NEMCI ME PRITISKALI, A JA SPAVAM U DRESU SRBIJE! Intervju: Znali su ko mi je otac, bilo je svačega!

Srbija se nada! Sastale su se dve generacije, jedna iskusna predvođena Mijajlom Marsenićem, braćom Ilić i Bogdanom Radivojevićem i jedna koja tek dolazi sa Milošem Kosom, Urošem Borzašom, Lukom Roganom... A jedan od najiskusnijih koji su tu da povuku u Nemačkoj na Evropskom prvenstvu je i Petar Đorđić!

Levoruki bombarder, pre godinu i po dana osvajač Lige Evrope i najbolji strelac tog takmičenja sada je siguran u ovaj tim! Ima 33 godine i pred Euro kaže da mu izgovori nisu potrebni. Dakle, da li veruje u doček rukometaša na balkonu?

"Vidi, da se ne nadam i da ne verujem u to ne bih bio ovde", ističe on, pa se priseća i prošlogodišnjeg Svetskog prvenstva: "Ja sam bio sto odsto siguran i prošle godine da ćemo napraviti nešto veliko. Kada pogledaš našu ekipu, kakvi su igrači ovde, na svim pozicijama, to su sve top igrači. Naravno ne ide to preko noći, jer te ekipe kao Nemačka od koje smo izgubili jedan razlike, protiv koje je bilo svačega, igraju dugo zajedno", počinje svoju priču za MONDO Petar Đorđić.

Srbija je na Mundijalu završila kao 11. a moglo je to i mnogo bolje. Lagano smo dobili Katar i Alžir u prvoj grupi, a da je nemački klub dozvolio Dejanu Milosavljevu da brani protiv Nemačke možda bi 34:33 za Nemce bilo mnogo drugačije... Ipak, poraz od Norveške u drugoj fazi je presudio.

"Protiv Norveške smo vodili pet razlike na poluvremenu i na kraju izgubili tri razlike... Da smo mi iza sebe imali dva ili tri prvenstva i da znamo kako se igraju te utakmice, to se ne bi desilo. Šanse nema! Ali u redu, ako mora da se plati velika cena za taj veliki korak. Stvarno verujem da smo naučili iz toga i svake godine pravimo korak dalje. Ja se stvarno iz dubine duše nadam da je ovo prvenstvo naše, da možemo nešto veliko da napravimo i mislim da svako od saigrača tako razmišlja. Sada je došlo vreme da više nema nikakvih izgovora, da svako treba da preuzme odgovornost i da stvarno nešto napravimo veliko. Da i mi pomognemo našem rukometu na taj način, to bi jako značilo. Mi smo svesni toga i daćemo sve od sebe, to je sigurno", govori novi levi bek Vojvodine i standardni reprezentativac Srbije.

PAUZA? MA DAO SAM ODMAH 10 GOLOVA, DOBAR SAM!

Evropsko prvenstvo u Nemačkoj počinje 10. januara, a Srbija će u grupnoj fazi od 12. igrati sa Islandom, Mađarskom i Crnom Gorom. Ove sezone je pre Eura Đorđić odigrao samo jedan meč, ali on smatra da to uopšte ne mora da bude loše po njega.

"Odigrao sam poslednju utakmicu u polusezoni za Benfiku, dao sam deset golova na njoj tako da je očigledno sve u redu. Bio sam dva meseca van terena, imao sam povredu Ahilove tetive i koliko god to nije bilo dobro, možda je i bilo dobro na neki način. Dobio sam više vremena da se spremim za neke druge stvari. Poradio sam više na spremi i na detaljima za koje inače nisam imao vremena. Nije ni loše ni za glavu jer sam se uželeo rukometa. Duga je sezona, mnogo je utakmica i svega, tako da mislim da je ovo čak i bilo dobro za mene", uveren je iskusni Đorđić.

Rukomet je posebno nemilosrdan kada ga igrate na vrhunskom nivou na oba fronta. Iz klupske sezone se ide u reprezentativnu, pauza jedva da postoji..."Mislim da je malo gde tako mala pauza u rukometu kada igraš na vrhunskom nivou i u reprezentaciji i u klubu, ali mi smo već navikli na to. Da je teško, teško je, ali to je naš život, takav je profesionalni sport."

NARAVNO DA SU ZNALI KO MI JE OTAC!

Ko prati rukomet zna za porodicu Đorđić makar 30 godina, a verovatno i duže. Dolazi Petar iz rukometne familije pošto je njegov otac Zoran Paša Đorđić legendarni golman Metaloplastike, Partizana i reprezentacije SR Jugoslavije. Ipak, pošto je Petar rođen 1990. zbog oca je kao praktično beba 1993. morao da napusti Srbiju. Da li se uopšte seća domovine iz detinjstva?

"Pa kako da se ne sećam! Ja sam sa tri godine otišao odavde u Francusku, pa smo bili četiri godine bili tamo. Onda sam sa sedam otišao u Nemačku i ne znam sa koliko sam otišao odande, sa 28 ja mislim. Tako da sam faktički ceo život bio u Nemačkoj i eto sad poslednjih pet godina sam bio u Portugalu i pre toga dve u Belorusiji", priseća se on.

Rano je počeo sa rukometom, a teško da će se ikada desiti ono što smo gledali u Veclaru 2008. godine. U istom timu u Bundesligi igrali su Petar (17 godina) i Zoran (42 godine), otac i sin. Mora da je bilo malo čudno?

"Jeste, kako nije! Mi smo i dalje jedini otac i sin u istoriji u Bundeslige koji su igrali zajedno. Pošto stvarno u Nemačkoj postoji pravilo da ne smeš pre 17 godina da igraš profesionalno sa starijima. Ti sa 17 godina misliš da si mlad i pun snage, ali velika je razlika. Rukomet je sport gde ima mnogo kontakta, mnogo udaraca u vazduhu pri skoku i razlika između nekoga sa 16-17 godina i nekoga ko ima 28 ili 30 u snazi je mnogo velika. To je drugačije nego fudbal, košarka, nije bezveze takvo pravilo."

Zoran Paša Đorđević je bio deo kultne finalne serije između Partizana i Crvene zvezde kada su crno-beli upisali prvu rukometnu titulu u istoriji... Kasnije je bio i prava legenda Veclara i sigurno da je pritisak na Petra bio veći nego na druge mlade igrače.

"Otac baš iz tih razloga nikada nije hteo da se meša u moj rukomet. Čak je izbegavao da dolazi na utakmice da ne bi ispalo da gledaju više njega nego mene. Tad to nisam razumeo. Sad iz ovog ugla da li bih ja išao na utakmicu mog sina? Mislim da isto ne bih. Razumem zašto to nije radio. Nikada se nije mešao u moje odluke. Mogao je da se posavetuje, ali se u kući nikada nije pričalo o rukometu, čak me nikada nije pitao koliko sam golova dao posle utakmice. Možda da mi ne bi pravio dodatni pritisak", govori za MONDO Đorđić, ali ističe da je naravno bilo i zavisti, sujete, problema... "Naravno da su u Nemačkoj znali ko mi je otac i da sam u nekim situacijama u karijeri imao teži put jer sam uvek morao da se dodatno dokazujem. Sigurno su i neki ljudi bili ljubomorni i sujetni i da je dosta toga išlo preko mojih leđa. Ipak ja sam sa ponosom nosio svoje prezime jer znam da je moj otac bio profesionalac, častan i pošten čovek. Nadam se da će tako jednog dana moja deca moći da kažu za mene!"

Ipak uspevao je trostruki osvajač bronze sa selekcijom SR Jugoslavije da svoje sinove rastereti, što sada sa svojom decom pokušava i iskusni levi bek Srbije. "Otac me nikada nije pitao za rukomet, čak mi je pričao da treba da probam različite stvari i da vidim šta mi se sviđa. Moj brat je probao da igra rukomet, pa je posle odustao i to nikad nije bila tema kod nas. Jedino što mi je uvek pričao je da šta god da radim treba da dam sve od sebe i da verujem 100 odsto u to. Ja isto tako pokušavam da vaspitam svoju decu, da šta god oni budu radili da je na ovom svetu najbitnije da veruju u sebe i da šta god da rade da veruju u to svom dušom", govori novo pojačanje Vojvodine. 

DVA MESECA U DRESU SRBIJE, NISAM DAO NI DA SE PERE!

Ipak, iako pritiska nije bilo, bilo je neizmerne ljubavi prema rukometu. Od malih nogu Petar je znao kojim putem želi da ide, pa zato sa 13 godina nije hteo da uzme dres Blaženka Lackovića.

"Ja sam otkad znam za sebe za mene je samo postojao rukomet znao sam da ću tu uspeti jer sam stvarno bio zaluđen za to. Ima jedna priča kada sam imao 13 godina, to moja majka stalno priča. Igrao je otac protiv Flensburga gde je tada bio Lacković koji mi je bio idol. On se pojavio nov, igrao je levog beka, bio je strašan igrač. Moj brat je išao da ga pita za znojnicu i meni je mama rekla: 'Priđi, priđi!' Ja nisam hteo i mami sam rekao: 'Šta da mu priđem kad ću za četiri godine da igram protiv njega!' Nije to bilo sujetno, egoistično, ja sam stvarno tako osećao. Znao sam da je potrebno da mi se dosta toga potrefi i da ostanem zdrav, ali ja sam osećao! Toliko sam trenirao i to želeo da je to jednostavno moralo da se desi. Ja sam istinski verovao i dan-danas mislim da ako čovek u nešto istinski veruje i radi na tome neke kockice moraju da se poklope da to bude stvarno tako",priseća se Petar Đorđić za MONDO.

Na pitanje da li se seća očeve tri bronzane medalje sa reprezentacijom između 1999. i 2001. godine ističe da se seća svakog detalja! A kao što je on nekada gledao tatu kako igra, sada njegova deca gledaju njega. I to je nešto što je teško objasniti ili prepričati.

"To je druga priča! Moja žena i deca u Lisabonu nisu gledali utakmice četiri godine jer tamo postoji pravilo da deca do tri godine ne smeju da gledaju utakmice. Ja nikada to nisam gledao na taj načim, ali sećam se meča protiv Tuluza u Evropi, gde smo izgubili u Francuskoj tri-četiri razlike. To nije floskula, to se stvarno desilo! Igralo se u koroni, ja sam čak bio bolestan, loše sam se osećao, nisam dva dana pred meč trenirao, ali je na tu utakmicu prvi put u životu sin došao da me gleda. Tada je imao četiri-četiri i po godine. Ja tebi ne mogu da opišem taj osećaj! Kako sam njega video, to je bilo deset minuta pred utakmicu, taj osećaj ne mogu da opišem... To je strašno, ja više ništa nisam osećao! Na kraju sam dao 14 golova, mi smo prošli dalje, ali takav jedan udarac adrenalina, to ne mogu da opišem. Ni pred jednim trenerom, ni pred jednom reprezentacijom se nisam tako nešto osećao kao pred sinom i ćerkom. To je nešto posebno!", ističe on, pa dodaje još jednu anegdotu: "Ja znam šta to znači. Sećam se da sam uživo gledao polufinale u Parizu kada su igrali sa Švedskom, kad je Levgren dao onaj poslednji gol... Dan danas pamtim pesmu koja je bila posle te utakmice, tad je tek bila izašla "I Will Survive". Ja kad god nju čujem ja se naježim! Takve stvari ostanu u tebi negde duboko."

Zoran Đorđić je od 1995. do 2001. godine bio redovan u nacionalnom timu, a sa Eura 1996. u Španiji i sa Mundijala u Egiptu 1999. i Francuskoj 2001. godine doneo je kući po medalju. Mali Petar je to itekako dobro pratio...

"Jesam! Kad god da je došao kući ja sam samo očekivao da mi donese dres od nekog igrača! On meni recimo donese od Vladana Matića "najk" dres reprezentacije, ja sam u tome dva meseca šetao po kući, nisam ni dao da se pere! Bio sam zaluđenik za takve stvari, uživao sam u tome. To je još više podsticalo da što brže zaigram"

SVAŠTA SU NEMCI RADILI, PRITISKALI... NISAM HTEO ZA NJIH! 

Sa 17 godina je kao ogroman talenat zaigrao u Veclaru Bundesligu, a zatim je prešao u veliki Flensburg. Igrao je za neke mlađe selekcije "pancera", pritiskali su da igra i za seniore... "Da, Nemci su me zvali. Ja sam prošao sve njihove selekcije i onda sam se na kraju odlučio da igram za Srbiju. Pravili su oni meni mnogo pritisaka. Da sam bio Nemac dok sam igrao u Veclaru to bi bilo strašno koliko bi me forsirali. Ali presudilo je to što sam imao te snove – da proživim ono što je moj tata proživeo!"

Iako je ceo život "gastarbajter" iako je u Nemačkoj proveo ubedljivo najveći deo života, uvek je znao odakle je i šta je ono što najviše voli. Zato nijedan drugi dres nije dolazio u obzir.

"Ceo život sam živeo po Nemačkoj, ali za mene je najveća stvar u godini bila da dođem tih šest nedelja u Srbiju, da se vidim sa svojim drugarima. Kad god da smo se vraćali u Nemačku meni je to mnogo teško padalo, jer sam video da ocu i majci nije lako. Ljudi ne razumeju da se ti kao sportista koji živi u inostrastvu mnogo toga se odričeš. Nemaš svoju familiju, nemaš svoju kuću, jezik... Mnogo je to teško i to je možda i razlog što sam odlučio da se vratim", govori on, pa obašnjava odluku da sa 33 godine prv put zaigra u srpskom rukometu.

Vojvodina je sa svojim ambicioznbim projektom i nakon osvajanja evropskog trofeja prošle godine uspela da ga dovede u Novi Sad. "Imam mogućnost u životu da imam ozbiljan klub gde mogu svojoj deci da priuštim normalno detinjstvo, da su u svojoj zemlji i da imaju mogućnost da žive normalan život. Jer ja znam šta je to bilo za mene kad treba da se vratim u Nemačku. Daleko od toga da je nama bilo loše tamo, ali ja sam uvek želeo da živimo u Srbiji jer mi je uvek bilo mnogo lepo, kao što je i njima lepo. To je drugi svet, ovde su deca i dalje drugačija, idu po poljanama, a sve je to u Evropi malo drugačije, privatnije, koliko god imao drugare tamo nije to nikada isto kao ovde"

Znači, posle karijere, kad god da se ona završi Petra Đorđića ćemo gledati u Srbiji? "Uvek je teško planirati u životu šta i kako, to su mi dokazali Belorusija i Portugal. Kako te život navede, tako ideš. Moj plan posle Portugala je bio da ili završim karijeru tamo ili da se vratim u Srbiju. Sada je, Bogu hvala, došla ta mogućnost, da mogu da igram u dobrom klubu koji ima velike ambicije. Ja mislim da je to za svakog igrača koji je ovde mnogo velika želja da to bude tako. Da mi napokon imamo jedan klub kao što je Makedonija imala Vardar, Pelister, kao što Rumuni imaju Dinamo Bukurešt, Slovenci Celje... Svako od nas ovde to sanja!", dodaje on.
Ali šta je najboljem strelcu iz pretprošle sezone Lige Evrope Vojvodina mogla da ponudi, pa da on prvi put zaigra u Kaću, Leskovcu, Zrenjaninu...

"Ponudila mi je to da ja imam veru u taj projekat. Kada sam došao u Benfiku isto je tako bilo, čak je u Portugalu projekat tek trebalo da dođe u tom momentu na nivo na kome je već sada Vojvodina. Onda je čoveku lakše da poveruje, već mogu da se vide te ambicije. Kada sam išao u Benfiku to je bilo sve kao da može da bude, ali da ćemo tek da vidimo.... Kad sam otišao u Benfiku svi su se maltene smejali. Kada smo dve godine kasnije osvojili Ligu Evrope svi su hteli da dođu. U Vojvodini se dosta toga napravilo i mislim da sada hoće da idu na sledeći korak. Doveli su dosta naših reprezentativaca, sad sa mnom je ovo sledeći korak. Imao sam super razgovore sa njima, vidim da su ambicije velike i da to nije projekat na godinu dana. Vidim da prave velike rezultate i da to zaista ide unapred. Kada me je to motvisalo tako nešto u Portugalu koliko će me tek motivisati u mojoj zemlji! Stvarno se radujem i velika je stvar da mogu porodicu da dovedem u Srbiju", završava svoju priču za MONDO Petar Đorđić.

Sa 17 je odbio Nemce i rekao da želi samo Srbiju Sa 33 je tu da i dalje "bombarduje" sa bekovske pozicije, ali i da ponudi preko potrebno iskustvo Urošu Borzašu i Milošu Kosu na Evropskom prvenstvu koje uskoro startuje. I da, nadamo se, napravi šou na balkonu sredinom februara!

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: