Srbiju će na ovogodišnjim Olimpijskim igrama u Parizu predstavljati petoro plivača, što je idealna prilika da se podsetimo onih koji su već nastupali za našu zemlju i zadužili je. Jedino je Milorad Čavić doneo medalju, malo je falilo i zlatnu da nije bilo "one" čudne situacije sa Majklom Felpsom, dok smo te 2008. godine zdušno navijali i za Nađu Higl.
Bili su to tek njeni počeci u Pekingu kojima je najavila velike stvari - pošto je 2009. godine u Rimu osvojila svetsko zlato, a u Istanbulu evropsko srebro - dok je posle toga nastupila i u Londonu. Bila je daleko od borbi za olimpijske medalje, ali njena priča je čudesna, posebno ako se zna kroz šta je sve prošla da bi postala velika sportistkinja. Takođe, Nađa Higl je dijagnostikovana i bolest kojoj nažalost nema leka.
Pre nekoliko godina saznala je da se bori sa ulceroznim kolitisom. Simptomi su počeli da se javljaju još dok se profesionalno bavila plivanjem, a tek kada se povukla shvatila je šta je to sve vreme mučilo. U pitanju je podmukla bolest koja se teško dijagnostikuje.
"Sami ti simptomi koje sam osećala poslednje dve godine dok sam trenirala ukazuju na ulcerozni kolitis. Samim tim nisam imala adekvatnu terapiju i to je godinama kuljalo. Zamaskirani su simptomi i teško je prepoznati. To je autoimuna bolest, zapaljenje debelog creva, odnosno postoje rane u crevu, koje ne mogu da prerađuju materije koje prolaze kroz debelo crevo i rezultira dijarejom, krvavim stolicama, gubitkom gvožđa, zbog kog sam bila anemična poslednje četiri godine bavljenja plivanjem. Kada je u akutnom stanju, ova bolest može da bude i smrtonosna, može da dođe do rupture creva i može da dođe do sepse. Krvave stolice počinju da mi se javljaju već u prvoj trudnoći, 2013. godine. U početku su to bili zamaskirani simptomi, kao hemoroidi kod trudnica", ispričala je Nađa u emisiji "Preživeli" na TV "K1".
Ubrzo pošto je rodila prvo dete, ponovo je ostala u drugom stanju i nažalost tada je bolest počela da se pogoršava i tek tada je uspostavljena dijagnoza. Potresne detalje podelila je s javnosti u želji da i drugima koji osećaju slične simptome približi i možda pomogne: "Krvave stolice se nastave, česte dijareje, i u nekom sedmom mesecu kreće napad pankreasa i hitno me hospitalizuju. Tu su posumnjali na pankreatitis, i to se dokazalo i rezultatima. Međutim, posle hitnog carskog reza meni se nastavljaju dijareje, pozitivna sam na klostridiju i nikako da se izlečim. U tom trenutku kaže mi kuma koja je medicinska sestra, 'hajde da ti se uradi kolonoskopija' i na ulazu u debelo crevo bila je jasna slika šta je u pitanju - ulcerozni kolitis", objasnila je ona.
Istakla je da su prve tri godine bile jako teške, posebno sa dve bebe u kući, ali je pokušavala da se bavi sportom i živi zdravo. Nije bilo nimalo lako: "Ja sam tada stvarno bila hodajući zombi, rezultati su mi bili užasni. Zadišem se od stola do stolice, bilo mi je jako teško da funkcionišem. Pritom, imala sam 20 stolica dnevno, nekontrolisanih, bila sam bukvalno vezana za kuću. Međutim, pored svega toga treba naći snagu da to sve prevaziđeš. Nije da nisam padala, nisam ja sad neka non-stop hrabrica, ali kad je trebalo da se izvuče, izvlačila sam tu hrabrost iz sebe. Mislim da sam imala neki unutrašnji šamar koji me je dizao. Nisam osoba koja kuka i dizala sam se. Plivanje me je naučilo kako da se borim i kako da izađem kao pobednik", navela je Nađa.
Nakon svega, priznaje da joj je bilo teško da gleda plivanje i na televiziji, a podsvesno je znala da telo više ne može da izdrži nikakav teži trening. Odlučila je da "zakoči" i postala je trenerka i od 2021. se preselila u Ljubljanu: "Htela sam sebi da dam šansu u nekoj drugoj sferi i tako sam odlučila da postanem trener i radim sa decom", zaključila je u pomenutoj emisiji.
POTRESNO PISMO NAĐE HIGL
Na svom zvaničnom sajtu, Nađa Higl je 2017. godine objavila pismo u kome je objasnila sve o svojoj bolesti sa kojom se suočila, što je još samo jedan dokaz koliko je hrabra bila u tom momentu. Imala je samo 30 godina. Prenosimo ga u celosti.
"Još dok sam bila dete, osim dečjih standardnih bolesti, nikada nisam imala nekih većih zdravstvenih problema. Od šeste godine života sam se bavila plivanjem i vodila zdrav život. Od šestog razreda osnovne, kada sam operisala krajnike, pa do trudnoće, moj zdravstveni karton je bio prazan. Hiljadu puta sam se zapitala da li je moguće da se ovako nešto desi osobi koja je živela zdravim, sportskim načinom života?
Kao što i sami znate, ne postoje pravila u životu koja nam garantuju da ćemo biti živi i zdravi ako živimo zdravo. Ja sam teško podnela činjenicu da ću do kraja života morati da pijem lekove i da će postojati periodi u kojima ću morati da idem na biološke terapije i da ležim u bolnici.
Krenuću od samog početka. Prvu trudnoću sam iznela savršeno i sve je prošlo idealno, ako zanemarimo dugometražni porođaj. Nisam imala neke tegobe u prvoj trudnoći i to je bio najveći razlog zašto sam odlučila da ubrzo proširimo našu divnu porodicu i da Dragan ima sa kim da odrasta. Želja mi se brzo ispunila i ostala sam u drugom stanju i sve je prolazilo u najboljem mogućem redu. Međutim, oko šestog meseca trudnoće, krvna slika, tačnije nivo gvožđa u krvi je bio u padu. Povezivali smo to sa malom razlikom između dve trudnoće, kao i hemoroidima koji su me još od prvog porođaja mučili.
Dakle, našla sam se u situaciji da su svi simptomi jednostavno bili zamaskirani zbog stanja u kom sam se nalazila. Tri puta nedeljno sam u bolnici primala gvožđe, međutim nije bilo pomaka. Došlo je do toga da će mi možda biti neophodna transfuzija, što me je užasno plašilo. Borbu sa gvožđem smo vodili do početka osmog meseca trudnoće, kada me je ujutru odjednom počeo da probada bol u stomaku. Sva sreća pa sam znala da nije u pitanju beba, jer sam imala iskustvo kako kontrakcije izgledaju.
Spakovala sam starije dete i odvela ga kod majke, a ja krenula da vadim krv kako bi dr Parović, koji mi je vodio trudnoću, video nivo CRP-a. Rezultati su bili katastrofalni, a doktor je odmah potvrdio da je beba u dobrom stanju i uputio me kod dr Moše kako bi mi proverio stanje unutrašnjih organa. Svi simptomi su ukazivali na pankreatit, što su kasnije analize i potvrdile. Verujte mi, nisam bila svesna u kojoj sam se opasnosti nalazila. Hitno su me prebacili na intenzivnu negu u Višegradskoj bolnici i pristupili svemu veoma ozbiljno.
Tek kada sam hospitalizovana na odeljenju za gastroentrelogiju na Zvezdari, i kada su mi prof. Njegica Jojić i dr Marijana Protić uvele pravu terapiju, počela sam da osećam boljitak. Moja borba i dalje traje, još uvek nisam ušla u remisiju, ali imam dva najlepša motiva za borbu. Iako zbog bolesti nisam uspevala da se izborim sa dve male bebe, bila sam srećna što imam priliku da ozdravim i da ih gledam kako rastu. Zahvalna sam što je u pitanju bolest koja može da se kontroliše i sa kojom može da se normalno živi kad se uvede u stanje remisije", pisala je naša plivačica.
BONUS VIDEO:
(MONDO - M.V.)