Gledali smo The Ronda Rousey Story: Lepotica koja je promenila MMA svet

"Na porodaju su mi rekli da je moja beba mrtva," pocinje svoju pricu AnMarija de Mars, majka Ronde Rauzi, šampionke koja je promenila tok borilackih sportova za sva vremena.

Prvog februara 1987, rodena je Ronda. Nije se zacuo plac - beba je bila potpuno modra, pupcane vrpce omotane oko vrata, i nije davala znake života. Lekari su nadljudskim naporima uspeli da nateraju novorodence da prodiše i živi, i Ronda je stigla na svet. Ovako pocinje sportski dokumentarac "The Ronda Rousey story: Through my father's eyes" (Netflix, 2019).

Progovorila je tek šest godina kasnije. Zbog problema prilikom rodenja, Ronda je imala apraksiju, poremecaj koji ju je sprecavao da izgovori ono što misli. Uz mnogo terapije i podrške, uspela je da nauci da svoje misli pretvara u recenice tek kao šestogodišnjakinja. Ali nije zaboravila kako izgleda kada pokušavaš da se sporazumeš sa svetom koji te ne razume.

"Tata ti se ubio. Lepo se provedi na treningu"

Dobila je ime po ocu Ronu, kako njena majka kaže, jedinom koji nije odustao od nje. Vodio je Rondu svuda sa sobom, provodio s njom vreme u svojoj radionici, a kada bi išao u lov, njegova najmlada kcerka bi u rucici stezala drveni pištolj koji je njen otac izdeljao u radionici.

Uvek joj je ponavljao - ti možeš sve. Možeš, ako hoceš, da odeš i na Olimpijadu da se takmiciš.

Vrhunska sportska takmicenja nisu bila nepoznanica u porodici, jer je Rondina mama AnMarija bila izuzetna džudoka, prva Amerikanka koja je osvojila zlato na Svetskom džudo šampionatu, tri godine pre Rondinog rodenja. Porodica je živela u harmoniji, sve dok Ron nije doživeo nesrecu sankajuci se sa kcerkicama. U bolnici je otkriveno da ima retku, veoma retku bolest zbog koje povrede nece zarasti kako bi trebalo, i polako ce postajati paraplegicar. Neko vreme je živeo sa tim saznanjem, a potom otišao na jezero gde je sa Rondom cesto bacao kamencice, i izvršio samoubistvo.

Deci nije receno da se Ron ubio. Pošto je mala Ronda nakon smrti oca imala probleme sa kontrolom besa (iako pred kamerama kaže - ja svoj bes odlicno kontrolišem), mama ju je odvela u najbliži centar za borilacke veštine, da bi kanalisala tu energiju.

"Placljivice, idi kod mame pa cmizdri"

"Hajastan MMA akademija" pod upravom Gokora Civicijana do tada nije primala devojcice. AnMarija je znala Gokora, pa ga je zamolila da ipak primi njenu kcerku, uz odredene rezerve - da li ce devojcica biti bezbedna? Jer, šuškalo se da je Gokorova ekipa od brega odvaljenih jermenskih boraca povezana sa kriminalom, da nije okrenuta samo nasilju zarad sporta. Ko zna kakvi su oni, ili ko može da "svrati" na Akademiju da reši neki nerašcišceni racun s njima.

"Ne brini, slobodno je ti pošalji, ako je neko samo popreko pogleda, ubicu ga ja licno".

Zvuci kao da bi mala Ronda u "Hajastanu" bila zašticena kao princeza. I jeste bila, ali od drugih. Ovo je jedno od secanja samog Civicijana, koji ju je trenirao.

"Nije umela da gubi, mrzela je to. Odmah bi pocela da place. Kad to vidim, zgrabim je, zgužvam je k'o papir, vežem joj pojasom i ruke i noge iza leda i onda je okacim o kuku na zidu. I onda ona tu visi i place, koprca se, a ne može da se oslobodi. Pa dode njena majka, vidi to, kaže - Gokore, opet si je vezao, pa je uzmem za taj pojas i spustim je vezanu mami u krilo. Izvoli, placljivice, kod mame pa tamo možeš da cmizdriš".

Civicijan se toga seca kroz smeh. Ronda kaže - "plakala sam svake veceri tokom tri ili cetiri godine".

Naucili su Rondu ne samo da ne place kada izgubi, vec i sve tajne raznih borilackih veština skupljene medu ekipom u Akademiji. Uz džudo koji je "donela" od kuce, izveštila se u veštinama kao što su kjokušin budoka, džiu džicu, ruski sambo, rvanje...

Svako je hteo talentovanoj, upornoj devojcici da pokaže šta zna, a ubrzo je, kaže trener, pocela da obara i mnogo vece i teže od sebe. Pa i te jermenske "gorile" kojih se njena mama plašila.

Tokom jedne od milijardu vožnji do Akademije, Rondi je majka "usput" ispricala istinu o Ronovoj smrti.

"Nisam imala previše vremena da razmišljam o tome, jer sam morala na trening".

Treninzi su se isplatili, i Ronda sa 17 godina postaje najmlada džudoka na Olimpijadi 2004. godine. Vratila se bez medalje, ali je cetiri godine kasnije iz Pekinga donela bronzu i postala prva Amerikanka koja je osvojila olimpijsku medalju od uvodenja džuda kao olimpijske discipline 1992. godine.

I tu, i svaku sledecu pobedu, posvecuje pokojnom ocu. Htela je u Pekingu da razvije zastavu sa njegovog kovcega, ali pravila to nisu dozvoljavala.

Iz džudo sveta Ronda se povlaci u 22. godini, i polako prelazi u MMA. Debituje kao amaterka i poražava protivnika za 23 sekunde, "patentiranim" predajnim hvatom svoje majke.

Profesionalni debi stiže 2011, a spisak protivnika i protivnica koje je pokorila majcinim zahvatom polako postaje sve duži. Ronda postaje senzacija borilackog sveta, mediji i javnost ne mogu da se dogovore da li je lepša, ili talentovanija.

"Polomila sam joj ruku jer mi je pominjala oca"

Rauzijeva u "ženski" borilacki svet unosi i fenomen prozivanja. Na društvenim mrežama i u intervjuima 2012, aktuelna Strikeforce šampionka Miša Tejt i ona zapocinju žestoku svadu. Tejtova pravi veliku grešku i pominje samoubistvo Rondinog oca.

Zbog toga joj je Ronda ponosno polomila ruku kada su se suocile u ringu. I obecala da ce to uraditi svakome ko se tako bude postavio.

"Ako samo pomeneš moju porodicu, budi sigurna da cu te povrediti. Da, polomila sam joj ruku," sleže Rauzijeva ramenima u filmu (iako zvanicni podaci borbe navode da su Tejtovoj bili povredeni samo ligamenti).

Ronda (opet) ulazi u istoriju

Krajem 2012, Rauzijeva postaje prva žena UFC sveta, i prvi put ženski "fajt" dobija glavni termin u prenosu.

Niže pobede, a proci ce još dve godine pre nego što protivnicu porazi potezom koji NIJE zahvat njene majke (vec nokaut u prvoj rundi).

Ronda je osvojila šest titula, za ukupno 1.077 sekundi u oktagonu. Od UFC titula zaradila je nešto više od milion dolara, a tokom filma cesto ce biti pokretano pitanje, zbog cega, kao olimpijska sportistkinja i najprepoznatljivije lepo lice MMA i UFC sveta, Ronda ne zaraduje više. Videcete njenu, najblaže receno, neuglednu i neurednu kucicu, cucete kako zove trenera da mu kaže da kasni jer nema novac za benzin, iako radi tri posla kao konobarica, pored toga što je profesionalna sportistkinja.

I tu ce poceti da vam se javljaju razna pitanja, na koja ovaj film, nažalost, nece dati odgovor. Ali, idemo dalje.

Ronda piše knjigu, igra u filmovima, i to blokbasterima - serijali "Placenici" i "Paklene ulice" su samo neki od njih. Pokušava i da zaradi, i da se proslavi izvan sporta, i polazi joj za rukom. Medutim, priznaju njeni treneri, sve to joj odvlaci pažnju od treninga. Ronda 2015. sedmi put brani titulu, i prvi put gubi, od Holi Holm. Nokautirana je šutom u vrat, i mora na pauzu dok lekari ne kažu da je bezbedno da se opet bori. Iako dozvola lekara stiže za mesec dana, prolazi više od godinu dana nakon prvog poraza, pre nego što Ronda opet kroci u oktagon.

I doživi još jedan poraz. Amanda Nunjez nokautira Rondu nakon samo 48 sekundi.

Slede dve godine tišine - 2018. Rondu uvode u UFC Kucu slavnih, a iste godine odgovara na pitanje da li ce opet uci u oktagon jetkom recenicom da su za to iste šanse, kao i za "još jedan pokušaj na Olimpijadi". Nije formalno objavila UFC penziju, ali se više ne bori. Prešla je na profesionalno rvanje kojim se bavi poslednjih dve godine. To takode necete videti u filmu, iako je vredno gledanja.

Gde su, u celoj ovoj prici, ljudi-gušteri koji vladaju Zemljom

Necete, zapravo, videti baš dosta toga. Ronda je apsolutno fantasticna u sportu, šarmantna dok prica o porodici (ili lomljenju ruku onima koji je pomenu), ali necete videti ko je ona kada side sa podloge na koju pre prethodno "složila" protivnika.

Videcete par neobicnih scena u kojima je vidno pijana, ili pod dejstvom necega, a svi oko nje se prave da nije tako. Tokom jedne od njih, skriva od kamere naslovnicu casopisa na kojoj je gola. Osim trenera, majke, jedne od sestara i jedne od nekadašnjih prijateljica sa treninga, necete videti ko je njen sistem podrške i da li on uopšte postoji. I svi oni, nekako, pricaju o Rondi kao da je baš dugo nisu videli.

Naslov filma naveo bi vas da pomislite da je ovo Ronda "iz ugla" svog pokojnog oca, ali moramo pomenuti da je film iz ugla Gerija Streca, engleskog glumca, manekena i boksera koji se nepodnošljivo mnogo gura u sopstveni film, prvi koji je režirao. Geri insistira na tome da je bio jedan od Rondinih trenera, što donekle potvrduje i njena majka, ali je ta veza prikazana kao mnogo važnija nego što je zapravo bila, barem po zvanicnim podacima. Geri se iz petnih žila potrudio da se pojavi ispred kamere u svakoj sekundi gde mu se cinilo da ima prostora. Posebno je neprijatno za gledanje kada intervjuiše "boga greplinga" Džina Lebela, koji jeste radio sa Rondom godinama, tako što je seo pored njega na kauc uocljivo premali za obojicu, kako bi i on bio u kadru.

Strecovo neiskustvo bolno je ocigledno na samom pocetku filma. "The Ronda Rousey story" vremenom se zahuktava i postaje pravi sportski dokumentarac, ali prvih dvadesetak minuta, sa nekom "Diznijevom" muzikom, naivnim grafickim elementima i - zašto kriti - Strecovom dahtavom naracijom dostojnom filmova za odrasle, više lici na ono što dobijete kada slucajno kliknete na neki amaterski YouTube klip koji vam objašnjava da ljudi-gušteri žive medu nama, ma šta žive, caruju.

Film vas stavlja u nezgodnu poziciju, jer osecate da nedostaje štošta u prici ispricanoj na ovaj nacin. Iz te pozicije imate izbor da pustite nešto drugo, ili...

Ili da otvorite Google i krenete redom da kucate pitanja koja vam, možda, nisu u skladu sa karakterom. Da pitate Google da li Ronda pije, zašto pije ako pije, da li su je hapsili nekad, gde su joj ostali braca i sestre, da možda zavirite i u te fotke na naslovnim stranama muških casopisa koje nije htela da pokaže.

Da procitate da je Ronda zapravo udata za UFC borca Travisa Brauna, koji je bio oženjen kada su se smuvali, i optuživan za nasilje u porodici. Da nadete deo iz njene autobiografije u kojem opisuje da je to nasilje pocinila i sama, neimenovani bivši decko ju je slikao golu bez njenog znanja, pa je dobio batine i ostao bez celog hard drajva.

Ronda nikada nije odgovarala zbog toga, njen odgovor je bio da ode i slika se za "Body issue" ESPN magazina, kako bi je svi videli bez odece pod njenim uslovima. Da nastavite dalje da klikcete sa sajta na sajt, pre nego što se zapitate zašto je ovo snimio Strec, a ne neko drugi, jer Ronda jeste zaslužila dokumentarac.

Da, ukoliko ste film gledali u sitne sate, nakon posla, neispavani, pocnete da paranoišete da li ce niotkuda doleteti Ronda i videti vas kako citate gluposti o njoj, i možda vam nece baš polomiti ruku, ali ce vas jednim nokautom poslati u carstvo preko potrebnih snova.

Treci izbor vam je da prihvatite da Ronda jeste fascinantan lik, ali ovo nije fascinantan film. Srecom, ima toliko drugih sportskih dokumentaraca u rubrici MONDO prikazuje.