Kada biste na prvi pogleda sreli jednog od najduhovitijih i slobodoumnijih Engleza, Edija Izarda, i da vas neko pita da li taj 54-godišnji gospodin sa viškom kilograma, nikotinom zapušenim plućima i sklonostima prema alkoholu može da istrči maraton, nasmejali biste se.

Ne, ovaj solidan glumac i nezaustavljivi borac za siromašne nikako ne izgleda kao neko ko bi stigao autobus na stanici, udaljen 30-ak metara...

Ali, Edi nastavlja da nam ukazuje na to koje su granice ljudskog tela, ako je um jak i ako je volja iskrena.

Jedna od zvezdi serijala nezaboravnih filmova o pljačkama (Ocean's 11, Ocean's 12 i Ocean's 13) sa samo pet nedelja treninga i bez ikakvog iskustva u trčanju maratona, izveo je neverovatan podvig i promovišući "Sport Relief" fondaciju koja radi usko povezana sa BBC kućom, istrčao je 43 maratona za 51 dan, pauzirao samo nedeljom, prešao tabanima pud od Londona do Kardifa, preko Belfasta i Edinburga pa nazad do Londona i sakupio 1.152.510 funti za najugroženije u Britaniji.

Kada je 15. septembra 2009. dotrčao nazad u prestonicu, iza njega je ostalo 1.876 kilometara Ujedinjenog Kraljevstva, ali i nekoliko voljom prevaziđenih zdrastvenih problema. S pet nedelja treninga...



To je bilo 2009, a pre tri dana, u prestonici Južne Afrike, Pretoriji, isti čovek završio je možda još naporniju trku, s obzirom da je najveći deo puta prevalio po temperaturama preko 30 stepeni Celzijusovih – ovog puta nastupajući za "Comic Relief" fondaciju, takođe uz BBC podršku, Izard je istrčao 27 maraton za 27 dana "tik" nakon što je proslavio 54. rođendan.

Kako je njegovo telo to izdržalo i mogu li ostati posledice? O tome ćemo tek pisati, pre toga navešćemo da je Edi ponovo uspeo – pretrčao je 1.138 kilometara "putevima Nelsona Mendele" (inače 27 maratona simbolično označave broj godina koji je čuveni državnik i borac za ljudska prava proveo u zatvoru tokom aparthejda) i na tom putu uspeo da prikupi milion i 350 hiljada funti.

Novac će biti prosleđen najugroženijim stanovnicima Južne Afrike, a ima ih...

Izard je u jednom trenutku umalo kolabirao od dehidratacije, vukao je povredu i pobedio je, a svake noći provodio je sat vremena u ledu, kako bi se njegovi mišići i tetive koliko-toliko oporavili za novih 42 kilometra i 195 metara, i opet 42 kilometra i 195 metara i tako skoro punih mesec dana, sve dok se, uz nedelju, 20. marta nije poklonio ispod Mandeline statue u Pretoriji.

U treuncima kada su povrede bile bolne ili bolje reći nesnosne, sam sebi je stavljao bandaže i usporavao, gotovo hodao, samo sa ciljem da završi izazov i obezbedi pomoć siromašnima.

Kada je 27. dana uhodao u Pretoriju, sa suncem koje je pržilo iznad njega (u južnoj hemisferi je kasno leto), okupljeni su mogli jasno da vide da su mu oči krvave i mutne, da obliven znojem i našminkan prašinom i da vuče bolnu grimasu na svom licu.



"Ovo je najteža stvar koju sam ikada uradio, veoma sam umoran", izustio je na kraju poslednjeg i najtežeg dana, jer je zbog povreda i sunčanice pretposlednji morao da provede u bolnici, pa je 27. dana istrčao 84,4 kilometara!

Ništa nije moglo da ga zaustavi... Za 27 dana pretrčao je više nego većina ljudi za života.

Ako je uspeo on, da li može to da uradi bilo koji sredovečni nespreman čovek sa problematičnim životnim navikama?

Odgovor je – zavisi!

Jer, njegov podvig nije vezan za surove treninge izdržljivosti i duge pripreme uoči puta na Crni kontinent, on je bio jednako nespreman kao 2009. godine, ali ovog puta iza sebe imao je pune tri godine bez ikakve konzumacije industrijskog šećera. Kad je slatko u pitanju, u telo je unosio samo ono što postoji u namirnicama, a što se treninga tiče pripremao se prelazeći dnevno između 15 do 20 kilometara.

Istrčati maraton sa "laganim" pripremama nije novost, većina prijavljenih na maratone širom sveta zapravo trenira tako, ali istrčati 27 maratona za isto toliko dana je nešto sasvim drugo i, pored jake mentalne snage i inata, važno je i kada se kreće na put i koliko brzo se 42 kilometara i 195 metara prelazi.

Izard ne bi izdržao da je želeo da beleži zavidna vremena, njegov jedini način da završi podvig bio je da džogira, brzo hoda i hoda, štedeći energiju i telo. Bilo mu je potrebno oko 20.000 koraka dnevno da završi deonicu, a to znači 20.000 puta opteretiti kuk, koleno i skočni zglob u isto vreme, premda niste fit građeni i nemate trbušnjake koji poput stuba kontrolišu torzo.



I, naravno, nisu u opasnosti samo ekstremiteti i mišići, već i život. Svako preterano ubrzanje ubrzalo bi i rad srca, a Izard se trudio da mu puls ne prelazi 150 otkucaja u minutu.

Hipotetički, pronaći idealan odnos brzine, otkucaja srca, dužine koraka i doba dana kada nam je telo najornije za napor, svako bi mogao fizički da završi ovaj podvig, ali mentalno već – teško!

I ako ste mislili da je Izard, na kraju, pešačio po Južnoj Africi – prevarili ste se. On je 22. dana završio maratonsku deonicu za pet sati i 34 minuta, što je prilično respektabilan rezultat ako iza sebe imate okruglo tri nedelje trčanja po divljni i suncu.

Izard, koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio toliko popularan kao komičar da je bez problema kupio kuće u Londonu i Los Anđelesu vredne ukupno 16,25 miliona evra, morao je svako malo da krati nokte "do mesa", kako bi bio siguran da mu oni neće praviti rane na prstima, a potom je bandažirao stopala s nekoliko slojeva zavoja.

Kupanje u ledu je već pomenuto, ono što nije su neizbežne povrede i tu ne govorimo o žuljevima.

Naučnici su izračunali da se prosečan dugoprugaš "nabije" pun centimetar tokom iscrpljujuće trke tako što težina tela opterećuje i sabija pršljenove i zglobove!

"Prođete kroz cilj prilično niži u odnosu na visinu s kojom ste počeli trku", kaže Endi Dikson, urednik magazina "Svet trkača".



Na sreću, ova transformacija je samo privremena, jer se telo oporavi uz dobro istezanje i miran san, ali smanjiti se 27 puta za 27 dana, pa ponovo porasti, nije nimalo prijatno.

Dugoprugaši su inače i skloni gubitku kose, jer ćelije zadužene za rast kose ispaštaju usled pada nivoa gvožđa u krvi, a ono je neminovno kod velikih iscrpljenja. Trkači po pravilu imaju i slab vid, jer konstantno povišen pritisak u glavi dovodi uvećanja prednjeg dela oka, a javlja se i sindrom "trkačka faca", koji se odnosi na transformaciju i trajni grč određenih mišića lica, usled velikih napora i pravljenja grimasa.

Izard je gubio oko dva litra tečnosti dnevno, a trošio je oko 3.000 kalorija za trku, tako da je osećao posledice dehidratacije i malaksalosti. U jednom trenutku tokom trke, kada telo potroši ujutru unete kalorije, počinje da jede samo sebe i to je trenutak kada nastupa kriza. Telo se tada ponaša kao automobil koji je potrošio plin i sada čeka da ga prebacite na ono benzina što je ostalo u rezervoaru.



Kada se telo navikne na alternativan izvor energije, a to su rezerve masti u telu, kriza prolazi i takmičar može da povrati izgubljen tempo. Izard, pa i svako ko bi pomislio sebe da izloži ovakvom naporu, mora narednih nedelja da pojača unos vitamina i minerala, kako određene tegobe ne bi postale hronične.

Ipak, nisu sve posledice ovog humanog mazohizma negativne. Izard je, hteo-ne hteo, prethodnih nedelja osvežio mozak i sive ćelije, krv je ubrzano hranila ovaj vitalni deo tela i to će kao posledice imati bistriji um, bolju memoriju i, kažu neurohirurzi sa Kembridža, bolje raspoloženje.

Ako bude dobio ulogu za neki budući "blokbaster", Izard će znatno lakše naučiti svoje "lajnove".



Sudeći prema Edijevim fotkama na društvenim mrežama, on je uradio pravu stvar - nastavio je sa znatno lakšim fizičkim aktivnostima posle torture u Južnoj Africi i to je najpametnije što možete da uradite da ublažite negativne posledice...

Svaka čast, Edi!