Kuvanje je jedan od mojih hobija. Ne znam ni sam kako mi se javila ta ljubav prema jednom od, prema mom mišljenju, najkreativnijih poslova na svetu. Gledao sam babu i majku kako kuvaju, često im pomagao, upijao...Potom je došla vojska u kojoj sam bio kuvar. Spremao sam pasulj svakog dana (između ostalog) za hiljade vojnika, mogao sam da diplomiram na temu: "Pasulj sa zaprškom i pasulj sa zaprškom i slaninom". Nikada više nisam jeo takav pasulj. Valjda je takav ukus imao zbog količine i kazana na drva.

I dan danas volim da spremam klopu. Doduše, retko, jer nemam vremena, a najčešće ni snage kada se vratim umoran sa posla. Ali, definitivno, kuvanje mi pričinjava zadovoljstvo, opušta me, volim da probam nove stvari, da eksperimentišem.

Da mi je neko pre Olimpijskih igara rekao da ću u Londonu imati priliku, ne samo da uđem u kuhinju, jednog od prestižnih restorana, nego i da kuvam sa majstorima ovog zanata, preporučio bih mu da poseti instituciju u kojoj "leče glavu".

Ali, upravo to mi se dogodilo! Neprocenjivo! Dok je Novak Đoković igrao za finale olimpijskog turnira protiv Endija Mareja, ja sam branio čast srpskog kulinarstva u luksuznom restoranu, čija je izgradnja koštala dva miliona funti i koji se nalazi u epicentru turističkih dešavanja u Londonu. Kuvao sam sa ljudima koji imaju impresivne biografije što se tiče ovog zanata! Nisam obrukao ni sebe, ni Srbiju, i imam osećaj kada sam ja taj koji je osvojio sam 100. olimpijsku medalju za Srbiju i to zlatnu!

Pre dve godine, Sajmon Bojl (Simon Boyle) je otvorio bar-bistro "Brigad"“ na temeljima prve vatrogasne zgrade u Londonu, tik uz Temzu, između Londonskog mosta i Tauer Bridža. Koliko je taj čovek interesantan! Ima 40 godina, a ne samo da je vrhunski kuvar, već je i humanitarac. Posle razornog cunamija u Aziji, pomogao je u pravljenju kampa za raseljene, a potom je osnovao fondaciju "Beyond food" (slobodan prevod: Važnije od hrane).

Njegova životna filozofija inspiriše: hrana pomaže da se ljudi povežu, da komuniciraju, druže se. U tom duhu je i napravljen lokal: kuhinja je nasred, kao ognjište, klijenti mogu da vide šta se i kako sprema, mogu da ćaskaju sa kuvarima...Postoji i nekoliko privatnih soba, odnosno trpezarija u kojima za posebnu cenu (od 45 do 70 funti po osobi) možete da uživate u klopi, ali i da probate vina.

Dakle, kada jedan takav čovek, moj vršnjak, otvori vrata svog restorana i kuhinje za grupu novinara i pokaže želju da vas ugosti, možete samo da kažete - wow! Počeo je da kuva sa sedam godina(!), a pokazao nam je svoj prvi kuvar u kojem su ostale njegove beleške kada je imao samo deset godina.

"Ti mi deluješ kao neko ko bi mogao da pravi glavno jelo", rekao mi je Sajmon, što sam ja oduševljeno prihvatio. U mom timu su bile i dve Kineskinje, ali da vam kažem, gotovo da nisu mrdnule prstom. A ne znaju čak ni ko je Valter!

Mi smo bili zaduženi za pripremanje glavnog jela. Biftek sa prelivom ili marinadom od luka, koštane srži i još nekog začina, koji mi, zaista, nije poznat. Uz to trebalo je umutiti jaja, sa sirćetom i goveđim sosom, da dobije pravu boju.

U kuvanje su bila uključena još dva tima. Jedan je pravio predjelo, a drugi hleb i dezert. Prava zabava u jednoj od dve kuhinje restorana "Brigade"!

Meni je pomagao (ili ja njemu, teško je reći) Mark Bejns (Baines), moj novi prijatelj, sjajan lik. Mark, koji ima poziciju zamenika šefa kuhinje, počeo je da se bavi kulinarstvom sa deset godina, sa 14 je već radio u jednom italijanskom restoranu, potom je bio kod Gordona Remzija, da bi šest godina proveo kao jedan od gloavnih kuvara prestižnog londonskog restorana "Fifteen", čiji je osnivač Džejmi Oliver. Njega znate.

Podelili su nam kecelje i ja sam se oslobodio "početne treme", što bi rekli sportisti. Sajmon mi je dao svoj nož, prethodno pokazavši svima kako da seckaju da ne bi ostali bez prsta ili nekog dela ruke. Seckao sam crni i beli luk, potom sam pasirao marinadu, napravio preliv, uz asistenciju Marka, dok su ostali završavali hlepčiće i predjelo, koje je bilo vrlo ukusno, iako je bila u pitanju riba (a ja baš i nisam neki fan ribljih specijaliteta).



Seli smo da jedemo, a onda me je Mark pozvao da serviram glavno jelo. "Hajde, ti si ga pravio, red je i da ga poslužiš", rekao mi je. Servirao sam ostalima i čekao utiske:

"Ovo je fenomenalno“, govorila je jedna od učesnica ovog kratkog kulinarskog kursa, „Mislila sam da je moj hleb bolji, ali ovo je vrlo ukusno", rekla je Šajen, inače menadžer prodaje u lokalu, koja je bila zadužena za pravljenje hleba.

Najveću pohvalu dobio sam od Marka: "Za ovaj biftek je najvažnije da bude sočan i da upije sve, a upravo je ispalo tako. Čoveče, svaka čast!".

Malo je reći da sam bio srećan.

U ovom restoranu, koji je interaktivan, živ, možete i da idete u školu kulinarstva, što baš i nije jeftino - jedan čas izađe 150 funti!

"Sajmon, ako izgubim posao, je l' mogu da dođem ovde kod tebe?", upitao sam glavnog kuvara i gazdu restorana, dok se on pripremao da ode na neko važno takmičenje, a pritom je prao svoj nož koji sam ja koristio(!).

"Definitivno, čoveče, imaš to nešto u sebi, tu neku strast", odgovorio je Sajmon.

Hm...

Recept (pripremite rečnike):

Pan-fried Rib eye Beef with Bone Marrow

- 15x225 rib eye beef steakas, off the bone and trimned (biftek bez kostiju)
- Sea salt and freshly groung black pepper (morska so i biber)
- 75ml Olive oil (maslinovo ulje)
- Few cloves of garlic (beli i crni luk)
- Few spring od rosemary (malo ruzmarina)
- 200g Marrowbone, diced (koštana srž)
- 50g Butter
- 3 Shallots, finely chopped
- 3 sprigs Thyme leaves
- 1/4 bunch Parsley
- 100g Breadcrumbs

Pripremanje:

- ispržite luk i ruzmarin, dodate koštanu srž i još neke začine, navedene u receptu i sve vreme mešate dok ta smeša ne dobije zlatkastu boju. U međuvremenu, pripremate sos: jaja, sirće, so, biber i potom goveđi preliv.

(Izveštač MONDA iz Londona, Predrag Vujić)