Već dva dana pokušavam da dođem do interneta u Londonu! Da mi je neko pričao ne bih mu verovao. Pa, nisam u Zanzibaru, majku mu!

Naravno, internet postoji, ali sve se debelo plaća. Besplatan je za akreditovane novinare (što ja nisam), a u nekim restoranima i pabovima moguće je naći besplatan wi-fi. Što uz pivo, uopšte nije loša opcija. U Engleskoj je sve tako regulisano da sve košta, pa tako, recimo, paket za kuću košta oko 30 funti, uz tv kanale.

Da mi je neko pričao da ću u Londonu da se topim od vrućine - ni to ne bih verovao! Milion ljudi, sunce prži, turisti gamižu, posebno oni iz Japana...

Prijatno je jedino kad se uđe u metro, pa pirne...

Po dolasku u London, što je bilo u ponedeljak predveče, otišao sam do kuće Ejmi Vajnhaus, Kemden skver.

"Ejmiii, volimo tee", vikale su mlade devojke, iz pojedinih automobila treštali su njeni hitovi, dok su njeni majka i otac, zajedno sa poštovaocima, obeležili prvu godišnjicu smrti jednog od najlepših ženskih glasova u poslednjih...pa, nekoliko decenija, sigurno.

Taj deo Londona je meni jedan od najživopisnijih, a kolege sa kojima sam bio jednostavno su "odlepile" kad su videle taj kraj. O tome nekom drugom prilikom.

Do početka Olimpijskih igara ostala su još tri dana. Na Trafalgar skveru priprema se velika žurka na dan otvaranja najveće sportske manifestacije na planeti, a u London Medija centru sve vri. Novinari su došli sa svih strana sveta, a akreditacija im omogućava da se malo "ogrebu" o prevoz (što uopšte nije naivan izdatak), kao i poseta pojedinim galerijama, muzejima, turističkim atrakcijama.

O tome koliko je život u Londonu sve samo ne jeftin, uskoro...

(Izvešzač MONDA iz Londona, Predrag Vujić)