Olimpijski tim Velike Britanije ulazi u finiš Igara u Riju kao drugoplasirana ekipa na tabeli medalja, odmah iza neprikosnovenih Sjedinjenih Američkih Država.

U kojoj meri je ovo (16-17-8, 41) iznenađenje?

I jeste i nije.

U ovo vreme u Londonu, kada su kao organizatori Igara imali 541 sportistu, podršku publike i bili naviknuti na klimu i vremenske uslove, kao i sama borilišta, Britanci su imali medalju manje nego sada, u Riju, gde imaju 366 sportista i gde su sve, samo ne domaćini i favoriti publike.

Ali, da bismo razumeli kako su se Britanci našli ispred Kineza, Rusa, Nemaca, Francuza, Australijanaca, Japanaca, Italijana i Mađara, kojima su decenijama gledali u leđa, moramo da se vratimo 20-ak godina u prošlost.

ZAŠTO USPEH BRITANACA JESTE IZNENAĐENJE



U periodu pre Drugog svetskog rata, kada su na Letnjim olimpijskim igrama mahom bili sportovi po njihovom ukusu, poput kriketa, pola, navlačenja konopca, reketa (današnji skvoš), trka motornih čamaca, ali i tenisa, kojim su u to vreme vladali Britanci i Amerikanci, uz standardnu dominaciju u veslanju, Ujedinjeno Kraljevstvo bilo je uvek među najuspešnijim nacijama po broju osvojenih medalja.

To je počelo da se menja od završetka Olimpijskih igara u Londonu 1948, Britanija je polako klizila nadole kako su Olimpijade prolazile, a ona između Barselone 1992. i Atlante 1996. bila je posebno kritična.

Sunovrat je počeo u Barseloni, gde je Britanija osvojila 20 medalja (5-3-12) i završila na 13. mestu, a da nešto mora hitno da se menja svima na Ostrvu bilo je jasno u Atlanti, u kojoj je nekad moćan olimpijski tim osvojio jedno zlato, uz osam srebnih i šest bronzanih medalja, što je bilo dovoljno za 36. mesto u generalnom plasmanu iza zemalja poput Poljske, Rumunije, Grčke, Danske, Turske, Bugarske, Kazahstana, Novog Zelanda i naročito Irske.

Dobro ste pročitali...

Britanci su bili osuđeni na rivalitet sa zemljama koje nikad nisu bile njihov takmac, jer su njihovi arhi-neprijatelji u sportskom smislu, Nemci (65 medalja u Atlanti), Francuzi (37), Italijani (35), Mađari (21) i Španci (17) bili daleko ispred, naročito po broju zlatnih medalja.

Samo je Nemačka sakupila 53 zlata u periodu između 1992. i 1996. godine.

Britanija šest.

Nisu 90-e bile samo crne u smislu (ne)osvojenih medalja na velikim takmičenjima, to je bila era kada su britanski sportisti padali na doping testovima kao kruške u septembru. Ceo svet je bio u šoku, ne samo London, kada je legendarni Linfor Kristi bio pozitivan, ali on nije bio incident, u drugoj polovini 90-ih na doping testovima palo je nekoliko sprintera: Solomon Varizo, Daglas Voker, Mark Ričards i Džejson Livingston, dvojica bacača kugle, Pol Edvards i Karl Majerskou, kao i bacač koplja, Kolina Makenzi, pa posle silnih poraza nije ostao samo gorak, već i bljutav ukus ustima zaljubljenicima u sport na Ostrvu.


Stoga, nije samo javnost dugo i temeljno raspravljala o ovom debaklu, već i Parlament, što je u godinama koje su dolazile (Sidnej 2000, Atina 2004) dovelo do ozbiljnijih ulaganja, pre svega u bazični sport, ali i globalnog skautinga i "prisvajanja" sportista sa svih meridijana, ne samo iz zemalja koje su nekada bile britanske kolonije... No Britanija je samo uspela da se približi vrhu i sa 28 odnosno 30 medalja, zauzme 10. poziciju i u Sidneju i u Atini.

Utoliko, Olimpijske igre u Pekingu 2008. bile su prelomne za britanski sport, ne samo zato što se nacija sa 47 osvojenih medalja, od čega je 19 bilo zlatnih, vratla u vrh i zauzela četvrto mesto. "God Save the Queen" nije intonirana samo na veslanju, jedrenju i konjičkim sportovima, na tradicionalne britanske discipline nadovezali su se takmičari i u do tada "tuđim" sportovima, što je podiglo elan i optimizam u samom timu i Olimpijskom komitetu.

Oni su želeli još!

Ali, nešto je u celoj priči nedostajalo. Sistem.

Svesni da će već za četiri godine biti organizatori Olimpijskih igara, a sasvim dovoljno gordi i ponosni da ne dozvole Nemcima, Francuzima, Italijanima i Špancima da se šepure iznad njih, kad već sa Amerikancima, Kinezima i Rusima ne mogu da se mere (smatrali su u tom trenutku), u Engleskoj su odlučili da uvedu red u finansiranje nekomercijalnih sportova i to su, evo osam godina kasnije i u jeku drugih Igara od početka projekta – apsolutno uspeli!

Stvorili su surov sistem, koji lako "ispljune" neuspešne, ali koji nepogrešivo prepoznaje potencijal i pretvara ga u izuzetnost. I to se vidi svakog dana širom Rio de Žaneira.



ZAŠTO USPEH BRITANACA NIJE IZNENAĐENJE

Istorijski gledano, Britanci su iznenadili konkurenciju, ali oni sami nisu iznenađeni, jer znaju šta su sve uradili da bi došli do pozicije na kojoj su danas.

Posle Pekinga, osmišljen je, prihvaćen i sproveden u delo sistem finansiranja nekomercijalnog sporta od sredstava koja se u državnu kasu sliju od – klađenja i igara na sreću!

Određen procenat prihoda od ovog "legalizovanog prljavog novca" čisti se na najčistiji mogući način, stvaranjem uslova za trening i konkretnim finansiranjem ne samo potencijalnih olimpijskih šampiona i onih koji to jesu, već ogromne baze sportista iz najrazličitijih discipina, za koje su stručnjaci procenili da bi jednog dana (a, ciklus planiranja traje osam, ne četiri godine) mogao da bude završen penjanjem na podijum na Svetskom prvenstvu ili Olimpijskim igrama.



Kako sistem funkcioniše?

Pre svega, da bismo razumeli kako su Britanci razmišljali, važno je reći da je posle Pekinga krajnji cilj projekta bio da Olimpijski tim Britanije ne osvoji manje medalja u Riju 2016. nego što će osvojiti u Londonu 2012, na domaćem terenu. Iako nijednoj naciji ikada nije uspelo da na prvim Igrama posle domaćinstva nadmaše sebe, po broju medalja, Britanci su na dobrom putu da to uspeju, a imaju 175 predstavnika manje, takmiče se na drugoj polovini planete, u klimi koja nije ni nalik onoj iz koje potiču.

Za Olimpijadu na isteku, koja je počela gašenjem olimpijskog plamena u Londonu, odvojeno je 378 miliona funti, ne samo od prihoda na račun igara na sreću i klađenja, već i iz domacija raznih profitabilnih preduzeća, pa i pojedinaca.

Sredstva iz ovog fonda u prethodne četiri godine koristilo je 1.300 sportista iz 20 sportova, koje ćemo sada nabrojati, a u zagradama navesti koliko je miliona funti pripalo tom sportu u ovoj Olimpijadi.

Streličarstvo (2,9)
Atletika (26,8)
Badminton (5,7)
Boks (13,8)
Kajak (20)
Biciklizam (30)
Skokovi u vodi (7,4)
Konjički sport (18)
Mačevanje (4,2)
Gimnastika (14,6)
Hokej na travi (16,1)
Džudo (7,4)
Moderni petoboj (6,9)
Veslanje (32,6)
Jedrenje (25,5)
Streljaštvo (3,9)
Plivanje (20,7)
Tekvondo (8)
Trijatlon (7,4)
Dizanje tegova (1,7)
Zimski sportovi (27,8)
Paraolimpijski sportovi (72,8)
Zimski paraolimpijski sportovi (2,8)

Ovaj spisak, ni kada je lista sportova u pitanju, ni kada su sume u pitanju, nije izgledao ni približno ovako u prethodnoj Olimpijadi, između Pekinga i Londona, kada je projekat zaživeo.

Zašto? Odgovor je surov, ali se radi o dokazu zbog čega je sistem tako uspešan.

Naime, sportovi koji na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. nisu ostvarili cilj, koji je određen u dogovoru sa nacionalnim savezima, ili su bili potpuno izuzeti iz sistema finansiranja, a na njihova mesta uvršteni novi ili im je smanjena suma novca, koji je prosleđen onima koji su ispunili ili prebacili cilj.

Tako, odbojka (dobijala 3,5 milona funti pre Londona), košarka, rukmet, stoni tenis i rvanje nisu više na listi sportova koji se pomažu iz nacionalnog fonda, a ima i izuzetaka u oba smisla, pa je tako džudo podbacio u Londonu, ali kako je završetak plana bio predviđen tek za Rio, a prepoznat potencijal, ovom sportu pojačan je fond za drugu Olimpijadu.



Isto tako, plivači u Londonu nisu ostvarili cilj, budžet im je smanjen za naredne četiri godine, ali su u Riju daleko prebacili normu, iznenadili kompletnu javnost i sada će za to biti adekvatno nagrađeni.

Šta se postiže ovim promenama, koje se određuju strogo po unapred određenim normama, ne proizvoljno? Postiže se da oni najuspešniji dobiju najviše, jer najviše i vraćaju, postiže se da se niko ne ulenji, jer mu je nešto zagarantovano, a postiže se i zdrava konkurencija između samih sportista, saveza, itd.

Merila su:

- Osvojene medalje na OI i SP, kao i svetski i olimpijski rekordi;
- Broj novih formiranih osvajača medalja;
- Efikasnost sistema čiji je zadatak pronalaženje budućih šampiona;

U šta se konkretno ulažu i kako se raspoređuju ova sredstva?

Ako je neko mislio da ministarstvo sporta Britanije uplati samo gore navedene sume savezima i čeka četiri godine na rezultate, prevario se. Radi se o zaista složenom sistemu, gde svaka funta završi tamo gde je i namenjena.

Projekat, čisi se plan investicija formira na četiri, ali je fokus na rezultatima i medaljama posle osam godina rada, sastoji se od četiri glavna programa, koji se kasnije dele na pod programe, a 70 odsto novca odlazi na dva najvažnija:

- World Class Programme;
- Athlete Performace Award;

WCP program omogućava uveliko formiranim osvajačima medalja, kao i onima koji su kadri da to postanu u budućnosti, neograničen pristup najsavremenijim tehnikama treninga, kao i uslovima za trening, oporavak i psiho-fizičku pripremu, rad sa takođe "world class" trenerima u čije se savršavanje takođe ulaže u okviru posebnog programa, učestvovanje u naučnim istraživanjima i korišćenje najnovijih hi-tech dostignuća i pristup saznanjima iz datih oblasti, a sve u cilju da u olimpijskoj godini britanski sportisti budu među najbolje pripremljenima na planeti. Kako bi uopšte mogli da dostignu najbolje lične rezultate.

Medalje dolaze kao nagrada.

Britancima je jasno da su za ostvarenje "world class" rezultata potrebna enormna odricanja i da sportista mora da pruži celog sebe u periodu od osam, pa i 12, 16 godina, tako da je osmišljen i program APA, u koji ne ulazi novac iz privatnih donacija, već se kompletno finansira od "prljave love" iz kladionica.



Šta je APA? Radi se o direktnom plaćanju sportista kako bi bili pokriveni njihovi troškovi života, treninga, putovanja, itd. Ne nagrađuju se samo sportisti, već i treneri, čiji rad daje rezultate u vidu medalja, rekorda i skautinga mladih sportista.

O kojim se sumama radi?

Na osnovu perioda karijere, uspešnosti i talenta, sportisti se svrstavaju u A (osvajači medalja na OI i SP), B (učesnici finala n OI i SP) i C (potencijalni osvajači medalja) kategoriju, a APA u zavisnosti od vrste sporta i rezultata može iznositi 28.000, 21.500 i 15.000 funti godišnje po sportisti.

Kad je WCP finansiranje u pitanju, sportisti su podeljeni u dve grupe: podium level i potential podium level, a godišnja pomoć za trening i usavršavanje iznosi od 36 do 60 hiljada za podijum, odnosno 23 do 40 hiljada funti za potencijalni podijum, ponovo zavisno od sporta, jer...

Ne košta isto trening godina za nekoga ko se bavi mačevanjem i nekoga ko jaše konja ili jedri.

Ne ulaže se samo u ljude, već i infrastrukturu, a koliko Britanci temeljno "i slatko" troše ovaj fond, govori i podatak da je zakupljen, adaptiran i hi-tech modernizovan jedan trening centar u brazilskom gradu Belo Horizonteu, takođe na obali okeana poput Rija, sa sličnom klimom, u kojem su britanski sportisti radili i mesecima uoči početka Olimpijskih igara kako bi se potpuno adaptirali na klimu, vremensku zonu, stil života, a to kasnije dovodi i do skoka samopouzdanja, "ubijanja" treme, itd.

Epilog?

U Londonu 29 zlatnih, 17 srebrnih i 19 bronzanih, a na dve trećine puta do kraja Igara u Riju, u trenutku kad tek slede brojna finala, 16 zlatnih, 17 srebrnih, osam bronzanih medalja.



Međutim, kako medalje dolaze na kraju kao posledica izvanrednih individualnih i timskih performansa, Britanci već sada zadovoljno trljaju ruke zbog velikog broja ličnih i nacionalnih rekorda ostvarenih u Riju, svesni da je gro njihovih takmičara vrhunac forme dostiglo kada je najvažnije, na isteku Olimpijade. Samo tako dolazi do osvajanja medalja, kada jedan sportista, poput plivača Adama Pitija, prilikom svakog izlaska na borilište na putu ka finalu poboljša lični rekord.

U Pitijevom slučaju to je značilo i svetski rekord, koji je postavio u kvalifikacijama, a potom popravljao u polufinalu i finalu.

Medalja je došla kao logičan sled događaja, a ne kao incident.

Još nešto se ispostavilo kao pozitivan efekat ovog načina razmišljanja i rada – dugovečnost sportista! U periodu od kraja II svetskog rata do 2000. godine, Britanija je imala dvojicu-trojicu sportista sa tri i više medalja na Igrama, uglavnom jedriličara. Zvezde britanskog sporta sijale su prilično kratko i nisu trajele duže od jedne Olimpijade.

Od 2000. do danas, a priliku da se upišu na ovu listu imaće još neki Britanci do zatvaranja Igara u Riju, 11 sportista iz Britanije osvojilo je tri i više olimpijskih medalja u dva ili više ciklusa.

I nije samo to epilog ovog projekta, koji bi tek trebalo da eksplodira, jer je započet relativno skoro, pre osam godina. Istorijski gledano, Britanija je najviše uspeha imala u atletici (194 medalje) , biciklizmu (75), plivanju (68), veslanju (63), jedrenju (54), boksu (53), streljaštvu (44) i tenisu (42).

Novi sistem doneo je i nove uspehe, na poljima na kojima ih nikada nije bilo ili ih nije bilo neko vreme.

Ove godine, dominirali su i u gimnastici (5 ukupno), u kojoj su osvojili prvu mušku zlatnu medalju ikada (Maks Vitlok, parter),dobro su počeli u kajaku (2), povratili su superiornost u biciklizmu (7) i veslanju (14) i zadali jak udarac konkurenciji u plivanju (9), gde ih dugo nije bilo u vrhu.

Oni koji su ih decenijama "šili", sada im gledaju u leđa, pa tako u trenutku pisanja ovog teksta tabela medalja izgleda ovako:

SAD 26-23-26, 75
V. Britanija 16-17-8, 41
Kina 15-14-17, 46
Rusija 11-12-12, 35
Italija 8-9-6, 23
Nemačka 8-6-6, 20
Japan 7-4-16, 27
Francuska 7-9-8, 24
Australija 6-7-9, 22

I tako dalje...

Možda je ova priča malo dugačka, ali je svakako poučna.