Na današnji dan pre 26 godina hrvatska vojska ušla je u gotovo prazan Knin i istakla svoju zastavu, a sve dok su kolone Srba iz tih krajeva proterivane sa svojih ognjišta.
Dan ranije, tačnije 4. avgusta 1995. godine, počela je operacija "Oluja" čiji je cilj bio zauzimanje teritorije Republike Srpske Krajne, po cenu ubijanja i proterivanja srpskog stanovništva, pa nam i dalje deluje nezamislivo da se taj čin danas slavi u Hrvatskoj, i to uz ustaške zastave i simbole.
Tako je hrvatska zlatna olimpijka Matea Jelić tim povodom podigla hrvatsku zastavu na Kninsku tvrđavu, istakavši da je "sve urađeno časno", iako je rođena u Kninu dve godine posle "etničkog čišćenja".
Tokom zločinačke akcije "Oluja" proterano je više od 220.000 Srba, a među njima bilo je i danas poznatih ličnosti, od kojih mnoštvo sportista. Zajedno sa svojim porodicama bežali su ka Srbiji i BiH, pokušavali da izvuku "živu glavu", ali ni danas ne zaboravljaju šta se zaista desilo tokom akcije koju Hrvatska slavi.
Jedan njih je fudbaler Miloš Degenek koji je rođen 1994. u Kinu, a samo godinu dana kasnije majka i otac morali su da stanu u kolonu i izbave ga pre nego što bude kasno.
"Znam iz priča roditelja, babe i dede da smo devet dana išli traktorom. Tada smo imali samo hleb i mleko. Otac nikada posle 'Oluje' nije otišao u Dalmaciju. Mene su dvojica deda odvela u Orlić kad sam imao deset godina. Kad sam otvorio vrata rodne kuće, počeo sam da plačem iako sam bio beba kad su me odneli odatle. Valjda se to oseti, sve ono što su mi roditelji pričali, kako smo otišli, sve ono što sam video na snimcima, sve je probudilo emocije u meni. Znam da su neke priče krajiških Srba mnogo teže i bolnije od mojih jer ima ljudi koji su izgubili svoje najmilije", ispričao je Degenek u jednom intervjuu.
"'Oluja' nikad ne sme da se zaboravi! Nikad! Treba da se sećamo, da je obeležavamo. Mi Srbi nikad ne smemo da odgajamo našu decu da mrze neki drugi narod. Mi to i ne radimo. Igram za Australiju, a za njenu reprezentaciju igraju katolici, muslimani, pravoslavci… Sjajno se slažem sa svima", zaključio je Degenek.
Još jedan srpski sportista poreklom iz Knina igrao je za Australiju. U pitanju je bivši košarkaš Aleks Marić koji je rođen u Sidneju, pošto su njegovi roditelji pobegli iz zavičaja, međutim u "Oluji" mu je ubijen deda.
"Deda mi je ubijen početkom 'Oluje' u kući u Sonkoviću kod Šibenika. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su tek poslednjeg dana novembra 2012. iz zajedničke grobnice na lokaciji Sveta Mara kod Šibenika zajedno sa posmrtnim ostacima još 31 osobe. Nijedan rat ne može da se zaboravi ili da se pređe preko toga. Ne daj Bože nikom da doživi ono što je moj narod doživeo, da deli sudbinu moje porodice, rodbine, prijatelja… Jako me ljuti kada neki misle da je to bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da se ništa nije dogodilo, a Hrvati, kao i svetski mediji, zaboravljaju koliko je hiljada Srba prognano sa ognjišta ili, još gore, koliko ih je ubijeno", pričao je pre nekoliko godina Marić.
"Kao da su Srbi najgori na svetu, kao da smo mi sami krivi za sve što nam se dogodilo, a da protiv nas nije niko. Kao da nismo ljudi, da nemamo zemlju, poštovanje, veru, naciju, Srbiju".
Sjajni košarkaš Ognjen Dobrić je poput Degeneka rođen 1994. godine u Kninu, ali ne pamti ratna dešavanja. Od roditelja je čuo priče o zlokobnoj akciji "Oluja" i smatra da takve stvari nikada ne bi trebalo da se zaborave, pa je zbog toga ponosan i na nadimak "Kninska kobra".
"Iskreno, samo sam rođen u Kninu sticajem okolnosti. Rat je bio, jedina bolnica koja je radila, moji su živelu Šibeniku. Menjali smo lokacije. U avgustu 1995. smo krenuli u Srbiju sa kolonom. Imao sam 10 meseci, ne sećam se ni Knina ni ničega. Nemam saznanje o tome. Ali, drago mi je kada pričaju o tome. Drago mi je da slušam priče o tome. Osećam se kao da sam pripadnik tamo naroda dole. Moji imaju korene odatle, kulturu iz Dalmacije. Preneli su na mene moji...", ispričao je nedavno Dobrić u intervjuu za klupski sajt.
Svedok golgote u Republici Srpskoj Krajini bio je i bivši košarkaš Predrag Šuput. Rođen je u Gospiću 1977. godine, pa se vrlo dobro seća ratnih dešavanja...
"Budi samo ružne uspomene. U početku napada, mislilo se kod nas u Šoganovcima kod Korenice da se samo povlačimo. Niko ništa nije poneo, nešto malo stvari. Većina se smestila po prikolicama, nekoliko ljudi sa traktorima su nas povezli, posle smo im bili mnogo zahvalni. Mene je majka poslala sa komšijama, htela je da sačeka oca koji je bio na položaju. Međutim, otac nije ni silazio kući jer su mu rekli da nikog nema u selu. Tek posle pet dana, nas dvojica smo se sreli u Prijedoru i shvatili da je majka ostala sa starijim meštanima. Srećom, Hrvati kada su ušli nisu im ništa uradili. Nisu naišli oni najgori, pa su preživeli. U drugim mestima bilo je ubijanja. Hvala Bogu, mi smo na kraju svi izvukli žive glave", ispričao je u jednom intervjuu Šuput koji je za vreme pogroma imao 18 godina.
Zanimljivo je da je u toku uzbudljive karijere igrao i u Hrvatskoj.
"Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali eto, vidiš šta ti je život... Idu dani, sve se zaboravlja. Nisam hteo da razmišljam o tome što sam izbegao iz Like i nisam promenio veru. Meni majka živi u Korenici, tu mi je i brat. A opet, od rata je prošlo 20 godina. Ako smo ljudi, moramo da praštamo. Pobornik sam teze da narod na ovim prostorima mora da živi zajedno. Nekako je to normalno, jer su i u Srbiji i u Hrvatskoj isti problemi. Narod je nezaposlen, razmišlja samo kako da preživi", pričao je Šuput.
Srpska odbojkašica Marta Drpa rođena je 1989. godine u Kninu, a već sa šest godina morala je sa svojom porodicom da beži sa ognjišta i dobro pamti strašne scene i strah u kostima.
"Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo jer je tamo najsigurnije, obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike, zbog kojih sam tih dana bila sva bitna, pošto nisu imale pertle već čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Majka mi je rekla: 'Idemo u sklonište', a ja sam mislila da će bombe prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u stan u centru Knina, iznad apoteke", prisetila se Marta u jednom intervjuu.
"Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može… Moj otac, večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično. Srećom, mama je bila pametnija. Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili. Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli. Zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi. Jer bojim se, ako se zaboravi - desiće se opet", rekla je bivša reprezentativka.
Svoje poreklo nikada nije krio ni golman Milan Borjan. Aktuelni čuvar mreže Crvene zvezde emigrirao je posle pogroma u Kanadu, za čiju reprezentaciju brani, a zauvek će pamtiti zločin kome je svedočio sa sedam godina.
"Sećam se te kolone gde su majke plakale, bake očajno zapomagale za ostavljenim sinovima, muževima, očevima. Mi deca nismo tada bili svesni šta se dešava, videli smo samo da nam gore kuće, igrališta na kojima smo se do juče bezbrižno igrali, bili smo uplašeni, žedni i gladni...Danas svi mi koji smo preživeli tu strašnu, nepreglednu kolonu nosimo velike ožiljke i rane. Neki od nas nikada se nisu oporavili", pričao je Milan Borjan koji je devedesetih živeo preko puta stadiona Dinara.
Jedan od onih koji su uspeli da pobegnu pre početka akcije "Oluja" je bivši fudbaler, sada trener, Vladimir Buač. Rođen je 1984. godine i bio je potpuno svestan šta se u tom trenutku dešavalo.
"U Novi Sad sam došao iz rodnog Knina samo neki dan pre zloglasne 'Oluje'. Sa sestrom Sanjom krenuo sam posetu tetki u Petrovaradin. Sve je izgledalo normalno dok na televiziji nismo videli vesti o napadu na Knin. Danima smo, prestravljeni, čekali bilo kakvu vest o bratu Milošu, mami Smilji i ocu Mirku koji su ostali tamo. Kad su, najzad, izmrcvareni i užasnuti stigli u Petrovaradin, od mene nije bilo srećnijeg deteta na svetu. Svi su bili živi i zdravi. Od tuge me je spasla porodična sloga, igranje fudbala i prijateljstvo sa vršnjacima iz Petrovaradina", ispričao je on.