Kad pomislite na pozorište padne vam na pamet Vilijem Šekspir, Hamletovo "biti ili ne biti", ljubavna drama Romea i Julije...

Sledeća stanica mog puta kroz London, logično, vodila je u teatar. Posle istorije i tradicije (biće toga još), red je da vas uvedem i u još stanicu koja simboliše London i Englesku.

Gloub teatar na Temzi. Zaostavština Vilijema Šekspira, jednog od sinonima za pozorište.

Kada uđete u teatar poželite odmah da istrčite na binu. Čujete smeh, glasove, tugu...Emocije su pojačane, iako na bini nema glumaca. Kao da vas to samo mesto uvlači u Šekspirovo vreme, vreme u kojem se kultura nije baš cenila, ali je činila važan deo svakodnevnog života ljudi.

Šekspir se borio sa Puritancima (protestanti koji su dobili na snazi na početku Elizabetanske ere), koji nisu dozvoljavali da izgradi teatar sa druge strane Temze, već je morao da ostane kod London bridža. Obrazloženje je bilo da takva vrsta zabave ne pripada delu Londona koji je za višu klasu, da će se okupljati "sumnjiv" svet (što se i dešavalo, jer su dolazili raznorazni pljačkaši, kockari, probisvet), da će preneti kugu i druge pošasti tog doba.

Prvi Gloub teatar sagrađen je 1599. godine, ali je izgoreo 1613. Požar je izbio tako što se zapalila pozornica tokom izvođenja predstave "Henri V". Naredne godine ponovo je sagrađen, na istom mestu, ali su ga puritanci zatvorili 1642. godine. Sadašnji Gloub teatar sagrađen je 1997. godine.

Šekspir je u svojim delima koristio 20.000 reči, ali je i pored toga ostavio dubok i značajan trag u engleskom jeziku, a "izmislio" je i neke nove reči, poput lingvista (prvi put upotrebljena u "Dva džentlmena iz Verone") ili grounder, kojim je označavao ljude koji su stajali i gledali predstave.

U ono vreme karte su koštale jedan peni za stajanje, dva penija za prvi nivo tribina, odnosno sedenja, tri za treći, a postojale su i dve zasebne lože koje su bile za imućnije i koštale su četiri penija. Često su muškarci dovodili dame lakog morala i sa njima gledali predstave iz lože. U teatar je moglo da stane 3.000 ljudi.

Na prvi pogled, najprimamljiviji deo je bio stajanje do bine. Ali, ako bi vas neko vratio u to vreme, ne bi vam baš bilo svejedno. Dole je bio običan svet, koji se kupao jednom nedeljno, mrlje sa odeće uklanjali su mokraćom, a nuždu su, tokom predstave, vršili na mestu gde su stajali! Možete da zamislite kakav se miris širio...

Za one iz srednjeg staleža bio je predviđen drugi nivo, koji je koštao dva penija. Ali, ti ljudi nisu smeli da nose purpurnu, srebrnu, zlatnu ili odeću od svile. Ako bi se nekome "omaklo" da tako nešto obuče pretila mu je kazna od čak 1.000 funti ili zatvor! To je zahtevala aristokratija, koja je imala dve zasebne lože u teatru.

Tačno iznad bine, dakle iza leđa glumaca, bio je deo za muziku, sa obe strane muzičara bile su dve lože u kojoj je sedela aristokratija. Oni nisu dolazili da gledaju predstavu, već da je slušaju. Tako su i govorili: "Idemo da slušamo predstavu".

Sebi su davali za pravo, kao nekakvi pozorišni kritičari, da ocenjuju glumce. "Ti što si glumio Hamleta, nisi baš bio na nivou, popravi se sutra", imali su običaj da govore glumcima ako im se izvođenje ne bi dopalo.

Običan svet je aktivno učestvovao u predstavi. Dešavalo se da glumac kaže neki tekst, poput Hamletove dileme: "Da li sam kukavica?", a iz mase bi neko dobacio: "Nisi" ili Jesi!".

Da se svet ne bi peo na binu, štop se ranije dešavalo, Šekspir ju je podigao na visinu od 1,60 metara.

Učinilo mi se, u prvi mah, da bih, ako ne bih bio glumac, voleo da stojim i učestvujem u predstavi, ali kada sam se popeo na prvi sledeći nivo, promenio sam mišljenje.

Zvuk je apsolutno fantastičan! Naša domaćica nam je pričala okrenuta licem ka nama, a da bi nam pokazala kakva je akustika, okrenula nam je leđa i nastavila da govori. Potpuno je isto, sve identično čujete!

Šekspirove drame izvode se i dan-danas. Hamlet, Henri V, Ričard III...Šekspir u svojim delima nije moralisao, već je iznosio probleme, predstavljao ih onakvim kakvim jesu i mnoge drame su i danas aktuelne. Čovek i dalje ima iste slabosti kao pre nekoliko vekova unazad.

"Kada imaš sve, ne vidiš ništa, progledaš tek kada nemaš ništa", govorio je Šekspir..

(izveštač MONDA iz Londona, Predrag Vujić - foto: MONDO)