Danilo Ikodinović se i danas živo seća kroz šta je prošao posle saobraćajne nesreće koja mu je završila sportsku karijeru.
Osvojio je 17 medalja sa velikih takmičenja sa Srbijom, a da nije bilo saobraćajne nesreće sigurno bi Danilo Ikodinović bio i trofejniji. On je 2008. godine kod Kaća vozeći motor 173 kilometra na sat u alkoholisanom stanju doživeo tešku nesreću, a sada je gostujući na "K1" ponovo pričao o tim danima.
Osvajač dve olimpijske medalje i jednog svetskog zlata za reprezentacije SRJ, SCG i Srbije napravio je najveću životnu grešku kada je pijan seo za motor pred veliko takmičenje.
"Ja se ničega ne sećam, poslednje čega se sećam jeste da sam krenuo iz Zrenjanina gde sam bio sa drugarima, na Peskari ceo dan smo se zezali. Uveče je trebalo da krenemo do grada i ja sam prezupčio u glavi, stavio kacigu na glavu, zakopčao jaknu, jer mi je kaciga bila na ruci. Tada sam živeo u Novom Sadu i krenuo sam kući valjda da spavam. Po rekonstrukciji drugih ljudi, preticao sam celu kolonu. Već se namrčilo, krenule su munje, još nije počela kiša, ali bukvalno kada sam ja pao sa motora, takva je kiša pala da to nije bilo normalno", navodi Ikodinović na početku prisećanja užasne nesreće.
On je dodao da je preticao celu kolonu, gde je na čelu bio traktor sa prikolicom, ali koji nije trebalo da bude na tom putu.
"Krivica je apsolutno moja, ja sam to na sudu rekao, ali taj traktor sa prikolicom nije trebalo da bude na magistralnom putu. Splet okolnosti. Jugo je krenuo njega da pretiče, on mene nije čuo jer sam išao 200 na sat i u toj ludačkoj brzini ja sam ga pogodio u zadnji deo auta. Bogu hvala, jer da ne daj Bože da sam udario u njegova vrata, ja bih njega prepolovio. Moj trag kočenja je bio minimalan i udario sam u njega, našli su me 86 metara dalje. Igrom slučaja sam ga sreo posle u kafani jednoj, rekao mi je "Ja sam radio uviđaj, ti si leteo 86 metara, to je veličina fudbalskog terena, tražili smo te na mestu gde je bilo logično da budeš", ali sam pao u neko đubrivo i to me je spaslo. Kako sam pao, pukla mi je karotida koja ide u srce iz mozak, ali sam položajem tela sprečio da iskrvarim. Hitna pomoć je došla za 15 minuta", dodao je Ikodinović.
On je dodao da ga je spasao pre svega Bog, zatim njegova fizička sprema i doktori.
"Angažovao se i tadašnji predsednik da se hitno dopremi antibiotik iz inostranstva. Ja sam tada bio jedan od popularnijih sportista u zemlji i negde je normalno da će se više potruditi, ne obezvređujem ostale ljude, to je tako svuda u svetu. Doktorka jedan mi je rekla "Dečko, nismo te mi spasli, već sam Bog", dodaje Ikodinović.
Mesec dana posle nesreća vaterpolistu su probudili iz kome.
"Kad sam se probudio, ruka je ogromna i vezana iznad mene. Nisam osećao ništa, objašnjavali su mi šta se desilo. Moje prvo pitanje je bilo da li je još neko stradao, to se retko dešava, rekli su da mi nije i posle toga sam ukapirao sve. Sam sam sebe doveo u to stanje i rekao sam "Sam ćeš sebe i da izvučeš". Pitao sam se da li je moguće da se ovo desilo, posle toga sam rekao sebi "Idemo dalje". Probudio sam se u šok-sobi, dve garniture ljudi je umrlo, ja sam ostao. A to je tada ovako funkcionisalo, stave ih u kesu, moraju da ostanu zakonski u toj kesi dok ih ne odnesu. Gledaš sve te grozne stvari i kažeš "Majmune jedan, jesi li sebe doveo u ovo, ima da se vadiš kako znaš i umeš". Bio sam intubiran, nisam mogao da pričam", priseća se slavni sportista.
Ikodinović je dodao da je dugo imao nadu za oporavak ruke, iako mu je bilo jasno da situacija nije sjajna.
"To sam verovao u bolnici, mesec dana posle izlaska sam shvatio da od toga nema ništa. Fokusirali smo se na to da nađemo vrhunskog doktora, jer ja sam presekao svih pet nerava koji vode do mozga koji rukovode rukom. Došli smo do doktora u Parizu i drugi koji je učio kod njega", istakao je Ikodinović.
On je dodao da u trenutku kada se vratio kući mu je bilo teško da prihvati da život kreće od nule i da osim vaterpola ne zna ništa.