- Vladimir Vanja Grbić govorio je o složenom odnosu sa ocem Milošem, koji ga je, kako kaže, izgradio kao ličnost kroz strogu disciplinu i autoritet.
- Prisetio se da je otac imao problem sa alkoholom, da su ozbiljno razgovarali tek pred njegovu smrt 2008. godine i da ga je tada pokušao zaštititi.
- Rekao je i da nije plakao kada je otac umro, jer smatra da bi mu to bilo nepravo i da je znao šta oseća.
Legendarni srpski odbojkaš Vladimir Grbić pričao je otvoreno u podkastu sveštenika Predraga Popovića o svom komplikovanom odnosu sa ocem Milošem, još jednim odbojkaškim velikanom, koji je na mnogo načina zadužio Srbiju. Napravio je čudo u Kleku, podario je Srbiji dvojicu sjajnih odbojkaša Vladimira i Nikolu, međutim za sebe - nije uvek bio dobar. I to je teško padalo sinovima, posebno starijem Vanji.
"Sinu je otac sve. Muškost, kakav treba da budeš kao muž, kakav treba da budeš kao otac. Ti se ogledaš u tom čoveku i gradiš se prema njemu. Ja sam od njega dobio ono što mi je bilo potrebno za život. Od jednog uplašenog deteta, slobodno mogu da kažem, koje je imalo katastrofalne strahove, kroz želju da se dokažem njemu i da me on prizna, da mi potvrdi: 'Ej, on mi je rekao to i to', postao sam neko za koga nisam ni bio svestan da mogu da budem", rekao je otvoreno Vanja Grbić: "A to danas više ne postoji. Ali ne zato što su se promenila deca, nego zato što smo se mi mnogo promenili".
Kod mog oca je bila vojna diktatura
Kako kaže Vanja Grbić, njegov otac Miloš zavodio je red od ranog detinjstva i to je sistem na koji su brat Nikola i on navikli, bez pogovora: "Ja sam odrastao u jednom režimu koji je bio vojna diktatura, a da nije bilo nametanja. On dođe i kaže: 'Nema, neću, ne mogu, ne znam'. Radiš. To je to. Majka je bila ta koja nam je govorila: 'E, nemoj, sine, da ljutiš oca'. Ona je gradila kult oca koji je bio nedodirljiv", rekao je stariji od braće Grbić.
"Deca se najbolje vaspitavaju na taj način. Ako gledate razvojnu pedagogiju, imate dva pristupa koja se vezuju za Vigotskog i Pijažea, koji to jasno objašnjavaju. Zapadno obrazovanje više je bazirano na Pijažeu. Deci date deset igračaka, a ona se onda usmere na dve, pa vi radite na tome, sa većim fokusom na ono što ih najviše zanima. Kod Vigotskog, koji dolazi iz moskovske škole, radi se o zoni narednog razvoja. Učite dete, pokažete mu ceo pokret, a onda ga razbijate fazu po fazu. Autoritet vodi dete do potpune samostalnosti, odnosno do kraja procesa učenja. Nama koji smo više skloni autoritetima bliža je moskovska škola. Ne zato što više volimo Ruse ili ove ili one, nego zato što smo jednostavno takvi. I to je to".
Otac me jednom zagrlio i poljubio
"Ja sam najviše stvari učio upravo tako, na njegovom primeru. Kada sam se nečega plašio, on mi pokaže i kaže: 'Ajde'. Nisam smeo da izgubim njegovo poštovanje u njegovim očima", rekao je Vanja Grbić.
"Jednom me je zagrlio i poljubio. Sećam se, bila je to utakmica školske olimpijade, prvi razred srednje škole. Igrali smo finale sa Suboticom. Oni su imali dva reprezentativca, jednog Jugoslavije i jednog Vojvodine. Napravili su odličnu ekipu, okupili najbolje iz Subotice u jedan tim i dobili prvi set. Igralo se na dva dobijena seta. Nestalo je struje, ali stvarno. Pošto je u sali bilo mnogo ljudi i svi su gledali, prišao sam dvojici igrača koji su igrali sa mojim pokojnim ocem i sa njim osvojili titulu 1972. godine. Rekao sam: 'Majstore, ovo je finale. Sada se igra, da ti posle ne bude žao.' Te reči koje sam čuo od njegovog saigrača potpuno su me preokrenule. Ušao sam na teren i igrao onako kako sam igrao u reprezentaciji, svom snagom, bez rezerve. Jedini put. Tada mi je otac rekao: 'Svaka čast, moram da te poljubim'".
"To je to. Bratstvo, reprezentacija, odlasci u inostranstvo, osvojimo nešto posle utakmice... 'Pa, nije bilo loše.' Nije želeo da nas razmekša", objasnio je Vanja Grbić i razumeo oca.
Kako kaže, zbog njega je danas takav kakav jeste, a njegova smrt 2008. godine mu je teško pala. Iznenada je umro, od srca, a imao je već dugo problema sa alkoholizmom i tu je Vanja Grbić uspeo da ga promeni. Ubedio ga je da "čašica" nije spas, nego opasnost.
"Rodila se druga ćerka, Una. Otac je imao problem sa alkoholom... Moj brat je imao odnos s njim kakav je imao. To je bila njegova stvar i ne želim da ulazim u to kako i na koji način. On se postavio onako kako je mislio da treba. Ja sam prvi put seo s ocem, recimo, 2007. godine, dakle otprilike godinu dana pre nego što se upokojio. Ranije nisam smeo da mu se obratim jer sam se plašio da ću ga povrediti".
"Rekao sam mu: 'Vidi, ne želim da ti govorim kako ćeš i na koji način da vodiš svoj život. Ti si proveo ceo život kao veliki traktor u maloj bašti, bez prijatelja u selu, a bio si čovek svetske snage. Ja to razumem. Lomovi su ogromni. Ali imaš prijatelje. Ja sam tu. Ti moraš da shvatiš jednu stvar: ako se napiješ, padneš u kanal, usereš se, upišaš, ja ću da te izvučem iz tog kanala. Da te okupam, sednem za sto i serviram ti rakiju ili pivo. Ti si moj otac. Nikada nećeš pasti u mojim očima.'"
"Taj trenutak ga je promenio. Dok još nismo ni završili razgovor, čovek je stisnuo pesnicu i rekao: 'Ne mogu.' Ja sam mu odgovorio: 'Pa nisi sam. Ja sam tu.'", rekao je sa suzama u očima Vanja: "Sredio se, obukao, presvukao, a ja sam ga spakovao. Krenuli smo od Kleka prema Žitištu i seli u kafanu. Njemu sam naručio pivo, sebi koka-kolu i duži sa toplim mlekom. Tada sam pio duži sa toplim mlekom. Sećam se kao juče. To je bilo poslednje pivo koje je popio. Ne zato što je umro, nego zato što je stao. Muškarac koji prolazi kroz godine polako gubi snagu i muškost. S tim je veoma teško pomiriti se. Mi ne znamo kakve se unutrašnje borbe vode u čoveku. Isto kao što se i žene menjaju vremenom. Biti uz njih, pružati im podršku, a ne odbacivati ih, znači pokušati da razumeš kroz šta prolaze".
"Mogu samo da zamislim kroz šta je moja majka prolazila. Godinama se boriš, godinama nema odgovora. A znamo da mi muškarci najteže odgovaramo i najteže priznajemo svojim suprugama, sa kojima provodimo život, da nismo jaki ili da nam nešto nedostaje", rekao je.
"Zašto nisam plakao?"
Vanja Grbić kaže da nije plakao kada je otac preminuo, prosto jer zna da je to egoistično: "Uspeo sam da izgradim odnos s ocem i on je znao šta osećam. Kada se upokojio nisam plakao jer znam da mu ne bi bilo pravo. A znao je šta osećam", rekao je Vanja Grbić.
"Ljudi obično ne plaču zbog onih koji se upokoje, nego zbog gubitka koji sami doživljavaju. Što je veoma egoistično. Ovo što pričam govorim najiskrenije, jer je zaista tako".
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
