Izjava Andrije Prlainovića, samo par trenutaka nakon što je vaterpolo reprezentacija Srbije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, odjeknula je u Srbiji.

Evo šta je on rekao:

"Ovih osam-devet medalja ovde (na OI u Riju) nisu proizvod sistemskog ulaganja. U Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem. Nemam šta da dodam na to. Mi smo sa svoje strane uradili što smo mogli", podsetio je Andrija Prlainović, osvajač Lige šampiona sa Partizanom 2011, pa sa Crvenom zvezdom 2013, a nakon toga član italijanskog "supertima" Pro Reko i mađarskog Solnoka.

Mnogi nisu razumeli ovu njegovu izjavu.

Činjenica je da su srpski olimpijci imali značajnu podršku države, odnosno iz budžeta koji se, kao što je poznato, puni zahvaljujući poreskim obveznicima, za pripreme u Rio de Žaneiru. Među njima i srpski vaterpolisti.

Za vaterpoliste je napravljena nova baza u Vrnjačkoj Banji, atletičari su dobili modernu atletsku dvoranu, rvačima je pomognuto da pripreme za Olimpijske igre obave bez glavobolja, i drugima... Država je iz budžeta opredelila nikad veće nagrade za osvojene medalje. I to je sjajno!

Svi ti momci i devojke igraju srcem za ovu zemlju i najveće nagrade su im naša nasmejana lica, suze radosnice u tri, četiri, pet ujutru, kada smo polukrmeljavi skakali, nervirali se, drali se, aplaudirali, psovali, radovali se...

Nije, međutim, Prlainović mislio na pripreme za Olimpijske igre, niti na predviđene nagrade. Niti je nezahvalan na svemu ovome. Štaviše!

Mnogo puta su vaterpolisti izjavljivali da su pripreme poslednjih godina mnogo lepše i lakše, potencirali su požrtvovanost Nacionalnog Zavoda za sport u Košutnjaku... Učestvovali su vaterpolisti u mnogim humanitarnim akcijama, obilazili su Srbiju, družili se sa ljudima. Dakle, njihova ljubav prema Srbiji nikada nije bila dovedena u pitanje.

Ono na šta je ovaj trofejni vaterpolista ukazao jeste sistem sporta (i njegovog finansiranja), na to da su gotovo svi vaterpolo klubovi, maltene, pred gašenjem, da jedva sastavljaju kraj sa krajem. U sadašnjoj generaciji vaterpolo reprezentacije Srbije nijedan ne igra u klubu iz Srbije. Tačnije, igrao je do nedavno Nikola Jakšić. I on ide iz Partizana. Pre njega je iz srpskog klupskog vaterpola (Partizana) otišao bombarder Dušan Mandić. A on je otišao još prošle godine.

A nije vaterpolo preskup sport...

Za one koji nisu baš upućeni u vaterpolo dešavanja, evo nekoliko primera da im bude jasnije:

- Vaterpolo klub Partizan koji je okosnica ovog sporta u Srbiji u narednoj sezoni igraće sa klincima. I tako iz sezone u sezonu. Otišli su čak i oni koji su se tek "ispileli", poput golmana Dimitrija Rističevića. Otišao je i Vladimir Vujasinović, jedan od entuzijasta u ovom sportu, koji je svojevremeno tim Partizana vodio na pljeskavice, jer nisu imali svoj novac. Vujasinović je, inače, otišao u Pro Reko, gde ima status legende, a taj Pro Reko, kojeg finansira bogataš Gabrijele Volpi, odlučio je da dovede baš Vujasinovića, jer ima nameru da osnaži svoju vaterpolo akademiju. Isti taj Pro Reko, mirne duše, može i da se rasformira, jer je osvojio sve u klupskom vaterpolu. Ali, ne, odlučili su da rade na duge staze. Ima krivice i na rukovodstvu Partizana, nesporno, ali je vaterpolo takav sport da ne može sam da se finansira i činjenica je da je neophodna pomoć države i društva.

- Vaterpolo klub Vojvodina je dala mnoga, mnoga značajna imena srpskom vaterpolu. Duško i Gojko Pijetlović, MIloš Ćuk, golman Branislav Mitrović olimpijski šampioni, ponikli su u Vojvodini... Sjajni golman Slobodan Soro je takođe ponikao u Vojvodini, bio je i član zlatne generacije Bečeja, potom Partizana... Dakle, Vojvodina je važna za srpski vaterpolo koliko i Partizan.

- Vaterpolo klub Bečej je bio šampion Evrope. Taj klub više ne postoji.

- Beogradski vaterpolo klub Crvena zvezda je imao ad hoc projekat osvajanja evropske titule i u tome je uspeo. Ali, to je bio jednoročni projekat. Da nije bilo Partizana prošle sezone, recimo, Zvezda ne bi ni imala igrače sa kojim bi nastupala u prvenstvu. Partizan joj je ustupio šestoricu mlađih igrača. Ima u Zvezdi želje da se radi sistematičnije, ali...

- Vaterpolo klub Radnički iz Kragujevca je osnovan 2012. godine u eri Mlađana Dinkića i bio je skup projekat, koji je okupio mnoga velika imena srpskog vaterpola. Između ostalih u toj ekipi igrao je i sadašnji ministar sporta Vanja Udovičić. Radnički je na tom talasu prvih godina postojanja beležio uspehe - osvojen je Len kup (vaterpolo "Kup UEFA"), bio je vicešampion Evrope. Ali, čim su prestala velika ulaganja, Radnički je spao na margine. Taj klub postoji, postoji i vaterpolo škola i jedna je od retkih vaterpolo oaza i baza u Srbiji. Ako ništa drugo taj projekat je značajan jer je Kragujevac dobio moderan bazen.

- Vaterpolo klub Nais (Niš) pokušava da opstane, batrga se u vodi, ali... Predsednik kluba Milan Krstić pre desetak dana je ukazao da je iz gradskog budžeta opredeljeno najmanje novca za taj klub do sada - tek dva miliona dinara. Sa tim novcem ne može da se igra regionalna Jadranska liga. 

Važno je da se sportovi (ne samo vaterpolo) treniraju i igraju u svim sredinama, u svim krajevima Srbije, jer ćemo samo tako naći nove talente, nove barjaktare, koji će nam donositi radosti, medalje, osmehe... Da bi se iznedrio kvalitet, potrebna je konkurencija. Da bi bilo konkurencije potrebno je da ima više jakih klubova.

Da se vratimo na Prlainovića. Dakle, ovo je, zapravo, ono na šta je ukazivao trofejni vaterpolista. On je ZABRINUT za stanje srpskog klupskog vaterpola, a klubovi su baza za buduće igrače i buduće reprezentativce.

To je bila poenta njegovog apela. Ko će da igra u reprezentaciji ako klubovi ne postoje ili ako jedva preživljavaju? Gde će trenirati ti klinci, možda budući Prlainovići, Filipovići, Gocicći, Nikići, Pijetlovići... ako je voda u bazenima hladna ili ako bazena nema? Kako privući decu i njihove roditelje da upisuju decu u vaterpolo klubove ako nema vode u bazenima, ako je ona hladna...?

Na stranicama ovog portala mogli ste ranije da pročitate, a ne verujemo da će se situacija značajno poboljšati, o vestima iz Partizana kako ne mogu da zagreju vodu u bazenu na Banjici, jer nema mazuta.

Ovi redovi bi mogli da se odnose i na druge, takozvane "manje" sportove. Manje po popularnosti, ali mnogo veće od "velikih", jer nam ti sportovi redovno donose medalje i uspehe.

To smatra i bivši proslavljeni vaterpolista Aleksandar Šapić.

"Srbija je poslednjih godina puno uradila za vrhunski sport donošenjem odluke o nacionalnim priznanjima i to će vam svaki vrhunski sportista potvrditi. Ona su dala sigurnost mnogim sportistima, jer im je obezbedeđena sigurna egzistencija i nešto je što nemaju ni mnogo bogatije i razvijenije zemlje od nas i to je za svaku pohvalu. Takođe nagrade koje država daje za osvajače medalja su značajne i takođe su među najvećima u svetu, što je isto za pohvalu. Ono što je problem, to je sistemsko finansiranje klupskog sporta iz kog treba da izniknu budući šampioni, a koji je neprofitabilan i generalno sporta uopšte. Neophodno je da bavljenje sportom postane dostupnije svim slojevima društva, da deca lakše i jeftinije ulaze u sport i tako sklanjaju sa ulice", napisao je Šapić na svom Facebook profilu.


Košarkaški klub Partizan je prošle sezone bio primoran da odustane od Evrokupa, KK Vojvodina sada odustaje od svih takmičenja, jer novca nema... Naravno, nije sve do novca. Ima nešto i u entuzijazmu sportskih radnika, želji da se uprkos teškoj materijalnoj situaciji napravi nešto, a primer je tekvondo i trener Dragan Jović.

Ali, zaista je neophodno da se krene od škola, lokalnih samouprava koje bi podržavale lokalne klubove, zatim državnih firmi koje bi određena sredstva odvajale i za te "manje" sportove i klubove... Dakle, sistem. Sistem koji će dovesti do toga da bude "proizveden" vrhunski sportista, a onda će i njemu i društvu biti lakše da ga pripremi za najveća takmičenja.

Uostalom, predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je u svom ekspozeu naglasio da je zadatak Ministarstva sporta i omladine u narednom periodu da napravi program koji će dovesti do toga da se deca više bave fizičkim vaspitanjem.

"Džaba nam svi ti tereni, džaba sve što to renoviramo, pravimo... kad nema nikoga na njima. Kad smo mi bili mladi, morali smo da čekamo u redu za partiju basketa. A sada... sada nema nikoga po ceo dan na tim terenima", rekao je Vučić i naglasio da će to biti veliki posao za Ministarstvo sporta.

Upravo to jeste najvažnije. Da deca, bar na sat, dva, bace telefone i tablete iz ruku, i potrče na vazduhu, igraju se sa loptom, da se fizičkom vaspitanju u školama da na većem značaju (naravno, ne zanemarujući ostale predmete).

Ne kaže se uzalud "U zdravom telu, zdrav duh". Sport je važan za psiho-fizičko stanje nacije i važno je da se deca bave sportom. Makar i rekreativno. Iz toga će se "roditi" neki talenat. Samo tako ćemo doći do novih Đorđevića, Filipovića, Nikića, Mandića, Pijetlovića, Teodosića, Bogdanovića, Štefaneka, Španovićki, Brakočevićki, Dabovićki, Radočaja, Bogdanovićki, Mandićki...

To je Andrija mislio. On hoće da se ponovo radujemo. I mi hoćemo! Svi hoćemo!