Matiju ubio na kućnom pragu, pa nastavio da seje smrt u porodici: Bio je jugoslovensko čudo, stradao je jezivo

"Matija Ljubek, proslavljeni hrvatski kanuista, ubijen je večeras u Valpovu", glasila je udarna vest na Hrvatskoj radio-televiziji 11. oktobra 2000. godine.

Stravičan zločin dogodio se ispred kuće Sonje Vuković, sestre Goranke Ljubek, Matijine supruge. Matija je tog dana došao sa sinom iz Zagreba u Slavoniju i bio je u domu Vukovića, u kojem su ručali, gledali fudbal i odmarali se. Oko 19.50 časova krenuli su u kafić "Kanu", koji je bio u vlasništvu Matije Ljubeka, a kada su izašli pred kuću, Matija je pričao sa sinom, dok je njegova supruga Sonja pakovala stvari u automobil. Za to vreme, njihova ćerka Martina je zatvarala garažu.

U tom trenutku, nisu ni videli kada je iz žive ograde iskočio ubica. "Spazila sam ga krajičkom oka i pomislila 'Šta sada hoće taj sa puškom?", rekla je Sonja Vuković. U tom trenutku, ubica je usmerio pušku ka Matiji Ljubeku.

"Kako je opalio, Matija se uhvatio za nogu i jauknuo. Kada je počeo da se okreće, pogodio ga je i u lopaticu, pa se srušio u živu ogradu", kazala je ona. U toku napada, ona je uočila da je Marko Vražić napadač. Osim toga što se ubica venčao sa sestrom Matije Ljubeka, njegova supruga Sonja mu je povrh toga bila i venčana kuma.

Sud je osudio ubicu na 30 godina zatvora, nakon zločina koji je ostavio bez teksta čitav prostor bivše Jugoslavije, ne samo Hrvatsku. Tokom procesa su isplivali strašni detalji, pa se saznalo i da je ubica za vreme Olimpijskih igara u Sidneju majku Matije Ljubeka povređivao tako što joj je povređivao lice, lomio nogu... A, ništa od toga nisu javljali Matiji, jer je za to vreme bio sa sinom na Olimpijskim igrama u Sidneju. Na tim Igrama njegov sin se takmičio, a on je bio praktično prvi čovek hrvatske reprezentacije.

"Imao sam 20 godina kada je otac stradao. Bilo nam je izuzetno teško, izgubio sam i oca i trenera, on je vodio celi kajak. Nakon svega, kada je trebalo ponovno krenuti dalje s treninzima, pripremama, takmičenjima, previše je toga palo na same sportiste i na trenere koji nisu još bili tad dovoljno upućeni ni u rad s Hrvatskim olimpijskim odborom, niti su imali toliko veza da neke stvari mogu puno lakše rešiti. Sledećih deset godina, zapravo sve do kraja moje karijere, svelo se na neko lutanje. Dovodili smo mi i vrhunske trenere iz inostranstva, no na komunikaciju i s Olimpijskim odborom i s Hrvatskim kajakaškim Savezom uvek bi se dosta trošili i vreme i energija... Moj otac je bio ta pokretačka snaga koja je puno više vukla prema kajaku i kanuu. Naravno, kada izgubite takvu figuru, posle je puno teže. On je definitivno bio i ostao nezamenjiv, ni danas hrvatski kajak nije tamo gde bi trebao biti, i puno se toga promenilo... Ne znam ni kako bih to sve objasnio, jednostavno smo izgubili ssitem koji smo do tada pratili", rekao je Nikica Ljubek o svom ocu.

Krvavim pirom pomahnitalog ubice tako je završen život jednog od najvećih sportista koje je Jugoslavija imala, u bilo kom sportu. Neverovatno zvuči podatak da je prvi put veslo u ruke uzeo u 17. godini, kada su sportski stručnjaci bili, logično, spektični za njegove domete, a njegovi budući suparnici već osvajali medalje.

Ipak, uz veliki trud i treninge, pet godina kasnije osvojio je prvu zlatnu olimpijsku medalju za Jugoslaviju. Bio je višestruki svetski šampion, a karijera mu je usko povezana sa srpskim kanuistom Mirkom Nišovićem, s kojim je u kajaku dvokleku osvojio niz medalja, uključujući i dva zlata na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine.

Njih dvojica su kao tandem osvojili prva velika odličja baš u Beogradu 1982. godine, kada su postali šampioni Svetskog prvenstva.