Petar Nenadić je rukometni Ronaldinjo. Jedan od najvećih potencijala tog sporta trenutno potpisao je za Barselonu, pod uslovima koje sanjaju sportisti u Srbiji.
Medjutim, kako je živeo dok se nije javio katalonski gigant, sedmostruki šampion Evrope, da nije sve "med i mleko" kada se iz srpske lige ode u inostranstvo, otkrio je u intervjuu za "Politiku".
"S mnogo radosti sam otišao u Alkehiras, klub koji je u tom trenutku bio idealno rešenje. Nije bilo rezultatskih pritisaka, imao sam veliku minutažu, a što je najvažnije nisam se osećao kao stranac jer su, pored mene, još četvorica naših igrača branili boje ovog kluba", počeo je Nenadić priču o letu 2007. godine, kada je otišao iz Zvezde kao osvajač tri titule i Kupa.
Medjutim, besparica iz koje je otišao, "stigla" ga je i u Španiji.
"Ali, bilo je lepo i kratko... Klub je zapao u veliku finansijsku krizu. Plate su mnogo kasnile. Dešavalo se da sa 20 evra moram da živim i po nedelju dana. Tu situaciju dodatno je komplikovala činjenica da sam prvi put u životu bio odvojen od svoje kuće i da sam morao da razmišljam i o raznim drugim stvarima. Ipak, sve to sam doživljavao kao dragoceno iskustvo na putu sazrevanja. Trenirao sam i igrao kao da se ništa loše ne dešava i nagrada je stigla", prenosi Nenadić, koji je rodjen 28. juna 1986. godine.
Nije samo muka sa novcem pritiskala mladog beka tokom karijere. Pre dve i po godine teško je povredio ligamente kolena, zbog čega je pauzirao devet meseci. Na teren se vratio sa bandažom, ali fizički i mentalno jači.
"Ono što te ne ubije - to te ojača, kažem u najtežim trenucima. Iako sam bio šokiran, nisam dozvolio sebi da klonem duhom u čemu su mi mnogo pomogli porodica i najbliži prijatelji. Cela ta situacija me je malo primirila i pomogla da iz svega što mi se desilo izvučem pouke. Ako gledam s te strane, od ove povrede bilo je i mnogo koristi."
Pred njim je nova "muka". Lepo je biti član Barselone, ali je teško biti i standardan prvotimac. Tu su Nadj, Fernandez, Romero...
"Da se plašim konkurencije, ne bih ni dolazio u Barselonu. Verujem u sebe. Dodatno samopouzdanje ulilo mi je izričito insistiranje trenera Manola Kadenasa da me dovedu, što dovoljno govori da ozbiljno računa na mene."
Za Barsu su u istoriji igrali mnogi Srbi, neki su ostali legende kluba, ali trenutno ih nema.
"Odlično sam prihvaćen. Nemam osećaj da sam ovde svega nekoliko dana. Drže me kao malo vode na dlanu i svi redom mi nude pomoć. Ipak, sa Hrvatom Lozertom sam uspostavio najbolji kontakt. I dalje nisam potpuno savladao španski tako da jedino s njim mogu dobro da se sporazumem. Nadam se da ću da opravdam poverenje i da ću da nastavim stopama Kaline, Vujovića, Škrbića i ostalih srpskih igrača koji su ostavili dubok trag u ovom klubu", otkriva Nenadić.
Pred Nenadićem i drugovima su veliki reprezentativni izazovi. Već dugo nema nas na velikim takmičenjima, a kamoli na pobedničkim postoljima.
"Ne smem ni da pomislim da postoji mogućnost da ne prođemo Češku. Ti mečevi su jedan od najznačajnijih izazova, a novi neuspeh bi ostavio velike, teške posledice na naš muški rukomet. Iskreno se nadam da ćemo da savladamo Češku i da ćemo posle tri godine pauze ponovo izaći na međunarodnu scenu", kaže Nenadić koji se na kraju osvrnuo i na svoju generaciju koja je 2004. u Beogradu postala evropski kadetski prvak, a godinu dana kasnije i svetski šampion.
"Nekolicina nas igra u najjačim evropskim klubovima što je najbolji pokazatelj da vredimo. Mislim da smo na pravom putu i samo molim rukometnu javnost za malo više strpljenja. Treba uzeti u obzir da smo tek napunili po 21 godinu", podseća Nenadić.
(MONDO)
Medjutim, kako je živeo dok se nije javio katalonski gigant, sedmostruki šampion Evrope, da nije sve "med i mleko" kada se iz srpske lige ode u inostranstvo, otkrio je u intervjuu za "Politiku".
"S mnogo radosti sam otišao u Alkehiras, klub koji je u tom trenutku bio idealno rešenje. Nije bilo rezultatskih pritisaka, imao sam veliku minutažu, a što je najvažnije nisam se osećao kao stranac jer su, pored mene, još četvorica naših igrača branili boje ovog kluba", počeo je Nenadić priču o letu 2007. godine, kada je otišao iz Zvezde kao osvajač tri titule i Kupa.
Medjutim, besparica iz koje je otišao, "stigla" ga je i u Španiji.
"Ali, bilo je lepo i kratko... Klub je zapao u veliku finansijsku krizu. Plate su mnogo kasnile. Dešavalo se da sa 20 evra moram da živim i po nedelju dana. Tu situaciju dodatno je komplikovala činjenica da sam prvi put u životu bio odvojen od svoje kuće i da sam morao da razmišljam i o raznim drugim stvarima. Ipak, sve to sam doživljavao kao dragoceno iskustvo na putu sazrevanja. Trenirao sam i igrao kao da se ništa loše ne dešava i nagrada je stigla", prenosi Nenadić, koji je rodjen 28. juna 1986. godine.
Nije samo muka sa novcem pritiskala mladog beka tokom karijere. Pre dve i po godine teško je povredio ligamente kolena, zbog čega je pauzirao devet meseci. Na teren se vratio sa bandažom, ali fizički i mentalno jači.
"Ono što te ne ubije - to te ojača, kažem u najtežim trenucima. Iako sam bio šokiran, nisam dozvolio sebi da klonem duhom u čemu su mi mnogo pomogli porodica i najbliži prijatelji. Cela ta situacija me je malo primirila i pomogla da iz svega što mi se desilo izvučem pouke. Ako gledam s te strane, od ove povrede bilo je i mnogo koristi."
Pred njim je nova "muka". Lepo je biti član Barselone, ali je teško biti i standardan prvotimac. Tu su Nadj, Fernandez, Romero...
"Da se plašim konkurencije, ne bih ni dolazio u Barselonu. Verujem u sebe. Dodatno samopouzdanje ulilo mi je izričito insistiranje trenera Manola Kadenasa da me dovedu, što dovoljno govori da ozbiljno računa na mene."
Za Barsu su u istoriji igrali mnogi Srbi, neki su ostali legende kluba, ali trenutno ih nema.
"Odlično sam prihvaćen. Nemam osećaj da sam ovde svega nekoliko dana. Drže me kao malo vode na dlanu i svi redom mi nude pomoć. Ipak, sa Hrvatom Lozertom sam uspostavio najbolji kontakt. I dalje nisam potpuno savladao španski tako da jedino s njim mogu dobro da se sporazumem. Nadam se da ću da opravdam poverenje i da ću da nastavim stopama Kaline, Vujovića, Škrbića i ostalih srpskih igrača koji su ostavili dubok trag u ovom klubu", otkriva Nenadić.
Pred Nenadićem i drugovima su veliki reprezentativni izazovi. Već dugo nema nas na velikim takmičenjima, a kamoli na pobedničkim postoljima.
"Ne smem ni da pomislim da postoji mogućnost da ne prođemo Češku. Ti mečevi su jedan od najznačajnijih izazova, a novi neuspeh bi ostavio velike, teške posledice na naš muški rukomet. Iskreno se nadam da ćemo da savladamo Češku i da ćemo posle tri godine pauze ponovo izaći na međunarodnu scenu", kaže Nenadić koji se na kraju osvrnuo i na svoju generaciju koja je 2004. u Beogradu postala evropski kadetski prvak, a godinu dana kasnije i svetski šampion.
"Nekolicina nas igra u najjačim evropskim klubovima što je najbolji pokazatelj da vredimo. Mislim da smo na pravom putu i samo molim rukometnu javnost za malo više strpljenja. Treba uzeti u obzir da smo tek napunili po 21 godinu", podseća Nenadić.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.