Lino Červar je uveren da sve reprezentacije na našim prostorima ni u jednom kolektivnom sportu s loptom, a naravno i rukometu, ne bi smele da budu na velikim takmičenjima u ulozi autsajdera.
"S obzirom da sam duboko u rukometu mene interesuje kakva je rukometna budućnost na ovim prostorima? Po meni, trebalo bi da se temelji na poverenju u našu decu i naše trenere. To je najvažnija spoznaja i pobednička poruka za sve rukometne saveze bivše Jugoslavije. Svaka druga ideja ne može biti strategija razvoja u svim kolektivnim sportovima kod nas. Mislim ne samo na rukomet već i na fudbal, odbojku, košarku i vaterpolo. Takvo mišljenje trebao bi da bude stav struke i sportskih institucija, a ne onih koji misle da znaju više od struke", počeo je razgovor za MONDO Lino Červar.
Prema njegovom mišljenju, trener nije samo čovek koji ima neke vizije i ideje, niti jednostavno navigator znanja, već bi trebalo da bude i neka vrsta roditelja svojim igračima.
"Osim toga, da bi zaista bio prvi čovek struke i kreator rukometne budućnosti, trener mora da se usavršava, preispituje i uči ako želi da bude ispred drugih. On se mora protegnuti do krajnjih granica svojih mogućnosti i na treningu i na utakmici. Priroda dopušta stablu da raste koliko god može, ali pritom mora da izađe iz zone komfora ako želi uspeh."
Červar je uveren da sve reprezentacije na našim prostorima ni u jednom kolektivnom sportu s loptom, a naravno i rukometu, ne bi smele da budu na velikim takmičenjima u ulozi autsajdera.
"Za evropski razvoj kolektivnih sportova, prostor nekadašnje države dao je ogroman doprinos, mislim na vrhunske igrače i trenere. A danas je taj cijeli prostor počeo da gubi dominaciju u kolektivnim sportovima, čast izuzecima jer su treneri obespravljeni i poniženi, a mladi prepušteni improvizaciji. Najveći razlog takvog stanja je što u istočnoj Evropi, pa i kod nas, napustio razvojni program mladih igrača, a prihvatio nametnuti takmičarski sistem u koji se u prvi plan stavlja rezultat kluba, ali ne kao promoter kvalitetnog razvojnog programa od kojeg će koristi imati reprezentacija već se radi o klupskom uspehu po svaku cenu. Sa inostranim, uglavnom kod nas potrošenim igračima, koji nisu podigli kvalitet ekipe. U svim zemljama koje podstiču takav rukometni sistem imamo veštački dobre klubove, a osrednje ili loše reprezentacije. U takvim državama se troši javni novac u lošu strategiju koja ne donosi rezultat. I deficitu rukometne infrastrukture da i ne govorimo", smatra Červar.
Sve više se u javnosti nekadašnje Jugoslavije spominje da je naš rukomet spor i da ne prati svetske trendove, što Červar doživljava kao notornu glupost.
"Za naše trenere govore da ne prate razvoj modernog rukometa, koji se temelji na brzini, a mnogima nije jasno o kakvoj brzini se radi. Da li je reč o atletskoj, motoričkoj ili mentalnoj brzini? O brzini pretrčavanja protivnika ili nadigravanju? Mnoga pitanja su bez odgovora. Rukometna brzina je sposobnost što brže izvedbe rukometne radnje u određenom vremenu, a tempo zavisi od kognitivne, odnosno mentalne sposobnosti igrača. Najvažnija je brzina pretvaranja idejnog obrasca igre u motorički obrazac, a to se postiže svakodnevnim ponavljanjem ideje naše igre kroz situacijsku metodu treninga. To znači da na svakom treningu treba trenirati ideju naše igre. To je trening."
RUKOMET JE PRESTAO DA BUDE MISAONA IGRA
Kao glavni uzrok "pada" svih naših nacionalnih selekcija, Červer je naveo promene rukometnih pravila koje je nametnula Svetska rukometna federacija 1. jula 2022. godine, po kojima su data prevelika ovlaštenja sudijama.
"Mnogi treneri nisu sasvim razumeli ta pravila, tako je i u BiH, Srbiji, Hrvatskoj i drugde - nisu razumeli o čemu se zapravo radi. Autori novih pravila su bili Skandinavci sa nekim saradnicima. Očigledno je da su napisali pravila rukometa po svojoj meri, odnosno onakva koja po njihovom poimanju najviše im odgovara. Mišljenja sam da su svi rukometni savezi bivše države mogli da reaguju, ospore ili daju prijedloge i primjedbe, ali na žalost, to nisu učinili. Šta je glavna promena? Po ličnoj proceni sudije ekipa u napadu može držati loptu u posedu oko 15 sekundi. Nakon toga arbitar podigne ruku koja označava pasivnu igru uz mogućnost još četiri dodavanja. Nakon otprilike 20 sekundi, što je manje od košarkaškog napada (24 sekunde), igrači moraju da šutiraju. Igračima je bitno smanjeno vreme za dobar, organizovan, kolektivni napad, a posledica toga je da se favorizuje individualna igra. Pravilo tera na ishitren šut sa loše pozicije, a nakon njega, sledi tranzicija prema napred ili brzi centar, kojeg kamera retko kad prati jer ni kamermani to još nisu savladali. Takvim subjektivnim odlukama o pasivnoj igri, otvara se mogućnost manipulaciji na rezultat utakmice što je povreda ljudskih prava i olimpijske povelje."
Hrvatski stručnjak uveren je da ima i rešenje za novonastalu situaciju. "U rukometu postoje četiri faze: pozicioni napad, tranzicija prema nazad, poziciona odbrana i tranzicija prema napred. Rešenje je da naši treneri u klubovima i reprezentacijama na svakodnevnom treningu simuliraju rukometne radnje koje su isečak ideje trenera, a moraju imati takmičarski scenario. Moramo trenirati onako kako nam nova pravila govore, da će biti u posedu lopte maksimalno 20 sekundi. Takođe, moramo biti svesni da male zemlje poput BiH, Srbije i Hrvatske se teško mogu suprotstaviti Danskoj ili Francuskoj bez kreativnosti i inovativnosti. Bez toga ne možemo parirati zemljama koje imaju znatno veće selekciju igrača i bolje uslove."
Jer po njegovom mišljenju, rukomet je prestao da bude misaona igra. "Prema novim pravilima, rukomet više nije misaona i kontaktna igra, niti igra nadigravanja već igra pretrčavanja. Uprkos tome, smatram da naši igrači iz svih zemalja bivše Jugoslavije imaju sposobnost, mentalitet i rođenu kompeticiju potrebnu za uspeh. Na kraju moram reći da sam tokom celokupne karijere više verovao u um i karakter igrača nego u njegove ruke ili noge. Takvom idejom smo poslednjeplasiranu selekciju Hrvatske sa Evropskog prvenstva za 18 mjeseci pretvorili u svjetske šampione i olimpijske pobednike. To je i sad jedinstven i neponovljiv podvig. Ne treba da zaboravimo da su ti igrači došli kao rezultat rada hrvatskih klubova i naših trenera. U koje trebamo imati povjerenje. Bez toga ne možemo biti konkurentni na velikim takmičenjima", istakao je on.
Svojim stavom o inostranim trenerima na klupama nacionalnih selekcija u bivšoj Jugoslaviji indirektno se usprotivio imenovanju Islanđanina Dagura Sigurdsona u Hrvatskoj, odnosno ranije Španca Tonija Đerone u Srbiji, a pozdravio dolazak novog kormilara "orlova" Borisa Rojevića.
"Pitanje je na mestu, ali nisam ja da sudim o bilo kome. Moj stav je da treba više da verujemo u naše trenere i našu decu. Šta onda to znači - mi smatramo da sve te silne medalje koje smo dosad osvojili, to nismo uradili mi već je to neko drugi učinio. Pokazali smo da smo podneblje sportskog duha, posebno za kolektivne sportove. Ne smemo zaboraviti da je naša bivša zemlja unela NBA košarku u Evropu. Jugoslavija je bila najveći barjaktar rukometa uz Sovjetski Savez, takođe i vaterpolo. Hoću reći da su naši ljudi rođeni za to, posebno u rukometu."
NIKAD TO NEĆU PRIHVATITI
"Na mom razvojnom putu, kad sam sa Umagom iz pete ušao u prvu ligu, važilo je pravilo da ko bude prošao kroz Bosnu, ući će u prvu ligu. Ko prođe kroz Bugojno, Travnik, Sarajevo, on će proći. Rekao sam već da vjerujem u um i karakter igrača, a u BiH toga ima u izobilju. Nikad neću prihvatiti da BiH, Srbija, Crna Gora, Makedonija ili Hrvatska ne može biti kompetitivna odnosno da može ravnopravno igrati sa najboljima. Mi sami sebe potcjenjujemo jer nemamo vere u našu decu i naše trenere", istakao je Červar.
Ipak, na pitanje da li bi naslijedio svog nekadašnjeg pomoćnika na klupi reprezentacije Bosne i Hercegovine Irfana Smajlagića, koji se nedavno razišao sa "zmajevima", odgovorio je odrično.
"Ne bih želeo da se mešam u to, nego govorim da su to bili vrhunski igrači i treneri. Moramo da imamo više strpljenja i naravno pratiti tok evolucije jer je ovo bila mega promena u svetskom rukometu. Čujem te priče o brzini, kako se treba igrati brže, pa o čemu pričamo, a ne znamo dijagnozu. To bi bilo kao da me boli zub, a lečim stomak. To su izmislili Skandinavci, a verujem da su umešani i Francuzi, što im ide u prilog. Sašili su odijelo po svojoj meri. A neki naši treneri rade isto kao da se ništa nije promijenilo. Ljudi, nema više držanja lopte, dugog napada već te teraju da šutiraš. Zašto? Pa da bi te onda oni mogli pretrčati, više ne postoje kolektivne kontre - samo jedno ili dva dodavanja. A pola trenera uopšte nije svesno toga. Brzo, brzo... Ma imaš 15 sekundi, to treniraj! Izgradi akciju! A tek sudije, koje subjektivnom procjenom odlučuju kad je pasivno, a recimo po zanimanju je vodoinstalater. Bez uvrede za taj pošteni posao, ali oni nisu u rukometu, pa ne mogu ni da procjenjuju. Zato se moraju znati pravila, koja su jednostavna i razumljiva za sve. Ovakvim stanjem rukomet sigurno nećemo podići na viši nivo. Rukomet mora biti sport u kojem će svi imati jednaku šansu, a ne da je neko privilegovan."
SVIJET BI BIO BOLJI DA JE VIŠE TRENERA U PARLAMENTU
Istarskom strategu ni danas nije žao što se politički aktivirao i čak kao član HDZ-a bio poslanik Hrvatskog sabora u periodu od 2003. do 2008. godine.
"Moja politika je apsolutno rukomet, ali lično smatram kad pogledam šta se događa u svetu, da je više trenera u parlamentima, život bi bio mnogo bolji. Treneri sigurno ne uče decu da kradu, ne uče ih mitu i korupciji, ne uče ih da ubiju drugog... Uvek sam govorio o istinskim i moralnim vrednostima, ne smemo dozvoliti da nam deca budu moralno nepismena, da nemaju hrabrosti da kažu ne svemu što odskače od onog čemu se mene naučili moji roditelji.Da bi bio bolji svijet, treba više trenera u parlamentu. Političari dele, a sport pravi mostove među ljudima. Danas se i škola pretvorila samo u obrazovnu ustanovu, a zaboravila je da bude i vaspitna. Bez vaspitanja ništa ne vrijedi obrazovanje. Možeš da imađ ne znam kakav doktorat, ali ako si moralno zakinut, ne vrijediš ništa. Ili da parafraziram Mahatmu Gandija: 'Ako nemaš diplomu da si čovek, onda možeš zapaliiti sve druge i celo svoje bogatstvo, koje zapravo nema nikakvu vrednost'", zaključio je Červar, koji je u selektorskoj karijeri još vodio selekcije Italije i Makedonije, dok je kao trener sjedio na klupama Zagreba i skopskog Metalurga.
(MONDO, Nebojša Šatara)
BONUS VIDEO: