakmica je bila ta sa Danskom u grupi. Protiv Poljske su svi bili sumjičavi prema nama, bila je poluprazna hala, ali već protiv Danske je bila odlična atmosfera. E kad smo protiv Danske pokazali da možemo da igramo i za najviše domete, onda je počelo jedno pravo rukometno ludilo. I ne samo u Srbiji nego i u Crnoj Gori, Republici Srpskoj...To je bilo kao atomska bomba da je pala", kaže nam harizmatični golman.

Od svih igrača koji su tada bili u timu, on je sa gola najviše dizao publiku na noge. Reagovali su i "Pionir" i "Arena" na svaki njegov potez, a ko je gledao negove mečeve ranije nije bio iznenađen.

"Svi su zapamtili samo to prvenstvo, a meni je žao što se tad nisu prenosile moje utakmice iz Slovenije i iz Metalurga. Pa ja sam takvu atmosferu kao u Areni imao svaki meč u Metalurgu. Ja sam to uvek radio sa publikom, uvek je mene publika pokretala. Mora uvek publika da bude uključena, a ja sam im uvek davao tu energiju, koju su onda oni meni vraćali", ističe on. 

Mnogi su ga pitali zašto je baš njega publika uvek birala kao miljenika, a odgovor je jasan – dovodio ih je pravo na teren!

"Nije to bilo samo u Srbiji, ja sam u Makedoniji bio kao Novak Đoković! Publika i pojedinac u publici želi da oseti energiju terena, želi da učestvuje što više u utakmici. Ja sam im bio jedna vrsta prozora ka tome, gde bi ih dovodio da oni budu učesnici samog događaja na terenu, sa raznim stvarima koje sam radio. Ne radi to publika što najviše voli mene, nego što kroz mene ulaze na taj teren. Često sam u Makedoniji davao odbranjenu loptu prvom u publici. Onda mu kažem: 'Ovo je tvoja lopta, nije ovo moja lopta. Nije ovo moja odbrana, uzmi, oseti je, dotakni je.'", objašnjava "ministar odbrane" tog tima.

ČIN 6 – ŠVEDSKA – E, ONDA JE NASTAO HAOS U EHF-U!

Došla je druga grupna faza i mečevi sa Nemačkom, Švedskom i Makedonijom. Posle remija sa Nemcima 21:21 u prvom kolu savez je zaigrao na sve ili ništa! Pobeda nad Švedskom je donosila siguran plasman u polufinale, a zbog toga je RSS i po cenu kazne rešio da povuče jedan u to doba kontroverzan potez. 

"Prva utakmica je bila pred 3.500 ljudi što je za rukomet puno, ali nije to puna hala. A onda kako su se ređale pobede, dolazilo je sve više publike, ali kad na Nemačku u "Arenu" dođe 10 ili 12 hiljada navijača ona je poluprazna, iako je to ekstemno mnogo ljudi za rukomet. Onda je u danu pauze pred Švedsku Vladica Spasojević uradio sjajnu stvar mimo svih pravila. On je prisutnim novinarima rekao da reprezentacija poziva navijače da dođu sa obeležjima, a mi ćemo im omogućiti besplatan ulaz, jer nam je taj meč sa Švedskom bio odlučujući. Kad je on to rekao nastao je haos i u EHF-u i u savezu", priča nam tada prvi čovek RSS.

"Mi smo prvo pustili one sa kartama i kad je prošlo prvih pet minuta krenuli smo da puštamo ljude unutra. I onda smo mi sa 5:2 za Švedsku uspevamo da ih stignemo i pobedimo. Tad je sve eksplodiralo i znalo se da će biti 20.000 u polufinalu. Prestali su ljudi da se plaše, jer ne vole ljudi da gledaju poraze, pogotovo Srbi", iskren je Marjanović. 

Na tribinama je sve prštalo, a na terenu se konačno i napadački probudio Žarko Šešum. U jednom momentu su Šveđani pretili da priđu, a sudije su digle ruku, odbrana je postavila blok, a neverovatan gol beka iz Bačke Palanke nas je odlepio i poveo ka pobedi.

"Sećam se tog gola, bio je to važan gol iz teške pozicije. Odužio se napad, šutnuo sam i lopta je ušla na kraju! Na početku prvenstva sam se mučio u napadu, radio sam sve što treba u odbrani i tu mi je trebala takva jedna situacija da se otčepi. Posle smo svi zajedno odigrali sjajnu utakmicu, bili smo pravi i otišli smo u polufinale meč pre kraja grupne faze", priča za MONDO Šešum.

ČIN 7 – ŽARKO ŠEŠUM – ČOVEK KOJI JE DAO SVE ZA SRBIJU

Meč sa Makedonijom kao poslednji u drugoj fazi poslužio je da se Darko Stanić i Momir Ilić odmore, a onda je došla utakmica generacije. Polufinale Evropskog prvenstva, a protivnik – Hrvatska! Na selektoru nije bio lak posao, ne samo da je morao da taktički pripremi meč, već je na njemu bilo da psihološki spremi tim na pravi način.

"Bez obzira na to što nekoga motiviše taj odnos Srba i Hrvata ja sam svima skretao pažnju da se samo bavimo sportom. Mislim da smo tu mnogo dobili jer smo to prenebregli. Kakve veze ti momci imaju i sa ratom i sa četnicima ili ustašama, apsolutno nikakve. Motiv nam je bio finale, a ne nacionalni odnosi", deset godina kasnije priča selektor Vuković, a potvrđuju i njegovi igrači:

"Nismo mi to tako gledali. Mi smo o Hrvatima razmišljali kao o jednoj velikoj ekipi, sa velikim igračima. To su naši prijatelji, većina nas se susretala s njima. Ali na terenu nema prijatelja, nema ni brata", kaže Dalibor Čutura.

Čovek koji i dan danas plače kada gleda taj meč priznaje – rukomet nije bio neki.

"Što se tiče rukometa, nije to bila neka lepota jer je bio strašan pritisak. Prvo poluvreme je više bio pritisak na nama, a drugo na njima. Nemoguće je u takvim uslovima i sa takvim pritiskom igrati lepo. Na kraju smo uspeli u drugom poluvremenu da se vratimo, da se oslobodimo tog pritiska i da pobedimo", kaže Momir Ilić.

A i Hrvati su itekako znali da osete tu atmosferu.

"Atmosfera je bila stvarno paklena, pričao sam sa tim momcima, bilo je teško biti gostujući igrač tada. Nisu se žalili da je nešto bilo nefer, ali su pričali da je bila zaglušujuća buka i da se neverovatan pritisak osećao u vazduhu. Osećali smo to i mi kao domaćini", kaže Žarko Šešum, najveća žrtva ove utakmice.

Na poluvremenu je bilo 14:13, naš tim je uspeo da poslednjim golom u tom delu igre smanji prednost Hrvata, a onda je usledio šok. Na putu ka svlačionici Žarko Šešum je zamalo ostao bez oka!

"Šešum je izlazio na poluvremenu i neko je bacio novčić i pogodio ga, nikad kamera nije uhvatila ko je to bio. On se borio za vid, jer nije na početku bilo sigurno da će mu se oko spasti. On i ja smo noć proveli na VMA i ponuđena mu je sva prva pomoć, a posle je operisan u Nemačkoj", priča nam Velimir Marjanović i dodaje:

"Leži tamo i kaže mi: 'Što i ovo predsedniče, što i ovo da mi se desi?'"

Drugo poluvreme sjajni bek gledao je iz bolnice. To jest, gledao je koliko je mogao...

"Ja sam nažalost drugo poluvreme gledao iz bolnice, koliko sam mogao, pošto u tom trenutku na jedno oko ništa nisam video. Neko me je na poluvremenu pogodio u oko i u tom momentu sam potpuno izgubio vid. Imao sam velike bolove, nisam video ništa na desno oko i hitno sam prebačen u bolnicu gde su mi ljudi stvarno pružili prvu pomoć kakvu bi samo mogao da poželim. Ta prva pomoć je kasnije ispala i najvažnja za kasniji solidan oporavak", kaže Žarko Šešum koji nikad nije uspeo potpuno da se oporavi:

"I dalje ja imam velike posledice po vid, a moglo je da bude i gore. To je jedna teška mrlja na celo prvenstvo iz mog ugla, čini mi se da ja nemam pravu sliku i pravu emociju tog prvenstva kao ostali momci. Ali Bože moj, sve je to za viši cilj", ne žali ništa Žarko Šešum.

Ovo je za njega bilo dodatno psihički teško, jer mu nije bilo prvi put. Četiri godine ranije našao se u diskoteci kada je ubijen rumunski rukometaš Marijan Kozma i tada je takođe teško povređen.

"Tad sam dobio udarac u lice i slomljena mi je kost ispod oka. Malo sam se borio sa tim zašto baš ja, zašto baš oko, sa milion nekih pitanja. Ali ako kreneš duboko u to onda nema oporavka. Vraćam film hiljadu puta zašto ja sad zbog gluposti nisam mogao da igram finale Evropskog prvenstva kod kuće, ali pomirio sam se sa tim, gledao sam da oporavim to oko što pre", rekao nam je Šešum.

ČIN 8 – GDE DRUGI NOGOM, DARKO GRUDIMA!

U tom prvom poluvremenu sve je nekako našem timu išlo teško i sa mukom, a najgore od svega bilo je što Darko Stanić nije mogao ništa da odbrani! Dragan Marjanac je ušao za poslednjih deset minuta poluvremena, a Stanić je imao plan. 

"Vidi, nije mi to prvi put da se to dešava", kaže za MONDO Stanić, pa nastavlja:

"Kad analiziram tu utakmicu i prvo poluvreme, ja sam svaku loptu zakačio, a svaka je ušla. Sve sam uradio kako treba, ali ta lopta je prešla gol liniju. Pošto je bilo tako ja sam seo na poluvremenu i popričao sa sobom. Ok je, sve radim kao treba, ali lopta ide u gol. Kako da sprečim to?", zapitao se on.

Rešenje je bilo vrlo jednostavno, da se celim telom baci na svaku loptu. I upalilo je, jednostavno je začarao mrežu u drugom delu igre i Hrvati su dali samo osam golova.

"Tamo gde bi trebalo da idem nogom i rukom, ja ću da idem celim telom. Pogledaj moju prvu odbranu u drugom poluvremenu, pogodila me je lopta u grudi. Kad sam osetio loptu i dobio sigurnost, onda je krenulo sve kako treba i otvorilo se", ističe on.

Najiskusniji u tom timu Dalibor Čutura dobro se seća gola koji je dao svom klupskom drugu u tom meču. Prvo je Darko Stanić odbranio zicer, a onda je Čutura neverovatnim golom odlepio Srbiju na +3 (19:16)!

"Igrali su otvorenu zonu i mi smo pokušavali sa dupliranjem pivota i ulaženjem bez lopte da to probijemo. Meni je igrač bio na leđima, neprirodno sam primio loptu, bacio je iz zgloba i dao gol! Dao sam gol Losertu sa kim sam tad igrao u Ademar Leonu i uvek sam se šalio sa njim na taj račun kasnije", priča nam Čutura, koji je takođe podneo veliku žrtvu za to srebro.

"Bilo je svega, ja sam za te dve nedelje smršao osam kilograma, veliki je to stres bio. Pogotovo kada smo prošli grupu i kada smo saznali da ćemo da igramo sa Hrvatima u polufinalu. Ogroman je to naboj, igraš pred 22.000 ljudi, igraš sa Hrvatskom, a znamo kako se na to gleda", kaže iskusni Čutura za MONDO.

ČIN 9 – FINALE NIKOG NIJE NI ZANIMALO!

Na krilima neverovatnog Darka Stanića, sjajne odbrane Beljanskog, Manojlovića, Vučkovića, kao i bombi koje su ka Aliloviću i Losertu slali Ilić i Vujin Hrvatska je pobeđena. Posle meča neki su plakali, svi su se grlili i slavili, ali emocija je isparila iz tog tima. Došlo se do maksimuma.

"Gledajući to sad, prevelika je to potrošnja bila. Sve karte su bačene na tu utakmicu jer je uvek meč Srbije i Hrvatske najbitniji. Jednostavno posle ulaska u finale nismo više imali energije. A Danci su sa druge strane drugačija kultura, svi mi smo se mnogo trošili emotivno, a oni su hladni Skandinavci...", kaže Momir Ilić.

MVP tog prvenstva ipak žali za propuštenom šansom da pred punom "Arenom" srpski rukomet zasija zlatnim sjajem.

"Normalno je da si želeo taj još jedan korak, uvek ideš na zlato. To je najveći uspeh srpskog rukometa, a mnogi su to probali da omalovaže", ističe on.

Stiče se utisak da bi Srbija mogla do zlata da je bilo ko drugi bio rival u polufinalu.

"Ma da, potrošili bi bar 50 odsto manje energije. Ono nije bilo ni polufinale ni finale, nego superfinale, nikoga nije ni interesovala Danska posle toga. Tu utakmicu ne smeš da izgubiš, ako to izgubiš džaba ti sve što si uradio pre toga. Od miljenika do... Pa i da je to bilo finale i da smo izgubili nikakvog slavlja ne bi bilo", smatra Darko Stanić.

Svi su bili isceđeni, umorni, ne toliko fizički koliko psihički, a najviše onaj najbolji.

"Danska je bila istrošena, ali smo mi bili još istrošeniji. Pogotovo je Momir bio isceđen, previše se dao u oba pravca. Sećam se on šutne, a lopta jedva do gola dođe koliko je umoran. Borili smo se, ali nismo imali više snage. Svi smo bili ranjeni. Poginuli smo protiv Danske, a mogli smo i da pobedimo, da smo imali bar još dan odmora..."

ZAVRŠNI ČIN – NEPRAVDA!

Neko je početkom dvehiljaditih pokrenuo priču da Srbija igra zastareo rukomet i od tada se to napamet ponavlja, bilo to istina ili ne. To je bila tema i tada, te 2012. godine.

"Kakvi smo, meni i danas mnogi zameraju na tome kako smo igrali. A ja sam smatrao da mi sa igračkim potencijalom kakav imamo i tipom igrača koji ima reprezentacija ne možemo da igramo kao Danska, da letimo, igramo prebrzo. Izabrao sam to da igramo čvrstu odbranu i da budemo disciplinovani u napadu, da probamo da igramo na mali rezultat. Tu su došle neke naše vrline došle do izražaja, a sakrili smo neke naše mane", ističe nam Veselin Vuković i dodaje – svako je znao šta radi i svako je dao svoj doprinos!

"Svi su davali svoj doprinos i to treba da bude odlika jedne ekipe. Ne ide Marku, ide Moši. Ne ide Moši, ide Nikcu, Staniću pozadi..."

Kapiten i MVP tog prvenstva još jednom na kraju još jednom svojim rečima podseća zašto je baš on bio lider. Zašto je baš on sa trakom oko ruke vodio srpski rukomet do njegove, nažalost, za sada jedine medalje.

"Naša obaveza nije bila samo u tom trenutku da igramo i pobeđujemo utakmice. Mi smo našim dobrim igrama, našom borbenošću uspeli da rekordno napunimo Arenu na polufinalu sa Hrvatskom. Gledajući sad prvenstva i domaćine evo sad se Mađarima desilo nisu prošli grupu. Znači nije samo bitno da si domaćin, mora mnogo više da se uradi da bi se uzela medalja. A mi smo to imali", ističe Momir Ilić.

Mađarsku je kao primer uzeo i Žarko Šešum.

"Evo Mađari se proslaviše kući, a oni imaju bazu rukometaša i ulaganja deset puta veću nego Srbija. I tada, a i sada. Statistika ne laže, jako malo domaćina je dolazilo do medalja. Uvek se priča i o publici, da, bila je sjajna, ali se prvo kolo igralo pred polupraznom halom. Mi smo doveli publiku u "Arenu" svojim igrama, rezultatom i odnosom. Malo me to boli, jer znam šta je prava istina. Treba da slavimo tu medalju jer već deset godina nismo bili ni blizu takvog uspeha, ali nadam se da će to da se prekine uskoro", navodi Šešum.

Ni selektoru nije pravo što je deo javnosti godinama ponavljao da je lako uzeti srebro na domaćem terenu.

"Potcenjuje se taj rezultat u Beoradu i to je osnovna zamerka mojih srebrnih orlova našoj rukometnoj javnosti. Ako je lako kad se igra kući što ne uzeće Mađari, Hrvati, Poljaci medalju? Pitanje je kada će biti sledeća medalja za Srbiju, daj Bože da to doživimo", poručuje on.

Na kraju, završićemo rečima onog najboljeg. Lidera, kapitena, MVP-a, čoveka koji je sa bombom u ruci davao neverovatne golove sa devet i deset metara tih dana u "Pioniru" i "Areni".

"Prvo što me obuzme kada se setim toga su emocije i jedan neverovatan osećaj. Taj uspeh sa reprezentacijom je nešto što smo dugo želeli i planirali. Kad se ti ciljevi ostvare to je teško opisivo. Ti trenuci koji su se dešavali u Beogradu 2012. godine, taj prelep osećaj posle polufinalne utakmice, to se nikad neće zaboraviti. Ja i moji saigrači se uvek sećamo na to. To je nezaboravno, najveći uspeh srpskog rukometa", poručuje za kraj ove priče za MONDO Momir Ilić.

Sada, deset godina kasnije jasno vidimo da nije baš pošteno bilo prema ovim momcima to ponavljanje priča o "staromodnom rukometu" i o medalji koja je došla samo zato što je prvenstvo igrano u Srbiji.

I zbog toga, kada sledeći put bude igrala reprezentacija, podržite naše momke. Jer možda je baš u ovom timu neki novi Momir, Marko, Dalibor, Žarko, Darko...

Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.