Sramota me je da priznam koliko dugo nisam bio u pozorištu. Šta god bih napisao, ne bi bilo dovoljno, opravdanja nema!

Bio sam u hramu fudbala (i muzičkih koncerata) - Vembliju, bio sam u hramu tenisa - Vimbldonu, vreme je za hram pozorišta.

Da bih, koliko-toliko, "okajao grehe" i "spasio dušu", odlučio sam da posetim hram(ove) pozorišta. Londonski Vest End. Ono što je Brodvej za SAD, to je Vest End za Evropu. Zar vam za potvrdu ovih reči nije dovoljan podatak da godišnje čak 14 miliona ljudi poseti teatre na Vest Endu!?

Još jedan kamen-temeljac britanske kulture, tradicije, kreativnosti.

Izađi na binu, neka sve oči gledalaca budu usmerene ka tvom licu, neka te obasjaju sva svetla reflektora, plači, smej se, viči, ne govori, neka gledalac prepozna sebe u tvom liku, neka se pozorište ispuni aplauzom oduševljenih i ispunjenih ljudi. Kada se spusti zavesa, publika te poziva na bis. To je ono za šta žive glumci. Englezi imaju sjajan izraz: standing ovation.

Grupa novinara imala je tu sreću da za sat vremena prođe kroz nekoliko tačaka najpopularnijih ili najtraženijih mjuzikla u Londonu u ovom trenutku. Obišli smo novootvoreni kazino-kabare "Hipodrom", u srcu Vest Enda. Zapravo, to je jedini kabare koji radi u Londonu(!?). Ovde su, po pabovima, rasprostranjene večeri komičara, odnosno stand up komedije.

Teatri na Vest Endu nude vam odličnu glumu, odlično pevanje, sjajan repertoar, bogatu ponudu.



Početna tačka: desetak muškaraca, obučeni kao rudari i pevaju: "Mi idemo dole, mi znamo gde, ali držimo se zajedno i izaći ćemo opet...".

Jaki muški glasovi, odsečno pevanje, imate utisak da vam zvuk ulazi u utrobu. Moćno!

Potom je izašao "Fantom iz opere", odnosno glavni lik Piter Jubak, da bi nas Seli En Triplet u ulozi Done u mjuziklu "Mama mia", naterala da mrdamo kukovima uz "The Winner Take It All".

Žeronimo Roh glumi Žana Viležana u mjuziklu "Jadnici" (Les Miserables) po romanu Viktora Igoa. Dok je pevao u sali, nije se učilo apsolutno ništa. Samo njegov glas i pesma "Bring Him Home".



I za kraj ovog kratkog gostovanja po londonskim teatrima, nešto što me je potpuno oduvalo sa stolice. Glavna tema iz mjuzikla "The Blood Brothers". Oh, dragi Bože, pa kako ti ljudi pevaju, kako vas emocije udaraju dok slušate i gledate "Tell me It's Not True".

"Reci mi da nije istina, reci mi je to samo glasina, nešto sa televizije, reci mi da sve je san, reci mi da je to scena iz nekog starog filma, sa Merilin Monro...".



Ko bude dolazio u London neka ne propusti priliku da ode da pogleda neku predstavu, neki mjuzikl. Karte koštaju od 20 funti pa naviše. Apsolutni hit su mjuzikli "Wicked", "Blood brothers", "Chariots of fire" (Vatrene kočije), uskoro kreće "Let It Be" - znate o čemu je reč....Ma, šta god da budete gledali nećete pogrešiti.

Znate ono kad sam napisao da me je Vimbldon preobratio i da sada drugačije gledam na tenis. E, pa nisam voleo ni mjuzikle da gledam, kao odjednom se pojavljuje njih 50 i svi znaju reči i igraju na ulici, autobusu, gde već...I Vest End me je preobratio.

Za kraj da se ispovedim pred ovim auditorijumom:

Oprostite mi dragi glumci, reditelji, scenografi, kostimografi, šaptači...Oprostite mi što ne idem češće u pozorište. Oprostite mi što ne živim život sa vama, oprostite mi što ne "odlutam" sa vama u neko drugo vreme, prostor, neku priču, moguće, meni blisku.

Dajte mi još jednu šansu.

(Izveštač MONDA iz Londona, Predrag Vujić)