Srđan Knežević bio je jedan od najcenjenijih i najvoljenijih sportskih novinara i komentatora na RTS-u. Kada se pogleda njegov život i njegova karijera izdvajaju se dva događaja koja će večno pamtiti, ne samo njegova porodica već i čitava nacija.
Evropsko prvenstvo u rukometu 1996. godine. Četvrtfinale između reprezentacija tadašnje SR Jugoslavije i Hrvatske u Španiji. Meč koji je Knežević prenosio sa toliko emocija i strasti da mnogi kažu da mu je upravo taj meč obeležio karijeru. Jedan od najboljih rukometaša ondašnje Jugoslavije, Nenad Peruničić je svojevremeno rekao da je taj meč sam po sebi bio težak, budući da je u pitanju prvi duel dve zemlje nakon rata, ističući da nije bilo mržnje prema dojučerašnjim kolegama.
“Nije bilo, niti je moglo biti… Samo emocije, njihove i naše. Odigrali smo mnogo dobro tu utakmicu i na kraju pobedili rezultatom 27:24. Otišli smo u polufinale, a Hrvati nisu prošli grupu. Tri meseca kasnije, Hrvati su posle debakla na EP postali olimpijski prvaci. To govori o njihovoj, ali i našoj snazi”, rekao je Peruničić u intervjuu za Kurir.
Peruničić upravo ističe kako je glavni junak susreta u Španiji bio Knežević koji je “originalno, sa puno strasti, emocija i ljubavi prema rukometu prenosi utakmicu”.
“Bio je poseban. Kako je prenosio, to je bilo nešto neverovatno. On za nas, i mi za njega, kao jedno. Taj duel sa Hrvatima, prenosio je sa nabojem patriotizma i nacionalizma. Iz njega je izlazila ogromna količina emocija”, rekao je Perunučić.
Međutim, posle utakmice i pobede svi u taboru Jugoslavije su bili srećni. Osim Kneževića, koga su igrači zatekli kako plače u svojoj sobi.
“Mi smo mislili da plače od sreće. Kad on u tom trenutku meni kaže: ‘Perune, dobio sam otkaz. Pitam ga, da mi objasni, a, on govori: ‘Zvao me je urednik RTS, i kritikovao zbog načina kako sam prenosio utakmicu Jugoslavije i Hrvatske’. U tom trenutku sam trgao telefon, nazvao tog urednika, kojeg niti znam, niti mu se sećam imena”, rekao je Peruničić.
Kako je istakao, preko telefona mu je poručio da “nikada, nijedan rukometni reprezentativac neće davati izjave za RTS”.
“Rekao sam mu da ćemo usloviti da se naše utakmice ne prenose na RTS-u, ako se Srđan ne vrati na posao. Posle 15 minuta, zvali su Srđana. Uleteo je kod nas u sobu, grlio nas i vikao da su ga vratili na posao”, rekao je Peruničić.
Te iste godine Knežević odlazi na, kako se tada u medijima moglo čuti, rutinsku operaciju kičme. Lekari su utvrdili da je operacija neophodna i da se radi o diskus herniji vratnog dela kičme. Bilo je to za doček Nove 1997. godine.
"GOSPODA SU REKLA DA JE RUTINSKA OPERACIJA"
"Gospoda hirurzi su rekli da je to rutinska operacija i da za sedam dana idem kući. A onda se dogodilo to što se dogodilo. Uopšte nije rutinska operacija, kad god imam prilike kažem svima – čuvajte se, i nemojte biti naivni – opercije kičme nisu i ne mogu biti rutine", rekao je Knežević u emisiji "TV lica kao sav normalan svet".
Kaže kako je osećanje da će od nekoga ko je bio hiperaktivan biti vezan za kolica i kuću bilo zastrašujuće.
"To je iskustvo koje se ne da iskazati usmeno, možda zato sam i počeo da pišem knjigu jer to su najdublje moguće traume. O tome valja promišljati. Ne može se o tome reći u dve rečenice. Na ivici ste da razmišljate o tome da je bolje da ste mrtvi. Razmišljaš šta bi bilo bolje, Bože zašto je sve ovo ovako. U tome mi je prošlo barem jedno godinu ili godinu i po dana. I jedno jutro sam pomislio ako se budem budio stalno sa mišlju da je došlo do greške i zašto se to meni desilo – to neće valjati. Skrenuću. Izgubiću razum, pamet će mi otići u majku majčinu. I jednostavno sam presekao", kaže Knežević.
Ističe da je odlučio da kada se probudi ujutru da će razmišljati o nekim drugim stvarima.
"Dok sam se još kao dete zacenjivao tamo na neurohirurgiji i pitao se šta će biti sa mnom, supruga mi je rekla – ti si naučio da srljaš u životu, da budeš junak nedelje e sada moraš da raskrstiš sa svojim egom i pokaži da budeš junak na duži period", rekao je tada Knežević.
Srđan Knežević, preminuo je 18. decembra 2006. godine u Beogradu.
(MONDO)