"Na porođaju su mi rekli da je moja beba mrtva," počinje svoju priču AnMarija de Mars, majka Ronde Rauzi, šampionke koja je promenila tok borilačkih sportova za sva vremena.
Prvog februara 1987, rođena je Ronda. Nije se začuo plač - beba je bila potpuno modra, pupčane vrpce omotane oko vrata, i nije davala znake života. Lekari su nadljudskim naporima uspeli da nateraju novorođenče da prodiše i živi, i Ronda je stigla na svet. Ovako počinje sportski dokumentarac "The Ronda Rousey story: Through my father's eyes" (Netflix, 2019).
Progovorila je tek šest godina kasnije. Zbog problema prilikom rođenja, Ronda je imala apraksiju, poremećaj koji ju je sprečavao da izgovori ono što misli. Uz mnogo terapije i podrške, uspela je da nauči da svoje misli pretvara u rečenice tek kao šestogodišnjakinja. Ali nije zaboravila kako izgleda kada pokušavaš da se sporazumeš sa svetom koji te ne razume.
"Tata ti se ubio. Lepo se provedi na treningu"
MONDO PRIKAZUJE: ONE NIGHT IN TURIN (SUBOTA UVEČE)
Dobila je ime po ocu Ronu, kako njena majka kaže, jedinom koji nije odustao od nje. Vodio je Rondu svuda sa sobom, provodio s njom vreme u svojoj radionici, a kada bi išao u lov, njegova najmlađa kćerka bi u ručici stezala drveni pištolj koji je njen otac izdeljao u radionici.
Uvek joj je ponavljao - ti možeš sve. Možeš, ako hoćeš, da odeš i na Olimpijadu da se takmičiš.
Vrhunska sportska takmičenja nisu bila nepoznanica u porodici, jer je Rondina mama AnMarija bila izuzetna džudoka, prva Amerikanka koja je osvojila zlato na Svetskom džudo šampionatu, tri godine pre Rondinog rođenja. Porodica je živela u harmoniji, sve dok Ron nije doživeo nesreću sankajući se sa kćerkicama. U bolnici je otkriveno da ima retku, veoma retku bolest zbog koje povrede neće zarasti kako bi trebalo, i polako će postajati paraplegičar. Neko vreme je živeo sa tim saznanjem, a potom otišao na jezero gde je sa Rondom često bacao kamenčiće, i izvršio samoubistvo.
Deci nije rečeno da se Ron ubio. Pošto je mala Ronda nakon smrti oca imala probleme sa kontrolom besa (iako pred kamerama kaže - ja svoj bes odlično kontrolišem), mama ju je odvela u najbliži centar za borilačke veštine, da bi kanalisala tu energiju.
"Plačljivice, idi kod mame pa cmizdri"
"Hajastan MMA akademija" pod upravom Gokora Čivičijana do tada nije primala devojčice. AnMarija je znala Gokora, pa ga je zamolila da ipak primi njenu kćerku, uz određene rezerve - da li će devojčica biti bezbedna? Jer, šuškalo se da je Gokorova ekipa od brega odvaljenih jermenskih boraca povezana sa kriminalom, da nije okrenuta samo nasilju zarad sporta. Ko zna kakvi su oni, ili ko može da "svrati" na Akademiju da reši neki neraščišćeni račun s njima.
"Ne brini, slobodno je ti pošalji, ako je neko samo popreko pogleda, ubiću ga ja lično".
Zvuči kao da bi mala Ronda u "Hajastanu" bila zaštićena kao princeza. I jeste bila, ali od drugih. Ovo je jedno od sećanja samog Čivičijana, koji ju je trenirao.
"Nije umela da gubi, mrzela je to. Odmah bi počela da plače. Kad to vidim, zgrabim je, zgužvam je k'o papir, vežem joj pojasom i ruke i noge iza leđa i onda je okačim o kuku na zidu. I onda ona tu visi i plače, koprca se, a ne može da se oslobodi. Pa dođe njena majka, vidi to, kaže - Gokore, opet si je vezao, pa je uzmem za taj pojas i spustim je vezanu mami u krilo. Izvoli, plačljivice, kod mame pa tamo možeš da cmizdriš".
Čivičijan se toga seća kroz smeh. Ronda kaže - "plakala sam svake večeri tokom tri ili četiri godine".
Naučili su Rondu ne samo da ne plače kada izgubi, već i sve tajne raznih borilačkih veština skupljene među ekipom u Akademiji. Uz džudo koji je "donela" od kuće, izveštila se u veštinama kao što su kjokušin budoka, džiu džicu, ruski sambo, rvanje...
Svako je hteo talentovanoj, upornoj devojčici da pokaže šta zna, a ubrzo je, kaže trener, počela da obara i mnogo veće i teže od sebe. Pa i te jermenske "gorile" kojih se njena mama plašila.
Tokom jedne od milijardu vožnji do Akademije, Rondi je majka "usput" ispričala istinu o Ronovoj smrti.
"Nisam imala previše vremena da razmišljam o tome, jer sam morala na trening".
Treninzi su se isplatili, i Ronda sa 17 godina postaje najmlađa džudoka na Olimpijadi 2004. godine. Vratila se bez medalje, ali je četiri godine kasnije iz Pekinga donela bronzu i postala prva Amerikanka koja je osvojila olimpijsku medalju od uvođenja džuda kao olimpijske discipline 1992. godine.
I tu, i svaku sledeću pobedu, posvećuje pokojnom ocu. Htela je u Pekingu da razvije zastavu sa njegovog kovčega, ali pravila to nisu dozvoljavala.
Iz džudo sveta Ronda se povlači u 22. godini, i polako prelazi u MMA. Debituje kao amaterka i poražava protivnika za 23 sekunde, "patentiranim" predajnim hvatom svoje majke.
Profesionalni debi stiže 2011, a spisak protivnika i protivnica koje je pokorila majčinim zahvatom polako postaje sve duži. Ronda postaje senzacija borilačkog sveta, mediji i javnost ne mogu da se dogovore da li je lepša, ili talentovanija.
"Polomila sam joj ruku jer mi je pominjala oca"
Rauzijeva u "ženski" borilački svet unosi i fenomen prozivanja. Na društvenim mrežama i u intervjuima 2012, aktuelna Strikeforce šampionka Miša Tejt i ona započinju žestoku svađu. Tejtova pravi veliku grešku i pominje samoubistvo Rondinog oca.
Zbog toga joj je Ronda ponosno polomila ruku kada su se suočile u ringu. I obećala da će to uraditi svakome ko se tako bude postavio.
"Ako samo pomeneš moju porodicu, budi sigurna da ću te povrediti. Da, polomila sam joj ruku," sleže Rauzijeva ramenima u filmu (iako zvanični podaci borbe navode da su Tejtovoj bili povređeni samo ligamenti).
Ronda (opet) ulazi u istoriju
Krajem 2012, Rauzijeva postaje prva žena UFC sveta, i prvi put ženski "fajt" dobija glavni termin u prenosu.
Niže pobede, a proći će još dve godine pre nego što protivnicu porazi potezom koji NIJE zahvat njene majke (već nokaut u prvoj rundi).
Ronda je osvojila šest titula, za ukupno 1.077 sekundi u oktagonu. Od UFC titula zaradila je nešto više od milion dolara, a tokom filma često će biti pokretano pitanje, zbog čega, kao olimpijska sportistkinja i najprepoznatljivije lepo lice MMA i UFC sveta, Ronda ne zarađuje više. Videćete njenu, najblaže rečeno, neuglednu i neurednu kućicu, čućete kako zove trenera da mu kaže da kasni jer nema novac za benzin, iako radi tri posla kao konobarica, pored toga što je profesionalna sportistkinja.
I tu će početi da vam se javljaju razna pitanja, na koja ovaj film, nažalost, neće dati odgovor. Ali, idemo dalje.
Ronda piše knjigu, igra u filmovima, i to blokbasterima - serijali "Plaćenici" i "Paklene ulice" su samo neki od njih. Pokušava i da zaradi, i da se proslavi izvan sporta, i polazi joj za rukom. Međutim, priznaju njeni treneri, sve to joj odvlači pažnju od treninga. Ronda 2015. sedmi put brani titulu, i prvi put gubi, od Holi Holm. Nokautirana je šutom u vrat, i mora na pauzu dok lekari ne kažu da je bezbedno da se opet bori. Iako dozvola lekara stiže za mesec dana, prolazi više od godinu dana nakon prvog poraza, pre nego što Ronda opet kroči u oktagon.
I doživi još jedan poraz. Amanda Nunjez nokautira Rondu nakon samo 48 sekundi.
Slede dve godine tišine - 2018. Rondu uvode u UFC Kuću slavnih, a iste godine odgovara na pitanje da li će opet ući u oktagon jetkom rečenicom da su za to iste šanse, kao i za "još jedan pokušaj na Olimpijadi". Nije formalno objavila UFC penziju, ali se više ne bori. Prešla je na profesionalno rvanje kojim se bavi poslednjih dve godine. To takođe nećete videti u filmu, iako je vredno gledanja.
Gde su, u celoj ovoj priči, ljudi-gušteri koji vladaju Zemljom
Nećete, zapravo, videti baš dosta toga. Ronda je apsolutno fantastična u sportu, šarmantna dok priča o porodici (ili lomljenju ruku onima koji je pomenu), ali nećete videti ko je ona kada siđe sa podloge na koju pre prethodno "složila" protivnika.
Videćete par neobičnih scena u kojima je vidno pijana, ili pod dejstvom nečega, a svi oko nje se prave da nije tako. Tokom jedne od njih, skriva od kamere naslovnicu časopisa na kojoj je gola. Osim trenera, majke, jedne od sestara i jedne od nekadašnjih prijateljica sa treninga, nećete videti ko je njen sistem podrške i da li on uopšte postoji. I svi oni, nekako, pričaju o Rondi kao da je baš dugo nisu videli.
Naslov filma naveo bi vas da pomislite da je ovo Ronda "iz ugla" svog pokojnog oca, ali moramo pomenuti da je film iz ugla Gerija Streča, engleskog glumca, manekena i boksera koji se nepodnošljivo mnogo gura u sopstveni film, prvi koji je režirao. Geri insistira na tome da je bio jedan od Rondinih trenera, što donekle potvrđuje i njena majka, ali je ta veza prikazana kao mnogo važnija nego što je zapravo bila, barem po zvaničnim podacima. Geri se iz petnih žila potrudio da se pojavi ispred kamere u svakoj sekundi gde mu se činilo da ima prostora. Posebno je neprijatno za gledanje kada intervjuiše "boga greplinga" Džina Lebela, koji jeste radio sa Rondom godinama, tako što je seo pored njega na kauč uočljivo premali za obojicu, kako bi i on bio u kadru.
Strečovo neiskustvo bolno je očigledno na samom početku filma. "The Ronda Rousey story" vremenom se zahuktava i postaje pravi sportski dokumentarac, ali prvih dvadesetak minuta, sa nekom "Diznijevom" muzikom, naivnim grafičkim elementima i - zašto kriti - Strečovom dahtavom naracijom dostojnom filmova za odrasle, više liči na ono što dobijete kada slučajno kliknete na neki amaterski YouTube klip koji vam objašnjava da ljudi-gušteri žive među nama, ma šta žive, caruju.
Film vas stavlja u nezgodnu poziciju, jer osećate da nedostaje štošta u priči ispričanoj na ovaj način. Iz te pozicije imate izbor da pustite nešto drugo, ili...
Ili da otvorite Google i krenete redom da kucate pitanja koja vam, možda, nisu u skladu sa karakterom. Da pitate Google da li Ronda pije, zašto pije ako pije, da li su je hapsili nekad, gde su joj ostali braća i sestre, da možda zavirite i u te fotke na naslovnim stranama muških časopisa koje nije htela da pokaže.
Da pročitate da je Ronda zapravo udata za UFC borca Travisa Brauna, koji je bio oženjen kada su se smuvali, i optuživan za nasilje u porodici. Da nađete deo iz njene autobiografije u kojem opisuje da je to nasilje počinila i sama, neimenovani bivši dečko ju je slikao golu bez njenog znanja, pa je dobio batine i ostao bez celog hard drajva.
Ronda nikada nije odgovarala zbog toga, njen odgovor je bio da ode i slika se za "Body issue" ESPN magazina, kako bi je svi videli bez odeće pod njenim uslovima. Da nastavite dalje da klikćete sa sajta na sajt, pre nego što se zapitate zašto je ovo snimio Streč, a ne neko drugi, jer Ronda jeste zaslužila dokumentarac.
Da, ukoliko ste film gledali u sitne sate, nakon posla, neispavani, počnete da paranoišete da li će niotkuda doleteti Ronda i videti vas kako čitate gluposti o njoj, i možda vam neće baš polomiti ruku, ali će vas jednim nokautom poslati u carstvo preko potrebnih snova.
Treći izbor vam je da prihvatite da Ronda jeste fascinantan lik, ali ovo nije fascinantan film. Srećom, ima toliko drugih sportskih dokumentaraca u rubrici MONDO prikazuje.