U Boru se i danas govori o Bobani Momčilović Veličković kao da je juče prošla ulicom. Nije to samo zbog medalja, iako ih je bilo mnogo. Dvostruka olimpijka, svetska šampionka, višestruka evropska prvakinja i jedna od najuspešnijih srpskih strelkinja svih vremena ostavila je trag koji se ne meri samo sportskim rezultatima. Prošlo je dugih šest godina bez Bobane, najbolje sportistkinje koju je Timočka Krajina ikad imala, a u razgovoru za MONDO Miroslav Momčilović govorio je o uspomenama koje ne blede.
Ljudi je pamte po nečemu mnogo jednostavnijem, ali i važnijem od medalja. Po dobroti. Po osmehu. Po tome što nikada nije zaboravila odakle je krenula. I po tome što se, bez obzira na to gde je putovala i kakve je uspehe postizala, uvek vraćala kući - u svoj Bor.
"Koliko sam želeo da se odselim odavde zbog zagađenja i svega ostalog, toliko ona nije htela", priča njen suprug Miroslav Momčilović dok sedimo u dvorištu porodične kuće. "Volela je Bor, jednostavno ga je volela. Posle svakog takmičenja gledala je samo kako što pre da se vrati kući."
U gradu koji nije navikao da stvara olimpijce, Bobana je postala simbol jedne generacije. Miroslav veruje da Timočka Krajina nije imala sportistu takvog formata. "Bila je na dve Olimpijske igre, bila je u olimpijskom finalu. Mislim da ne govorimo samo o Boru, nego o čitavom kraju."
Ljubav prema životinjama ili simbol života
Kažu - osoba koja voli životinje sigurno ne može biti loš čovek. Ako se po jutru dan poznaje, onda je Bobana zaista bila posebna.
"Mislim da je znala svakog psa u gradu. Kad je zima, morali smo da iznesemo ćebe za pse, da ih sklonimo negde. Kad je leto, morali smo da iznesemo vodu pored zgrada", priča Bobanin suprug ponosno i kroz osmeh.
"Nije pravila razliku. Volela je sve životinje. Imali smo dva psa - Grofa i Lolu, imali smo i mačora, a pored svih njih još tri psa, tu u dvorištu. Nikad u životu nisam upoznao osobu koja je više volela i brinula o životinjama."
Bor, Bor i samo Bor
Možda upravo zato mnogi koji su je poznavali danas ne govore prvo o evropskim titulama. Govore o tome kakav je čovek bila. Međutim, i kad bi se pričalo o medaljama kao Bobaninom zaštitnom znaku, ni tu ne bi bilo mnogo grešaka. Sam svetski vrh - prvakinja sveta 2014. godine, čak osam puta šampionka kontinenta, a tu su i dva srebra i tri bronze na evropskim prvenstvima. Ako je za ponos gradu, dosta je.
Ono što je zanimljivo - o tome gotovo da nije govorila. "To mi je uvek bilo fascinantno", priča Miroslav.
"Osvoji medalju, bude srećna i odmah ide dalje. Nije bilo velike euforije. Nije bilo slave. Samo 'dobro, završili smo, šta je sledeće?' Da sam bio na njenom mestu, sigurno ne bih bio takav. Možda je stvar u tome što je to individualan sport, (Novak) Đoković je specifičan, Zorana (Arunović) je specifična... Bavio sam se ekipnim sportom i kad se ostvari neki veliki uspeh, svi slavimo, svi smo euforični. Međutim, ona je uvek pokazivala skromnost."
Seća se kako je posle velikih takmičenja jedva čekala da napusti aerodrom i obaveze koje dolaze uz uspeh. "Sećam se, osvojila je zlatnu medalju i kad je sletela u Beograd imala je nekoliko obaveza, gostovala je na televiziji, ali je sve vreme govorila 'jao, samo da se vratimo u Bor'."
"U Boru je obožavala našu kućicu, otvoreno je, tu su nam bili psi. Naravno i Borsko jezero, tamo je kao mala imala kamp-kućicu. Ono što je stvarno mnogo volela jeste priroda, da uživa u prirodi, planinarenju, moru, jezeru... Vikendom smo uvek morali da idemo na izlet."
Kao da je najvažnija pobeda čekala upravo tamo. Daleko od reflektora. U svom gradu. Uz porodicu. Uz pse koje je spasavala. Uz knjige koje je volela da čita. Uz slike koje je crtala. Uz prirodu kojoj se stalno vraćala. Možda baš zbog toga danas, šest godina nakon njene smrti, Bor ne pamti samo šampionku. Pamti devojku koja se nikada nije ponašala kao zvezda.
Smrt koja je potresla Srbiju
Bobana Veličković je preminula 21. juna 2020, 20 dana nakon što je na svet donela sina Vukašina. Imala je samo 30 godina. Njena smrt potresla je Srbiju, a godinama kasnije sudski postupak doveo je do prvostepene presude protiv lekara koji je vodio njenu trudnoću i porođaj.
"Presuda kao presuda meni ne znači mnogo. Znači mi zbog sina - da on nikad ne pomisli da je kriv zbog toga što joj se dogodilo."
Za Miroslava, međutim, postoje stvari koje nijedna presuda ne može da promeni. Najviše ga boli što su je neki zaboravili. Ne građani Bora. Ne ljudi koji su je poznavali. Ne prijatelji iz reprezentacije. Njihove poruke i danas stižu, a kako kaže, posebno se ističe Zorana Arunović. Njihova sećanja i dalje traju. Ali ostao je osećaj da grad i institucije još nisu do kraja vratili dug ženi koja je deceniju nosila ime Bora širom sveta.
"Sportski centar nosi njeno ime. To jeste lepo, ali mislim da nije dovoljno. Trebalo je da dobije ulicu, trebalo je da dobije spomenik, ali sve je ostalo da visi u vazduhu", kaže.
Dok razgovaramo, kroz dvorište razdragano trčkara mali Vukašin. Njegovo ime se tokom razgovora često pominje. Možda i najviše. Jer iza svih medalja, pehara i velikih takmičenja ostao je upravo on. I uspomena na ženu koju Bor nije voleo samo zato što je bila šampionka. Već zato što je ostala svoja. Do kraja. Jedinstvena, skromna i uvek nasmejana.
Bonus video:
· Reaguj