Kum Danijel Šarić ga je doveo u Doboj da bude ambasador fantastičnog rukometnog TV Turnira šampiona, a legendarni kapiten Barselone Viktor Tomas odvojio je malo svog vremena da priča o vezama sa Srbima i Srbijom, životnoj drami koja mu je prekinula karijeru i na kraju tome kako da klince zaljubimo u rukomet.
"Dolazio sam ranije kao igrač i bilo je sjajno. Mislim da turnir ima veliku istoriju i privilegija mi je i čast da budem ambasador turnira. Veoma sam srećan što sam ovde jer Danijela voli svako ko ga poznaje. Način na koji on gleda na život je pun radosti. Uspeo je zbog načina na koji gleda na život. Takav mu je karakter, on je pozitivan duhovit i pristojan. Uvek vas sasluša i sjajan mu je karakter. On je prava osoba, šta god da uradi, uspeće", otkrio nam je legendarni kapiten Barselone Viktor Tomas.
Na panelu "Handball Talks" pričao je koliko je dobar miks kada se skupe Srbi i Španci, ali ipak tu zna da bude i problema. Fali poneki Danac ili Islanđanin, da malo "ugase" strasti.
"Da, ali onda možda bude previše vatre. Zato vam uvek treba neko sa severa. Ali da, mislim da nekako imamo istu vatru u sebi. Ipak mi imamo malo mekši karakter nego Balkanci. To je dobar miks, ja sam obožavao da igram sa Balkancima jer te oni teraju da budeš bolji igrač. Moraš da zaslužiš njihovo poverenje i uvek je dobro imati taj karakter i mentalitet u timu.
Braća Cikuša - budućnost Barselone
Naravno, morali smo odmah da ga pitamo za srpske bisere u dresu katalonskog kluba. Rođeni i odrasli na Pirinejima, Đorđe i Petar Cikuša nastupaju za Španiju i veruje Tomas da će još mnogo godina biti deo najvećeg rukometnog tima na svetu.
"Posebni su na različit način. Iako su braća potpuno su drugačiji. Mislim da su dobar miks i različiti su kako na terenu tako i van njega. Što se mene tiče, imaju svetlu budućnost. Obojica su dobre osobe i dobri sportisti. Mislim da imaju ono što je najbitnije što treba da se ima ako hoćete da uspete u eliti, a to je talenat. Sa tom balkanskom pozadinom znaju kakav je mentalitet potreban. Sada moraju da pokažu da imaju sve što je potrebno da zadrže karijere na najvišem nivou. Mislim da je to najteža stvar da se uradi, ali mislim da će obojici uspeti", rekao je za MONDO Viktor Tomas.
Psihoterapija je hrabrost
Nedavno je napunio 40 godina, a sa 35 je odjednom morao da završi karijeru. Lepe su to bile igračke godine, ali on se osećao savršeno zdravo i spremno. Jedan poziv lekara promenio je sve.
"Bilo je teško. Doktor mi je rekao da imam problem sa srcem i morao sam da prestanem na kraju sezone. Osećao sam se dobro, mislio sam da mogu da igram i do svoje 40. Međutim, doktor mi je rekao da moram da završim. Bilo je to vreme kovida, igrali smo u maju 2020. za titulu, a ja nisam znao da će to biti moj poslednji meč. Posle toga više nije bilo utakmica i to je ostao moj zadnji meč. Došao sam na sastanak i morao sam da se pozdravim sa svojim saigračima nakon 18 godina, bilo je jako teško. Morao sam čak da idem na terapiju, ali ja to rado kažem i pričam jer je ljudima koji se bore s nečim potreban profesionalac koji će im pomoći. Ja sam išao na terapiju i meni je to jako pomoglo".
Sve više profesionalnih sportista se ne libi da traži pomoć i mentalno zdravlje prestalo je da bude tabu tema. Videli smo da je baš u Barseloni Riki Rubio pričao o tome, a dugogodišnji kapiten Barselone ističe da mu nije bilo teško da se odluči da potraži pomoć.
"Ne zaista. Stvar je u tome što sam ja čekao do poslednjeg momenta da tražim pomoć. Nekada je potrebno biti dovoljno jak. Iako neki misle da je znak slabosti da se potraži pomoć, ja smatram da je apsolutno suprotno. Velika je hrabrost tražiti pomoć, shvatiti da ne možete sami. To je za mene znak velike snage. Uradio bih to ranije da sam znao da je toliko dobro. Nije mi bilo teško da tražim pomoć jer sam znao da mi je potrebna. Kada znate i ubeđeni ste da vam je nešto potrebno, onda samo odete i potražite to", kaže za MONDO o svom iskustvu borbe Viktor Tomas.
Sve je lako kad si mlad, ali tada se često prave i neke greške iz brzopletosti, neiskustva. Kada bi moglo da se ima telo 20-godišnjaka i glava 40-godišnjaka, e to bi bilo idealno
"Mislim da u nekom periodu karijere, kad imate manje od 30 godina ne osećate da ima bilo kakvih granica. Uvek hoćete sve više i više i više. U nekom momentu vaš um sazri i onda sve mnogo bolje razumete. Razumete svoje telo, svoj um, sve je mnogo jasnije. Kada napunimo 40 godina želeli bismo da imamo tu pamet, a telo kada smo imali sa 20 godina. Mislim da vas život profesionalnog sportiste tera da brže rastete fizički i mentalno. I da prelazite svoje granice."
U celoj karijeri - nijedna ponuda
Godinama je bio sinonim za Barselonu, obavezan i neizostavan na njenom desnom krilu. Osvojio je četiri Lige šampiona, sveukupno - 69 trofeja sa klubom. I nikada nije dobio ponudu bilo kog drugog kluba.
"Ovo što ću sada da kažem je 100 posto tačno – nikada nisam imao ponudu da napustim Barselonu. Niko mi nije pokucao i tražio me. Mislim da su svi osećali i mislili 'ma gde će on iz Barselone, nikada ne bi napustio Barsu'. Nakon što sam se penzionisao razmišljao sam možda bi to bilo zanimljivo iskustvo, ali nikada nisam dobio ponudu da odem", rekao je Tomas na panelu "Handball Talks".
Neverovatno je da je rukometaš koji za skoro dve decenije karijere nije dobio nijednu ponudu sada postao rukometni menadžer. Veliku ulogu u tome imao je Andrej Golić. Banjalučanin iz čuvene rukometne porodice i legendarni rukometaš Borca i Monpeljea je bio prvi kome se Tomas obratio.
"Znam ga još otkako je bio igrač, mnogo puta sam ga gledao u reprezentaciji Francuske i Monpeljeu mnogo, mnogo puta. Nije me ubedio, ali obavili smo razgovor. Seo sam u auto, odvezao sam se do Monpeljea, seo sa njim i popio kafu. Samo da vidim kako taj svet funkcioniše. On je toliko vremena u tom poslu i otvorio je vrata i pomagao mnogim ljudima i to mi se jako svidelo. Sada radimo zajedno oko mnogo stvari i zaista mi se dopada način na koji radi."
Sećam se Maglajlijinog potpisa
U Srbiji često slušamo žalopojke kako popularnost rukometa opada, kako je novac u fudbalu i košarci... Ne vidi to tako naš sagovornik i njemu se zapravo dopada prostor koji "manji" sportovi imaju na ovim prostorima.
"Mislim da je u nekim zemljama u Evropi lakše, a u nekima je teže jer postoji drugačija sportska kultura. U Nemačkoj, Francuskoj, Danskoj, ali i ovde postoji sportska kultura u kojoj ne postoji samo i isključivo fudbal. Fudbal je najpopularniji, ali nije jedini i onda je lakše navesti klince da igraju nešto drugo. Mislim da rukomet zapravo radi sjajan posao. Svi najveći rukometaši, sve najveće zvezde našeg sporta su vrlo dostupne klincima. Kada deca dolaze u arene i kada hoće da dobiju potpis omiljenog igrača , dobiće ga. Taj osećaj da mogu da dobiju autogram je nešto što će dovesti decu na trening. Mnogo je bitno da i način na koji se rukomet medijski predstavlja adaptira novim generacijama gde svi sada gledaju kratke videe. Način na koji oni govore i ponašaju se je drugačiji. Moramo da naučimo da se adaptiramo novim generacijama", poručuje Viktor Tomas.
To zna i govori jer je kao klinac i sam jurio potpise i želeo da odnese kući papir na kome pišu imena njegovih heroja. Jedan od potpisa koje i danas čuva je potpis čuvenog igrača Borca iz Banjaluke i Partizana Senjanina Maglajlije.
"Hteo sam potpise od Rafaela Gihose, Karlosa Ortege, Enrika Masipa, Andreja Ščepkina, Davida Barufeta... Takođe od Senjanina Maglajlije. Sećam se da mi je dao autogram. Sećam se da sam otišao na trening Barselone, čekao sam ih i svi su mi se potpisivali na papir i još uvek imam taj papir. Još uvek sam u srcu taj dečak", završava sjajan razgovor za MONDO Viktor Tomas.
I to smo zapravo i videli u Doboju, sve najbolje što rukomet može da ponudi. Tu su bili Duvnjak, Cindrić, Kuzmanović, Martinović, Marguč, Pešmalbek, ali i Skipagotu, Volf, Zein, Remili, Mae i svi su odvojili vreme da se slikaju sa klincima iz Doboja, da im se potpišu na lopte, majice papire... Oni najsrećniji uspeli su da izmole pokoju znojnicu ili deo opreme, a svi su gledali najbolji rukomet koji može da se vidi u avgustu. Može li lepše?
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: