Josipović za MONDO: Holifilde, hvala, ne treba!

Olimpijsko zlato je san svakog sportiste, ma iz koje zemlje dolazio i ma koliko drugih uspeha napravio u karijeri.

I Banjaluka je nekad imala svoje zlatne olimpijce, a sa jednim od njih, slavnim bokserom Antonom Josipovićem, MONDO je ovih dana popio kafu/pivo/vodu...

Iako se Josipović naosvajao titula i medalja kao u priči, razumljivo i njemu je najveći uspeh i ponos zlato sa Igara u Los Anđelesu 1984. godine.

Trebalo je da u finalu boksuje protiv kasnijeg profesionalnog šampiona sveta, slavnog Ivandera Holifilda, ali je jugoslovenski sudija Grigorije Jovičić diskvalifikovao Amerikanca u polufinalu zbog navodnog udaranja Kevina Berija iz Novog Zelenda posle znaka stop. Tako je Banjalučaninu bez borbe pripalo zlato.

Sudiju Jovičića su tada čuvali komandosi u olimpijskom selu, a prilikom uručenja zlatne medalje, Josipović je pozvao Holifilda na pobedničko postolje i zaradio ovacije!

"Uoči dodele medalja, pomislio sam, hajde da idemo do kraja. Uzeo sam Holifilda za ruku i popeo ga na pobedničko postolje. Amerikanci su aplaudirali. Umesto da nas nokautiraju, nokautirali smo mi njih", rekao je tada Josipović...

Međutim, trideset i "kusur" godina kasnije, u razgovoru za MONDO je otkrio neke nove detalje.

"To su mi savetovali ljudi iz naše delegacije, tačnije nekadašnji šef kabineta predsednika Tita, koji je bio sa nama u Los Anđelesu i vodio računa o tome kako se sportisti iz naše zemlje ponašaju u kapitalističkoj SAD", počeo je Josipović priču za naš portal.

Potom je naglasio da mu nije nimalo žao što je "bez borbe" poneo titulu olimpijskog šampiona, niti što nije dobio priliku da "ukrsti rukavice" sa već tada, svetskom zvezdom "plemenite veštine".

"Nije mi nimalo žao, jer kad ulaziš u ring, prva misao je da što pre izađeš iz njega, odnosno da što pre pobediš. Holifilda bi bilo teško pobediti, mogao je da ga dobije samo neko besprekorno spreman, ko se ne plaši i ko je fizički izuzetno pripremljen. Ja tada jesam bio sve to, ali bih bez obzira na to dobio batine. Čak i da sam ga pobedio, ne bih mogao da prođem bez batina, jer je Holifild već tada bio istinska zvezda boksa".

Mnogi su tada, a i sada, mišljenja da je sudija Jovičić diskvalifikovao Amerikanca po "direktivi", možda čak i samog vrha države, ali je Josipović takve tvrdnje odlučno demantovao.

"To je obična glupost. Beogradski sudija Jovičić je bio pošten i častan čovek i uvek je sudio po pravilima. Nakon moje borbe u polufinalu sedeli smo zajedno i Grigorije mi je rekao da su američki bokseri skloni udaranju posle prekida, jer im je to bio način da dekoncentrišu rivale. Posebno tamnoputi bokseri, to je bila njihova mala prevara. Svaki put posle 'stopa' još jednom udare protivnika i sad zamislite koliko ste oslabljeni posle 20 takvih udaraca? Tom razgovoru su prisustvovali i Ivica Osim, selektor fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine Mehmed Baždarević, kao i na žalost pokojni košarkaši Dražen Petrović i Krešimir Ćosić".

O Holifildu ima izuzetno visoko mišljenje, kao sportisti i kao čoveku.

"Sećam se da je na konferenciji za štampu pred projektovano finale izgovorio hvalospeve o meni. 'Ante Josipović iz Jugoslavije je dobar tehničar i borac, sigurno je najbolji bokser kojeg sam video na Olimpijadi. Ako ne uspem da ga nokautiram u tri runde, ima realne šanse da me dobije na poene'. Kad me je baš toliko nahvalio, onda je i on meni postao drag", uz smeh je dodao Josipović.

Kod medijskih istupa jugoslovenske delegacije, ali i svega što je bilo važno za državu, brižljivo je vođeno računa da se ne napravi neki "incident", a Josipović je nehotično napravio dva, zbog kojih je pozvan na "informativni" razgovor.

"Ja sam prilikom proglašenja pobednika nesvesno okrenuo jugoslovensku zastavu (plavo-belo-crveno) na hrvatske boje - crvena, bela, plava. Iskreno, nisam to ni znao, dok mi nisu prišli neki hrvatski emigranti i počeli da ljube ruke uz reči: 'Sad možemo da umremo jer smo videli hrvatsku zastavu na američkoj televiziji'".

Brzo mu je u olimpijskom selu "skrenuta" pažnja, iako je nebrojeno puta tokom našeg razgovora naglasio da je i dalje Jugosloven, a kamoli u ono vreme. Čak se na popisu iz 1990. godine, shvativši da je "vrag odneo šalu" i da zemlja srlja u rat, izjasnio kao Japanac!

"Rekli su mi da moram da pazim da ne kažem nešto protiv Jugoslavije i da posebno izbegavam druženja sa ljudima iz emigracije u njihovim klubovima. Tad sam rekao da volim svoju zemlju, svoju Banjaluku i svoje selo i da mi ne pada na pamet da na bilo koji način naštetim Jugoslaviji. A posebno što nikad nisam podržavao fašističke tvorevine kakva je bila Nezavisna država Hrvatska".

Josipović je imao još jedan "gaf" i to po povratku u Zagreb.

"Pitao me je novinar francuskog 'L' Ekipa' odakle sam i preneo da sam rekao da sam iz Motike, koje je bilo ustaško mesto za vreme Drugog svetskog rata, pored Banjaluke. I tada je usledio telefonski poziv da pazim šta pričam, iako je novinar bio 'izgubljen u prevodu'".

Prema njegovim rečima, Holifild se vratio u njegov život 1997. godine, kada je bio ranjen sa dva metka od devet milimetara po povratku iz inostranstva u Banjaluku. Prema njegovim rečima, neka "usijana glava" želela je da postane slavna ako ubije šampiona.

"U tom periodu su vest o mom ranjavanju preneli brojni svetski mediji, između ostalih BBC i CNN, pa je to čuo i Holifild. Preko američkih diplomata u Sarajevu je ponudio pomoć i plaćanje svih bolničkih troškova. Tad je bio apsolutni prvak sveta i ljubimac Amerike. Zahvalio sam mu se na pomoći, ali nije mi ništa trebalo. Tada su me dobro pazili ovde u Banjaluci, čak mi je američki diplomata Žak Klajn, koji je bio zadužen za Republiku Srpsku, donosio antibiotike iz Amerike".

BIO SVUDA, VIDEO SVAŠTA, ALI NIJE MOGAO BEZ BANJALUKE

Na proslavi Nove godine 1991. godine na Jahorini, u vikendici Frane Lasića, gde se skupio tadašnji umetničko-sportski "krem" bivše države, shvatio je da će se u Jugoslaviji dogoditi nešto loše.

"To mi je potvrdio i Rade Šerbedžija, kojeg su u Zagrebu cenili zbog njegovog glumačkog umeća, ali ga nikako nisu voleli jer je Srbin. Kad sam došao kući, krenule su nacionalne stranke i postalo je jasno da neće izaći na dobro".

Otišao je u Švajcarsku, putovao po celoj Evropi, živeo i u Zagrebu, gde je imao priliku da postane predsednik Bokserskog saveza Hrvatske, ali se ipak odlučio na povratak u Banjaluku.

"Nudili su mi za vreme Franje Tuđmana da budem predsednik, ali nisam mogao, jer sam bio i ostao Jugosloven. Moje mišljenje se oko toga ni sada nije promenilo. Zato ne mogu da shvatim ove današnje političare, kako promene po desetak različitih političkih opcija", dodao je olimpijski šampion, koji živi od nacionalne penzije.

"Život bi bio manje-više OK, samo da ne kasne s uplatama penzije", zaključio je legendarni bokser iz grada na Vrbasu.