- Nikola Grbić je sa Poljskom osvojio drugo uzastopno Evropsko prvenstvo i proglašen je za najboljeg selektora turnira.
- Govorio je o ocu Milošu Grbiću, nekadašnjem odbojkašu i strogom porodičnom autoritetu, koji mu nikada nije pokazao nežnost.
- Vanja i Nikola ističu da im je otac preneo disciplinu i znanje, dok je majka bila ključna za njihovo odrastanje.
Nikola Grbić je ponovo na vrhu, ako se ikada sa njega i spuštao. Postao je prvak Evrope sa selekcijom Poljske drugi put zaredom i proglašen je za najboljeg selektora takmičenja.
Njegovom timu niko nije prišao ni blizu, a nastavio se niz medalja porodice Grbić koji je krenuo 1975. godine. Tada je Vanjin i Nikolin otac Miloš Grbić je u mladosti bio sjajan gimnastičar, plivač, fudbaler i rukometaš, ali se odlučio za odbojku i postao legenda.
Igrao je za Partizan iz Kleka, bio je u to vreme proglašen za najboljeg smečera na svetu, a brzo je postao najbolji smečer. Osvojio se sa Klekom titulu prvaka Jugoslavije 1972. godine i kada su trenera tog tima pitali zašto je uzeo trofej samo je rekao: "Samo sam ja u ekipi imao Miloša Grbića".
Na Evropskom prvenstvu 1975. godine je kao kapiten reprezentacije uspeo da osvoji bronzu, a onda je odgojio sinove koji su pomerili granice odbojke.
"Tata, kako ćemo mi?"
"Uopšte nisam na to obraćao pažnju, on je za mene bio – tata. Neki moji vršnjaci su se pitali kako mu ne persiram, jer je bio direktor u školi. Ali kako da persiram rođenom ocu?! Nisam bio u fazonu – vau, moj tata je strava! Sa mojim sinovima ne znam kakva je situacija sada", rekao je Nikola Grbić gostujući na "Sportalu".
Preneo je svoju ljubav prema odbojci, li pre svega znanje, umeće i disciplinu na svoje sinove.
"On je nas trenirao, bio nam je prvi trener. Ali nisam imao onu senku njegovu, da treba da ispunim neka očekivanja... Ima anegdota, u jednom momentu kad smo već igrali za reprezentaciju, osvojili smo neke medalje, čak mislim da je bilo posle Atlante. Pitam ja njega: 'Jesi ti razmišljao kako ćemo mi? Da ćemo biti ovo ili ono'. Kaže on: 'Ma kakvi, mi smo imali ideju da se bavite odbojkom u nadi da ćete da budete dovoljno dobri da igrate u Vojvodini, jer ćete onda da završite fakultet. Da kroz Vojvodinu imate stan i hranu, i završićete školu'. Rekoh: 'Ćale, ti si imao ambiciju da budem nastavnik fizičkog. '"
"Ćale, kako je bilo?"
Uvek disciplinovan, uvek na distanci i strog, nikada nije dozvolio da bude previše emotivan prema svojim sinovima.
"Pred nama je uvek bio, neću sad da kažem hladan... Mi ušli među četiri na Olimpijskim igrama u Atlanti, borba za medalje. Znači, skok preko duge, ne mogu da ti opišem. I ovaj, Vanja i ja stojimo u kabini i kucamo brojeve, stojimo i čekamo da se javi. I javi se ćale, posle utakmice, i naravno gledali su, šta ti ja znam... I posle utakmice on dođe i kao: 'Pa dobro je bilo'. To je bio vrhunac.
E, sad, to je bilo pred nama. A onda kad dođemo kući, onda nam mama priča kako je ponosan, kako priča. Ja kad kažem ljudima, znaš, mene moj otac nikad u životu nije zagrlio... Znaš, da me je zagrlio, da pita: 'Kako si, sine?' Jes’ ti lud? Nema! Međutim, on je meni preneo neke stvari, razumeš, zbog kojih sam ja danas ovo što jesam."
Vanja Grbić: Najveća tuga
Miloš Grbić je iznenada preminuo 2008. godine i to je jako teško palo ako Vanji tako i Nikoli. Vladimir Grbić je emotivno pričao o tom momentu.
"Najveća tuga - gubitak oca. S tim se ne mirite, to ne prihvatate. Imao je srčani udar, reanimirali su ga, prebacili u Zrenjanin. Bio je na aparatima, u komi, pa smo ga nekako prebacili u Beograd. U Kliničkom centru smo imali nadu, ozbiljnu nadu. Međutim, premešten je na VMA. I kad je prešao na VMA, osetio sam, znao sam da je gotovo. Desetak dana je trajala borba tog septembra 2008. Bila je to Božja volja. Bio je i otac, i trener, i primer, i lider u svakom pogledu. Sam sebi najgori, jer sve što je radio, radio je ekstremno. Držao se zareza do kraja, baš onako kako je moralo", rekao je Vanja Grbić.
On je više puta pričaoo o ocu i istakao je da sa Milošem Grbićem nije bilo vrdanja. Tačno se znalo šta se sme, a šta se ne sme.
"Nikola i ja smo odrasli u patrijarhalnoj porodici, ali uloga majke bila je krucijalna. Otac jeste taj koji je postavljao šine, stavljao lokomotivu, ali majka (Danica) je bila ta koja je ubacivala ugalj u parnu mašinu. Bio je to savršen spoj dvoje ljudi različitih karaktera, koji su zbog naše edukacije i odrastanja igrali različite, ali izuzetno kompatibilne uloge".
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO: