JELI SU LJUDSKO MESO DA PREŽIVE - 50 GODINA OD NAJVEĆE SPORTSKE TRAGEDIJE: Avion udario u planinu, a oni postali heroji!

Mali avion sa 40 putnika i pet članova posade krenuo je iz urugvajskog grada Montevideo u Santijago de Čile 12. oktobra 1972. godine, poslovno. Amaterski ragbi klub "Old Kristijans" planirao je da u glavnom gradu Čilea odigra meč protiv engleskog tima koji je bio na turneji, ali do te utakmice nikada nije došlo. Umesto ragbi meča koji bi ispisao istoriju urugvajskog tima 13. oktobra 1972. godine dogodila se jedna od najvećih sportskih tragedija u istoriji.

Lagurara je, greškom, počeo da spušta avion misleći da su stigli do grada Kuriko. Zapravo su bili na otprilike 70 kilometara od cilja, pa je avionska nesreća bila neminovna. Avion je udario u Ande, a nakon početnog kontakta odvaljena su mu oba krila i rep. Trup aviona počeo je da klizi niz snegom pokrivenu planinu, a pri brzini od 350 kilometara na sat udario je u ledenu ploču ispred sebe. Već tada je bilo jasno da je ovo jedna od najtežih avionskih nesreća koje su ikada pogodile sport.

Od 45 osoba koje su bile u avionu 12 je poginulo pri samom padu, a još nekoliko njih u prvim satima nakon nesreće. Oni su zadobili teške telesne povrede, a ogroman problem preživelima pravila je i hladnoća. Nije bilo uslova da se zagreju, a u tim trenucima nalazili su se na preko 3.500 metara nadmorske visine, u snegu, negde između Argentine i Čilea, ni blizu tamo gde je kopilot mislio da jesu. Pogledajte detaljnu mapu putovanja:

U roku od sat vremena za nestanak aviona saznalo se u Čileu, pošto je pilotska kabina imala konstantnu komunikaciju sa Santijagom. Već prvog dana četiri aviona počela su da pretražuju teško dostupan teren, a na udaljenu i nepristupačnu lokaciju poslati su i spasilački timovi. Sutradan je 11 aviona letelo iznad područja koje je obeleženo kao eventualno mesto pada, ali bez previše uspeha. Po rečima preživelih, oni su se trudili da budu pronađeni. Karminima su pokušali da ispišu poziv za pomoć na gornjoj strani trupa aviona, od prtljaga koji nije ispao napravili su krst, a kretnjama po snegu probali su da skrenu pažnju. Najmanje tri aviona preletela su iznad mesta pada aviona, ali ih nisu uočili zbog loših vremenskih uslova i slične boje aviona i snega. Potraga je otkazana nakon osam dana, bez nade da je iko uspeo da preživi ovu strašnu nesreću, znajući da će tela nažalost biti pronađena za nekoliko meseci, kada se sneg otopi.

Od ljudi koji su preživeli avionsku nesreću, mnogi su po prvi put videli sneg. Gotovo svi su živeli na obali okeana, u lučkom gradu Montevideu i nikada ranije nisu bili na ovolikoj nadmorskoj visini. Što se tiče uslova za preživljavanje, oni su bili najgori mogući. Hrane nije bilo ni u tragovima, sneg su pretvarali u vodu, a temperatura noću padala je i do 30 stepeni ispod nule. Postojali su i brojni drugi problemi poput hodanja po snegu ili zaslepljenosti belinom, ali ih je tim preživelih rešio pod "komandom" Adolfa Strauča i kapitena ragbi tima Marsela Pereza.

Pogledajte obilazak Anda sa jednim od preživelih putnika aviona, Eduardom Straučom:

Nekoliko dana nakon pada preživeli putnici pronašli su mali tranzistor zaglavljen između sedišta, a preko improvizovane antene uspostavili su vezu sa stanicama. U tom trenutku mogli su da čuju vesti koje nisu bile nimalo dobre za njih - 11. dana nakon pada avona saznali su da za njima više niko ne traga!

"Hej, momci, imam dobre vesti! Upravo smo čuli na radiju, obustavili su potragu za nama", viknuo je Gustavo Nikolič, student veterine. Njegova izjava šokirala je ostatak ekipe jer nikome nije bilo jasno zbog čega su to dobre vesti, ali im je "Koko" u narednoj rečenici ulio preko potrebnu dozu samopouzdanja i vere da će biti bolje. "To znači da ćemo morati sami da odemo odavde", rekao je Gustavo i ohrabrio ostale preživele koji su već više od 10 dana bili izgubljeni u planinskim vrhovima Anda.

NAJGORA TAČKA - KANIBALIZAM

Nakon što je već u prvim danima pojedena zaliha hrane koju su imali, preživeli u ovoj avionskoj nesreći shvatili su da niko od njih nema dovoljno energije za planinarenje. Svuda oko njih bili su visoki planinski vrhovi preko kojih su morali da pređu u potrazi za civilizacijom, mestom sa kojeg bi pozvali pomoć.

"Naš zajednički cilj bilo je preživljavanje. Nedostajala nam je hrana, a na planini nije bilo biljnog i životinjskog sveta. Shvatili smo da bi kroz nekoliko dana naša tela postala preslaba da se bore sa nedostatkom hrane. Znali smo šta je odgovor, ali je to bilo previše strašno da bismo razmišljali. Da li smo se pretvorili u divljake? Da li je to jedina razumna stvar koja nam je ostala? Tela naših prijatelja bila su napolju, u snegu i sačuvala su proteine koji su nam bili neophodni", izjavio je kasnije Roberto Kanesa, jedan od preživelih.

On je bio čovek zadužen za sečenje, pa je uz pomoć razbijenog stakla iz pilotske kabine delio "hranu" ostatku tima. Kanesa je preciznim rezovima meso sekao na trake, a bio je i prvi koji je probao ljudsko meso, više od nedelju dana nakon pada aviona. Poučeni njegovim primerom ostali su pristajali da jedu ljude, ali bilo je i onih koji tu granicu nisu želeli da pređu. Pre svega zbog verskih ubeđenja. Svi putnici na ovom letu bili su katolici, a jedina preživela žena Lilijana Metol bila je poslednja koja je pristala da pojede ljudsko meso. Jedina tela koja nisu dirana bile su majka i sestra Nanda Parada, koji nije dozvoljavao da se njihova tela pojedu.

Na samom početku, preživeli su imali jasna pravila o ishrani. Jeli su samo kožu, mišiće i salo, nakon što bi ih osušili na suncu da bi bili malo ukusniji. Kako je zaliha mesa postajala sve manja, preživeli su doneli šokantnu odluku - počeli su da jedu i unutrašnje organe, čak i mozak poginulih putnika.

PLAN ZA SPAS - MORA DA SE KRENE!

Događaj koji je potpuno promenio svest preživelih bila je lavina koja je 29. oktobra zatrpala trup aviona. Tom prilikom poginuli su Marselo Perez, Gustavo Nikolič, Lilijana Metol i još petoro osoba, a ostali shvatili da im je ostanak na istom mestu gotovo isti kao i gubitak života. Nakon što su uz mnogo muke uspeli da se izvuku iz trupa aviona, napravili su plan za odlazak!

Kopilot Lagurara ispričao im je na samrti da su veoma blizu aerodroma u Kuriku, što je njima dalo nadu da bi tu lokaciju mogli da pronađu i peške, prelaskom preko jedne od okolnih planina. Iako neiskusni kopilot nije bio ni blizu kada je tvrdio da zna lokaciju na kojoj je avion pao, njegove rečenice bile su motivacija preživelima da preuzmu stvari u svoje ruke i krenu ka civilizaciji od koje su bili odsečeni danima.

Potpuno izgubljeni u Andima, morali su da odluče na koju stranu će krenuti. Pretpostavljali su da je Čile, pa samim tim i grad Santijago, zapadno od njih, ali su prepreke bile prevelike da bi se uputili tamo. Istočno od njih teren je bio mnogo pristupačniji, pa su prvih nekoliko misija pokrenuli na tu stranu. U prvoj od njih pronašli su rep aviona, nekoliko tela poginulih, kao i nešto hrane koja je bila u avionskoj kuhinji. Baterije koje su se nalazile u tom delu aviona nisu mogle da pokrenu radio koji su našli u pilotskoj kabini, pa im je pešačenje do civilizacije postalo jedina opcija.

Parado, Kanesa i Antonio Vizintin krenuli su u nestvarnu misiju za spas čitave ekipe. Nakon nekoliko dana oklevanja, 12. decembra počeo je njihov više od hiljadu metara visoki uspon na zapad, ka mestu gde su verovali da se nalazi grad Kuriko. Poneli su trodnevnu zalihu ljudskog mesa i zajedničku vreću za spavanje koju su sašili nakon pada aviona, da se ne bi smrzli tokom noći. Ostatak tima tri dana je gledao kako se tročlana posada penje na planinu koja je trebalo da donese spas, a bila je razočaranje. Umesto grada, sa vrha su se pred njihovim očima ukazali novi planinski vrhovi koji su im u tom trenutku izgledali kao nemoguća misija. Vizintin se vratio u kamp jer im je ponestalo hrane, a Parado i Kanesa nastavili su put.

"Ti i ja smo prijatelji Nando. Toliko toga prošli smo zajedno. Hajde i da umremo zajedno", rekao je Roberto Kanesa pre pokreta, ispostaviće se sudbonosnog za njih dvojicu. Tokom ove avanture pronašli su mali planinski izvor, zatim i reku u koju se uliva taj potočić, a nakon nekoliko dana počeli su da nailaze na tragove civilizacije. Prvo životinje, zatim prostori za kampovanje, na kraju i krave na ispaši. Jedne večere, kada Kanesa više nije mogao dalje da hoda, ugledali su tri konjanika na drugoj strani reke. Sa njima su komunikaciju uspostavili tek sutradan, desetog dana od kako su krenuli da pešače. Objasnili su ko su i kakva im je pomoć potrebna, pa je tako započeta akcija spasavanja preživelih sa leta koji je amaterski ragbi tim trebalo da prebaci iz Montevidea u Santijago.

Ovako je izgledala jedna od misija koja je obilazila teritoriju Anda na kojoj se dogodila nesreća:

Helikoptersko izvlačenje preživelih putnika trajalo je nekoliko dana, a ispostavilo se da im je spas donelo pešačenje dugo gotovo 40 kilometara, preko nepristupačnog terena. Dvojica junaka koji su stigli do civilizacije bili su premoreni, na ivici gladi i snage, ali rešeni da ne umru na granici Čilea i Argentine. Kada su stigli do pomoći, 72 dana posle pada aviona, Kanesa je imao samo 44 kilograma, polovinu težine sa kojom je krenuo na ragbi meč protiv engleskog tima.

Na tu utakmicu nikada nisu stigli, ali imena nekih od njih ušla su u legendu. Pad aviona na letu 571 postao je jedna od najpoznatijih sportskih nesreća u istoriji, a u budućnosti su na ovu temu pisane knjige i snimani filmovi. Nekoliko preživelih - od njih 16 - napisalo je i potresne knjige o dešavanjima koja su se dogodila nakon što se urugvajski avion srušio u Andima, na današnji dan pre 50 godina.