Dve decenije, 16 medalja: Njih smo dočekivali!

Atlanta 1996 - Rio De Žaneiro 2016.

Ovog leta navršava se tačno 20 godina od prvog ravnopravnog učešća naših sportista na najvećoj smotri nakon raspada SFR Jugoslavije.

Iako su između gašenja stare države i Atlante 1996. naši takmičari bili i u Barseloni 1992, njihovo zvanično predstavljanje SR Jugoslavije beleži se tek od Igara u SAD.

Četiri godine ranije, u Španiji, nastup 52 olimpijca iz naše zemlje nije smeo da bude izveden pod plavo-belo-crvenom zastavom. Takmičari iz SR Jugoslavije borili su se u Španiji samo kao "nezavisni" učesnici - i to isključivo u individualnim sportovima i disciplinama (na primer, zabranjena je bila i atletska štafeta).

U skladu sa tom odlukom MOK-a, medalje strelaca Jasne Šekarić (srebro) Aranke Binder i Stevana Pletikosića (bronza) zvanično nisu smele biti dovođene u vezu sa državom iz koje oni dolaze.

Pod takvim okolnostima, himna "Hej Sloveni" ponovo je mogla da se čuje sa razglasa tek četiri godine kasnije, u Atlanti, gde se zaista i čula.

Počev od Igara u gradu najpopularnijeg gaziranog pića, zaključno sa Olimpijskim igrama u Londonu, srpski predstavnici doneli su u Beograd ovih 16 medalja:

ZLATNA IZ ATLANTE - ALEKSANDRA IVOŠEV

Već čuveni doček ispred Skupštine ulepšali su tog leta i novi ljubimci nacije - naši najbolji odbojkaši.

"12 veličanstvenih" Zorana Gajića stupilo je na veliku scenu godinu ranije, osvojivši bronzu na Evropskom prvenstvu u Atini, ali je srpska odbojka doživela pravi procvat 1996, zahvaljujući njihovom spektakularnom uspehu u Atlanti.

Na čelu sa kapitenom Dejanom Brđovićem, "plava četa" je turnir počela i završila identičnim pobedama nad Rusijom (3:1), ekipom koju dotad NIKAD nije pobedila na zvaničnom takmičenju.

U grupnoj fazi naša selekcija ostvarila je još po dva trijumfa i poraza, a u najvažnijem, četvrtfinalnom duelu, protiv Brazila, Gajićev tim našao je snagu da trijumfuje 3:2 i da uđe među najbolja četiri, što je tog leta bio i najveći domet. Veoma brzo, već za četiri godine, i ta prepreka je preskočena.

Olimpijsku bronzu koju je Srbija burno proslavila osvojili su Batez, Brđović, Đurić, Gerić, N. Grbić, V. Grbić, Jokanović, Kovač, Mešter, Tanasković, Petrović i Vujević.

Ostalo je upamćeno i da je pokojni kapiten Brđović zbog tragedije u porodici i smrti sina morao da napusti ekipu pre polufinala. Ipak, u Beogradu je sačekao saigrače i smogao snagu da im se pridruži na balkonu pred Skupštinom (na slici iznad, u zagrljaju sa Predragom Danilovićem)

PLAVA ČETA NA KROVU SVETA

Četiri godine posle Atlante, najbolji odbojkaši SR Jugoslavije uspostavili su globalnu dominaciju.

Osvojivši zlato na Olimpijskim igrama u Sidneju, izabranici Zorana Gajića spektakularno su zaokružili period fenomenalnog rada i vrhunskih rezultata između dva olimpijska turnira. Posle evropskog (1997) i svetskog srebra (1998), kao i kontinentalne bronze (1999), "plavi" su bili na vrhuncu kada je bilo najvažnije, a u polufinalu protiv Italije i finalu protiv Rusije nisu izgubili ni set.

I danas se pamti junački poen Vladimira Grbića, srpskog "Tigra", koji je sjajnim blokom posle skoka preko reklame pokazao kakav je karakter imala ta ekipa. U Sidneju je nastupila u sastavu: Batez, Boškan, Gerić, N. Grbić, V. Grbić, Kovač, Mešter, Mijić, Miljković, Petković, Vujević, Vušurović.

Kapiten i barjaktar Rusa u Riju, Sergej Tetjuhin, prošle nedelje je javno priznao da mu je taj finalni poraz od "plavih" najteži neuspeh u karijeri.

"To je bio najgori poraz koji sam doživeo. Potcenili smo protivnika, koji je igrao sa više karaktera, koji se borio za svaku loptu. Precenili smo se i morali smo da platimo za to. Zbog tog poraza osećaću bol do kraja života", rekao je ruski veteran.

PRVA JASNINO "EX YU" ODLIČJE

U Seulu je SFR Jugoslaviji donela zlato (vazdušni pištolj) i bronzu (malokalibarski pištolj), u Barseloni je pod zastavom olimpijskog komiteta osvojila srebro, a pod zastavom SR Jugoslavije prvu medalju osvojila je u Australiji.

Završivši kao srebrna takmičenje u gađanju vazdušnim pištoljem na 10 metara, Šekarićeva je leta 2000. godine sa 486,5 "ubijenih" krugova osvojila svoje 79. odličje u karijeri.

Kao kuriozitet tog turnira ostao je upamćen i detalj da se našoj najuspešnijoj strelkinji u istoriji kvario i pištolj i da tri dana u Sidneju nije mogla ni da trenira disciplinu u kojoj je potom osvojila srebro.

SIDNEJSKA BRONZA VATERPOLISTA

Ambicije vaterpolo reprezentacije naše zemlje već decenijama su iste - najviše. Zato je njen i rutinski trijumf (8:3) u borbi protiv Španije za treće mesto isprva pao u senku bolnog poraza od Mađara u polufinalu.

Ipak, kada godine proteknu i kada se sa određene distance svedu utisci, svaka medalja dobija pravi - veliki značaj, pa tako sa još većim poštovanjem gledamo i trijumf čete Nenada Manojlovića nad "furijom", kojim su naši vaterpolisti osvojili prvo olimpijsko odličje od raspada SFR Jugoslavije.

"Moglo je i bolje, ali je svaka olimpijska medalja dragocena", izjavio je posle Sidneja Aleksandar Šapić, prvi strelac olimpijskog turnira sa 18 golova.

Vaterpolo reprezentacija Srbije popela se na pobedničko odličje u sastavu: Šoštar, Kuljača, Vujasinović, Zimonjić, Trbojević, Savić, Ćirić, Šapić, Uskoković, Vasović, Vukanić, Jelenić i Ikodinović.

PRVA SRPSKA MEDALJA U XXI VEKU

Pod novim imenom, "Srbija i Crna Gora", naša država je u jedinom, atinskom nastupu s tim nazivom osvojila dve medalje.

Jasna Šekarić izborila je prvu, ulepšavši uspehom svoje peto učešće, pod trećim različitim imenom države.

"Najpreciznija ruka državne zajednice" donela je srpskom sportu premijernu medalju u ovom milenijumu već drugog takmičarskog dana u Atini, u disciplini vazdušni pištolj deset metara.

Velika tradicija srpskog streljaštva, započeta još u Seulu 1988. nastavljena je i u Grčkoj, a zlato je otišlo u Ukrajinu, tesnom pobedom Olene Kostevič (9,4 naspram Jasninih 9,2).

ATINSKO SREBRO KOJE JE BOLELO

Naši najbolji vaterpolisti napravili su u Grčkoj 2004. korak dalje u odnosu na Sidnej, ali su plivalište i olimpijski turnir napustili pognutnih glava, zbog bolnog poraza od Mađarske u finalu (7:8).

Već u prvoj četvrtini, naš tim vodio je 3:0, a Mađari su do pauze izjednačili na 5:5. Udovičić i Šapić potom su u trećoj deonici pogađali za 7:5, a to vođstvo Srba i Crnogoraca sačuvano je i do četiri minuta pre kraja (7:6), kada naš tim nije iskoristio napad sa DVA igrača više.

Kašaš i saigrači do kraja su postigli još dva gola, zvižduk iz publike zbunio je u poslednjem napadu Šapića, koji je prebrzo šuirao, pa posle meča izjavio: "Sopstvenim greškama smo izgubili. Imali smo zlato i ispustili ga".

Na putu ka finalu, naš tim je u četvrtfinalu eliminisao Španiju (7:5), a u polufinalu Grčku (7:3). Ipak, neuspehom u borbi za zlato otklonjena je mogućnost da se himna Srbije i Crne Gore bar jednom čuje u Atini, gde su srebro osvojili Šefik, Trbojević, Nikić, Udovičić, Savić, Ikodinović, Jelenić, Gojković, Ćirić, Šapić, Vujasinović, Jokić i Kuljača.

SREBRO, JER "NIJE JAKO PRITISNUO"

Najčuvenija plivačka trka u novijoj istoriji, finale olimpijske trke 2008. na 100 metara leptir stilom, zauvek će ostati upamćeno zbog epske borbe našeg Milorada Čavića i Majkla Felpsa, ali i zbog kontroverze koja je usledila.

Čuveni Amerikanac borio se u Pekingu da osvoji rekordnih osam zlata i u tome je uspeo. Doduše, nad njegovim sedmim odličjem iz Kine zauvek će stajati i znak pitanja, jer je Čavić zvanično ostao bez pobede za 0,01 sekund, iako je i podvodna fotografija pokazala da je Srbin završio trku pre velikog rivala.

Postupci organizatora koji su usledili dodatno su podgrejali sumnju da je našem plivaču oduzeto zlato. Zvanične fotografije napravljene podvodnom kamerom nisu odmah deljene novinarima, a oficijelni merač vremena - kompanija Omega, takođe je dugo odbijao da obelodani te slike, što se neizbežno dovodilo u vezu sa sponzorskim ugovorom koji je ta firma imala sa Felpsom.

Čavić posle trke nije dizao galamu, iako je objavljeno i obrazloženje Omege da je Milorad "stigao prvi, ali da nije dovoljno jako pritisnuo taster". U jeku ogromne tenzije, on je pomirljivo poručio: "Ljudi, ovo je najveći trenutak mog života. Ako mene pitate, ovo bi trebalo da prihvatimo kako jeste i trebalo bi da krenemo dalje. Prihvatio sam neuspeh i nema ništa pogrešno u porazu od najvećeg plivača u istoriji".

NOVAKOV DEBI - ISTORIJSKO ODLIČJE

Do pojave Novaka Đokovića, jugoslovenski i srpski tenis nisu znali za medalju na olimpijskim igrama, a najbolji rezultat naši predstavnici ostvarili su na Igrama u Seulu, gde su Slobodan Boba Živojinović i Goran Ivanišević igrali četvrtfinale dublova.

Međutim, kao i mnogo drugih istorijskih činjenica, Nole je promenio i taj podatak, pobedivši u leto 2008. Amerikanca Džejmsa Blejka, u borbi za pekinšku bronzu koja je zlatno sijala.

Koliki je uspeh bio taj Đokovićev trijumf svedoči i podatak da je jedini Srbin osvajač teniskog odličja pre njega bio Momčilo Tapavica, učesnik prvih Olimpijskih igara 1876. Ipak, on se takmičio pod zastavom Austrogarske, dok se Nole odmah posle uspeha u Kini ogrnuo srpskom trobojkom.

Dan ranije, u polufinalnom duelu sa osvajačem turnira Rafaelom Nadalom, Đoković je stao nadomak finala, a novi duel dvojice asova mogli bismo da vidimo i u Riju.

BRONZA I MUČAN OPROŠTAJ GENERACIJE

Poslednji napad na zlato jedne od najslavnijih ekipa u istoriji našeg vaterpola bio je neuspešan. Tim čiji su osnov činili igrači koji su jurišali na zlato i u Sidneju i Atini sišao je sa scene pobedom nad Crnom Gorom (6:4) u borbi za bronzu u Pekingu.

Ipak, iako je medalja bila osvojena, to leto mnogi su hteli da što pre zaborave, jer je počelo saobraćajnom nesrećom Danila Ikodinovića, a završeno žestokom tučom dugogodišnjih prijatelja i saigrača Denisa Šefika i Aleksandra Šapića, posle polufinalnog poraza od SAD (5:10).

Nakon povratka ekipe u Beograd bilo je i teških reči pojedinih igrača na račun čelnika Saveza, što je zaokružilo prilično mučnu reprezentativnu akciju "delfina", kojom su se od "A" selekcije oprostili Vujasinović, Šapić, Savić, Ćirić i Šefik, dok je povređenom Ikodinoviću karijera završena u teškoj saobraćajki.

Kapicu "delfina" u Pekingu nosili su: Šefik, Prlainović, Gocić, Udovičić, Savić, Pijetlović, Rađen, Filipović, Ćirić, Šapić, Vujasinović, Peković i Soro.

PRVO ZLATO OD SIDNEJA - HRABRA MILICA!

Dok se bližio kraj Olimpijskih igara u Londonu, dan pre ceremonije zatvaranja, Srbija se mirila sa činjenicom da ni na trećim uzastopnim igrama neće dočekati zlato...

A, onda - veleobrt!

Hrabra tekvondoistkinja Milica Mandić osvojila je najsjajnije odličje u kategoriji preko 67 kilograma, pobedivši na putu ka zlatu rivalke iz Samoe, Meksika i Rusije, dok je u finalu savladala Francuskinju An-Karolin Graf rezultatom 9:7.

Ostvarivši istorijski trijumf sa samo 20 godina, Milica je za dan postala najpoznatija Srpkinja i ljubimica nacije, kojoj se preko noći probudilo interesovanje za njen sport.

"Drago mi je što sad svi znaju da se ne udaramo štapovima, što mnoga deca već nose njenu sliku i što će početi da treniraju tekvondo zbog nje", rekao je Miličin trener Dragan Jović posle osvajanja zlata.

ZLATIĆ BRONZANIĆ

Već po samo nakratko prekinutoj tradiciji, srpske strelkinje i strelci doneli su odličja i iz Londona, a prvo je osvojio Andrija Zlatić, hicima u finalu discipline 10 metara vazdušni pištolj.

Momak iz Užica prigrabio je bronzu na svojim trećim olimpijskim igrama i to je bila prva medalja za našu zemlju u Velikoj Britaniji.

Naredno, jubilarno odličje naše zemlje nije se dugo čekalo.

IVANINA "STOTKA"

Strelište Kraljevske artiljerijske kasarne u Londonu ostaće upamćeno u Srbiji po tome što je Ivana Maksimović baš na tom mestu osvojila 100. medalju u istoriji olimpizma naših država.

Sjajnim nastupom u disciplini malokalibarska puška trostav, sa 687,5 krugova, Ivana je mirnim i strpljivim gađanjem kontrolisala čitavo takmičenje i sačuvala svoje srebro.

Fenomenalnim rezultatom u Velikoj Britaniji, Maksimovićeva je u porodični dom unela drugo olimpijsko zlato, s obzirom na to da je i njen otac Goran olimpijski šampion iz Seula 1988.

NOVI DELFINI, ISTA MEDALJA - IZ INATA

I iz Londona naša vaterpolo reprezentacija vratila se bez zlata, sa bronzama oko vrata. U borbi za finale "delfini" su izgubili od Italijana 7:9, ali su našli način da se potom regenerišu i da odigraju još jedan meč za pamćenje.

Herojskim trijumfom nad Crnom Gorom u borbi za medalju, izabranici Dejana Udovičića izborili su se i sa problematičnim suđenjem i sa protivnikom koji je šest i po minuta pre kraja imao prednost od čak tri gola.

Pogotkom kapitena Vanje Udovučića u poslednjem minutu, "delfini" su kreirali spektakularnu seriju 4:0, za konačan trijumf 12:11 i četvrtu uzastopnu medalju vaterpolista na olimpijskim turnirima.

Bila je to pobeda "Iz inata", kako je u Srbiji komentarisano.

Kapicu našeg tima u Londonu su nosili Soro, Šaponjić, Gocić, Udovičić, Mandić, Pijetlović, Nikić, Aleksić, Rađen, Filipović, Prlainović, Mitrović i Pijetlović. To je bio poslednji veliki turnir na kojem je "delfine" vodio Dejan Udovičić (sada selektor SAD), kao i poslednji olimpijski nastup kapitena Vanje Udovičića, aktuelnog ministra sporta Srbije.

OVOG LETA, VREME JE ZA NOVE POBEDE!