Jermenski rvač Migran Arutjunjan ne samo da se nesportski podneo posle finala u Riju, a naročito tokom svečane ceremonije dodele medalja, već poručuje da neće odustati od zlata koje je pripalo našem rvaču Davoru Štefaneku!

Arutjunjan, kaže da je nameravao da skine srebrnu medalju i okači je Štefaneku oko vrata (!?), jer je – citiramo – "video kako naš rvač uživa u njegovom zlatu", a poručuje i da razmatra žalbu pred Sudom za sportsku arbitražu u Lozani!

"Svi smi bili svedoci sudijske farse i ne možemo da budemo ravnodušni. Idemo pred Sud za arbitražu u sportu u Lozani", najavio je sekretar Olimpijskog komiteta Jermenije, Gračja Rostomjan.

U finalu kategorije do 66 kilograma rezultat je bio 1:1, ali je shodno pravilima u rvanju grčko-rimskim stilom pobeda, samim tim i zlato, pripala srpskom reprezentativcu, jer je on poslednji osvojio poen tokom borbe.

Arutjunjan kipteo je od besa i tokom intervjua koji je dao Olimpijskom komitetu Jermenije. Govorio je o mnogo čemu, a deo o Riju glasi...

"Ne želim ničija objašnjenja niti izvinjenja, ne želim ništa da čujem. Ono tamo je bila pljačka koja je načinjena sportisti koji je 15 godina posvetio borbi za tu medalju. Ostao sam praznih šaka kao olimpijski šampion, ali sam postao bogat kao osoba. Srećan sam. Vidim da me ljudi vole, da im je žao zbog mene, zbog onoga što se dogodilo, da žele da promene stvari, ali običan svet nije u mogućnosti to da uradi. Ipak, ova ljubav i naklonost neće promeniti moju ljudsku prirodu", rekao je i dodao zbog čega smatra da je opljačkan.

"Nakon što su moji treneri uložili 'čelendž', ostalo je bilo još pet sekundi do kraja borbe i nameravao sam da izvedem poslednji napad. Ali, kada je borba nastavljena moj protivnik je stajao predaleko. U trenutku sam shvatio da je cela borba upropašćena. Zapravo, postalo mi je jasno od prvog 'partera', ali neću sada da mislim o tome".

Šta se dogodilo o svlačionici, pitali su ga.

"Tragedija", rekao je.

"Generalno sam veoma udržan u pokazivanju emocija i mogu da se suzdržim veoma dobro, naročito kada me nešto boli, ali kada se dete rodi, plače, a ja sam spavao kad sam se rodio i moje suze su krenule u Riju, 27 godina kasnije. Bio sam zbunjen, želeo sam da se smirim i ne pokažem suze publici, ali nisam mogao. Možda me je to i spasilo da ne napravim veću glupost".



Na ceremoniji ste nezadovoljno govorili sebi u bradu. Da li ste se obraćali Bogu?

"Primetili ste? Podigao sam glavu i rekao: 'Moj Bože, zašto, o zašto?' Ali, pokajao sam se i izvinio se. Nemam prava da ga pitam zašto, da se žalim na njega nakon svega što mi je pružio. Dao mi je šansu da ispišem istoriju, ni9sam uspeo, ali on jeste uspeo kroz mene".

Učinilo se da ćete vratiti srebro. Zašto ste ga zadržali?

"Kada je došlo do fotografisanja posle finala, želeo sam da skinem medalju i okačim je Štefaneku oko vrata, a posle toga okrenem se i odem tiho, nikad se ne okrenem. Stajao sam i gledao kao grize moju zlatnu medalju, kako pozira pred kamerama sa nečim što pripada meni. Želeo sam da odem, ali tada mi se pred očima pojavila moja kćerka i pomislio sam da ako dam svoju medalju Štefaneku, da ću mu dati i moju patnju, trud i stazu kojom sam prošao. Predomislio sam se i iako znam da bi se mnogim ljudima dopao moj gest, naročito navijačima, nisam to uradio. Otišao sam tiho, možda se vratim jednom ponovo..."

Suvišno je dodati bilo šta na ove reči.