ALEKSANDRA (19) JEDVA OSTALA ŽIVA, DVA PUTA SU MOGLI DA JE UBIJU! Potresna ispovest Srpkinje: "Mačete, pa 4 pištolja"

Srpska odbojkašicaAleksandra Uzelac (19) prošla je kroz pravu dramu i jedva je ostala živa. Njen život bio je u opasnosti u Brazilu i to dva puta. Ona igra za brazilski Fluminense i tamo nije sve tako divno u vidu plaža i sunca. Imala je sreću i preživela je napade na brazilskim ulicama, jedan je bio nožem, drugi pištoljem!

Imala je mnogo sreće. "Mogao je da me udari auto ili bilo šta drugo. Drugarica nije uspela da pređe, pala je, ja sam vozila preko tog korenja kao nikad u životu. Jedan je krenuo za mnom, drugi je otišao kod nje. Stala sam, bacila bicikl, sačekala nju i zaustavljala kola, ništa drugo nisam mogla. Taksi nam je stao, uletele smo nekako i otišle u policiju. Tamo ništa nisu uradili, samo su nas odvezli kući. Sve to dogodilo se blizu policijske stanice. Istraumirala sam se, tu sliku ne mogu da izbacim iz glave. Oni kreću na nas noževima... Niko nije prišao da nam pomogne, ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni."

Samo desetak dana kasnije dogodilo se nešto slično. "Vraćala sam se iz kluba do stana, bila sam sa drugaricom na večeri, pre toga smo gledali fudalere Fluminensea i sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola, dečku Danilu sam napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi, jer živim na 100 metara od kluba. Gledala sam u telefon, drugarica me tad uhvatila za ruku i počela da viče 'Uzi, uzi, uzi'. Podigla sam pogled, ispred nas dva auta, iza takođe pored dva motora, muškarci sa fantomkama i pištoljima izlaze...Dvojica su stala ispred kola, ostali na sva vrata kucaju pištolje i viču na portugalskom da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i uperili nam pištolje u glavu."

Zastrašujuće scene u jednoj sasvim običnoj situaciji. "Vrištale smo. Četiri pištolja i to ona sa prigušivačima bili su nam oko glave. Ispretresali su nas, jedan je krenuo da uđe u kola, nekako smo uspele da iskočimo i da trčimo. Ništa nam nije bilo u glavi, sam oda dođemo do kluba, znale smo da ćemo tamo biti bezbedne. Sve to bilo je u mojoj ulici. Spasile smo se, dali su nam vodu, bile smo u šoku, počele smo da plačemo."

Uspela je nekako da sačuva telefon. Nisam imala torbu, niti nakit, auto je bio zatamljen, znala sam da ne mogu da me vide, pa sam telefon bacila iza sebe i sela na njega. Nisu ga primetili kada su me pretresale. Kad smo krenule da trčimo, stavila sam ga u šorts. Vidi se na snimcima koje smo kasnije pregledale kako držim telefon. I vozač je pobegao sa nama. Drugarici su uzeli torbicu, dokumenta, ključeve od stana, meni samo kključ od stana. Teško je to opisati. Mi u Srbiji takve stvari vidimo samo na filmu. Kad se nešto tako stvarno desi, vidiš koliko je strašno."

Sve ovo ostavilo je velike posledice. "Sa drugaricom sam došla u stan, bila je kod mene, nisam spavala. Krenuli su mi posle toga napadi panike, jedno veče bilo je baš strašno, uplašio se i moj Danilo, a ja se ničega ne sećam. Samo sam se probudila usred noći i počela da vrištim, vičem, mislila sam da me neko juri. Mamu sam zvala i rekla da hoće da me ubiju u stanu, mislila sam da me neko zove. Trauma je velika. Taj vozač, koji nije iz Rija, nego je stranac, ispričao je da je viđao slične situacije i da jeviđao da ubijaju ljude, to im je kao dobar dan."

Ne može da zaboravi šta je preživela. "Kad razmisliš šta je sve moglo da se desi...Ne daj Bože da nas stave u taj auto i odvedu u neku favelu. Pištolj u životu nisam videla, tada ih je bilo toliko, još onako kucaju sa njima po prozoru. Uhvatila sam se za glavu. Ne znaš šta da uradiš, razmišljaš samo kako da pobegneš. Kad se dogodilo to sa noževima pomislila sam da to svakome može da se desi, ali ovo drugi put... Stvarno neverovatno zvuči."

Posle svega toga vreme provodi uglavnom sa saigračicama. "Putovali smo posle na utakmicu, nisam bila u Riju i teško mi je da spavam, pijem tablete. Preko dana je okej, uveče je teško. Stiže me umor od nespavanja, pokušavam da se fokusiram na odbojku, ne želim da me to toliko remeti. Ljudima u klubu je žao, ne mogu da veruju, pomažu mi, uz mene su, tu je i menadžer koji brine. Još ne znam šta ću da odlučim i da li ću ostati, pričaćemo posle Kupa. Želim da ostanem stabilna i da budem spremna za Ligu nacija i Olimpijske igre sa reprezentacijom."

Zaista deluje nemoguće da se razmišlja o sportu posle svega ovoga. "Mama i tata su odmah hteli da dođu i da me vrate kući, nisu sigurni da ovde treba da ostanem. Probudim se usred noći i zovem mamu, vrištim na telefon, trauma je to i za nju. Brinu svaki dan. Srećom tu je dečko Danilo, pa nisam sama. Mislim da ću uspeti da se izborim, zavolela sam klub, uživala, onda se ovako nešto desi..."

Pre svega toga razmatrala je opcije i o ostanku. "Pregovarali smo, nitša nije bilo sigurno za nastavak sezone. Posle svega ovoga nisam siguran ni da ću ovde završiti sezonu. Moguće je da ću se sebi posvetiti naredna dva meseca i spremati za reprezentaciju, ako budem tražila pomoć psihologa to će biti u Srbiji. Teško je kada ti se život nađe u opasnosti. Nadam se da ću izaći jača iz ovoga i da će ovo sve ostati samo ružna uspomena", zaključila je Aleksandra Uzelac.

(Mozzatsport/Mondo - N.S.)

BONUS VIDEO: