- Veselin Vujović je ispričao kako ga je Aca Trifunović, koga je zvao Don Vito Korleone, doveo iz Cetinja u Metaloplastiku. Trifunović je došao na Cetinje, razgovarao s njegovom porodicom i ubedio i klub i igrača.
- Vujović je za Šabac dobio obeštećenje od 10 miliona dinara i postao prvi rukometaš u Jugoslaviji za kog je plaćeno obeštećenje. Kao uslov za potpis tražio je samo Zastavu 101.
Slavni jugoslovenski rukometaš i jedan od najvećih svih vremena Veselin Vujović rođen je 1961. godine na Cetinju i tamo se bavio skoro svim mogućim sportovima, a najviše su mu od ruke išli karate, košarka i rukomet koji na kraju odabrao kao svoj poziv.
Karijeru je počeo na Lovćenu i tamo su ga krajem sedamdesetih primetili svi najbolji klubovi Jugoslavije, pitalo se na koju će stranu, a izabrao je najbolju moguću odluku odlaskom u Metaloplastiku iz Šapca - u kojoj je napravio veliko ime. Bio je višestruki prvak Jugoslavije, kao i osvajač dve Lige šampiona 1985. i 1986. godine, a mnogi ne znaju da je malo falilo da Vujović da završi u Sarajevu. Za to je "kriv" Don Vito Korleone iz Šapca, kako Vujović zove Acu Trifunovića.
Kako je Vujović birao Šabac?
"Kad sam se ja pojavio u Puli, mene su jurili svi klubovi iz Prve jugoslovenske lige na tom okupljanju. Pojavi se Goran Nerić, koji je bio juniorski reprezentativac Jugoslavije iz Željezničara iz Sarajeva, i obavi razgovor sa mnom, da bi mi objasnio da bi bilo dobro da dođem u Želju, da je to veliki klub i da je Sarajevo odličan grad", rekao je Veselin Vujović tokom gostovanja u podkastu "Neuspjeh prvaka" kod Mirze Džombe.
"Ja pomislim: "Slušaj, bre, idem ja tamo. Ako ne uspem u rukometu, Bosna me je svakako zvala, pa ću probati u košarci. Ako ni to ne uspem, vratiću se i radiću u Obodu, na mašinama za veš, jer je to bila velika fabrika kućnih uređaja domaće proizvodnje, ali vrhunskih." Ali ima jedna stvar koju sam ja zaboravio i nisam bio svestan da sam je izrekao. Veselin Vuković, isto tako Crnogorac, čiji je otac bio vojno lice, družio se sa nama na tom okupljanju i ubeđivao me da dođem u Šabac", prisetio se Vuja svog razgovora sa Vukovićem.
- Ja mu kažem: "Ma gde, bre, kakav Šabac? Šta je to, vašar? Nema veze sa životom."
- Kaže on: "Ajde, molim te, obećaj mi da ćeš doći u Šabac."
- Ja mu odgovorim: "Ma pusti me, bre."
- Bila je to neka noć, dobro raspoloženje i sve ostalo. Kažem mu: "Doći ću."
- "Nemoj ti meni to tako, ‘doći ću’. Daj ti meni svoju crnogorsku reč da ćeš doći."
- I ja mu kažem: "Evo, dajem ti reč."
- Kada sam to rekao Neriću, usred noći se setim da sam Vukoviću dao reč. Šta ću sad?
- Ujutru, za doručkom, kažem Neriću: "Slušaj, neću doći u Sarajevo. Molim te, izvini se ljudima."
- "Pa zašto?"
- Rekoh: "Ne mogu da ti objašnjavam, ali stvarno neću da dođem." I tako se to završi. Odemo svako svojoj kući, ali koliko smo bili naivna deca - nismo ni telefone razmenili.
Za to vreme, Veselin Vuković je u Cetinju okrenuo sve iz Cetinja i tražio Vujovićeve: "Dobar dan, zovem iz Šapca. Da li se neko u vašoj porodici bavi sportom?".
Na kraju je saznao ko je "Krstov mali" i dobio ga na telefon: "Ja mu odgovorim: "Joj, Vuče, pa ne znam. Imam klub, ko zna šta će biti...". Kaže on: "Doći će naš predsednik, Aca Trifunović, kojeg smo mi zvali Don Vito Korleone. To je čovek koji je bio ispred svog vremena i koji je stvorio takvu generaciju."
"Don Korleone" iz Šapca me doveo
Kako je Vujović objasnio Mirzi Džombi, Aca Trifunović je rukometno "čudovište". Čovek koji je bio alfa i omega Metaloplastike u to vreme, generalno jedan od najsposobnijih sportskih radnika u Jugoslaviji.
"Naravno, uprava i ljudi iz Lovćena bili su besni. "Dolaze ovde, uzimaju nam decu, pa će da vide kad ga dočekamo! Sram ga bilo, mi smo ulagali u tebe", i tako dalje. Rekoh: "Vidi ovo šta će sad da se desi, biće frke", prisetio se Vujović.
"Dolazi on, Don Vito Korleone. Prebacio je kaput preko ramena, nije ga ni obukao. Doleteo avionom, čeka ga vozilo, dolazi kod nas kući. Mami 100 maraka, sestri 100 maraka, tati flašu viskija. A plata je bila 200 maraka, razumeš me? Ovi su se potpuno oduševili. Kaže: "Ja sam došao zbog ovog vašeg sina." Tata pita: "Zbog koga, bre?", priseća se Vujović razgovor svog oca i Ace Trifunovića.
- "Odakle ste došli?"
- "Iz Šapca."
- "Čekajte, čoveče, vi ste iz Šapca došli na Cetinje zbog mog sina?"
- "Da."
- "Toliki put ste prevalili zbog njega?"
- "Da."
- "Pa je l' on toliko dobar?"
- "Najbolji."
- "Ko, bre, najbolji?"
- "Tvoj sin."
- "Dođi ovamo, u mene", kaže mi otac.
"Ja dođem. To je bio najveći izliv ljubavi koji nam je pokazao. On me provuče za ruku, uhvati me za kosu i povuče me.
"Je li me... mali?" A ja ništa ne znam o tome. Sad ja ćutim, je l'", nasmejao se Vujović i rekao da je prvi deo prošao dobro, a ostalo mu je "samo" da ubedi upravu Lovćena da ga pusti.
"E, dobro, taj prvi deo je uspešno završen, a sad se ide na razgovor sa upravom Lovćena. Tu su svi živi. Znaš kako je to bilo - predsednik komiteta, ovaj, onaj, svi su se nešto namestili i svi su namrgođeni. On dođe, pozdravi se sa svima, sve fino, i pre nego što su oni uopšte stigli bilo šta da kažu, obrati im se: "Slušajte, ja znam koliko kvalitetno radite i kako radite sa ovom decom. Svaka vam čast, vi ste fenomeni. Ja ću vama dati pet miliona dinara obeštećenja i još pet miliona za njega u opremi", prisetio se Vujović i video je odmah kako su iz Lovćena promenili raspoloženje.
"Tražio sam samo Zastavu 101"
Veselin Vujović je tako bio prvi rukometaš u Jugoslaviji za koga je plaćeno obeštećene, od deset miliona dinara, a dobio je i lepu platu da potpiše za Šapčane pred koje je postavio samo jedan uslov.
"Nisu to bile male pare. Moj jedini uslov bio je da mi kupe Zastavu 101. Mislio sam da, kad samostalno sednem u svoj auto, nema jačeg od mene. Moj otac je bio šofer, odnosno profesionalni vozač. Celog života je bio na točkovima. Kada nije bio kod kuće, pošto je stalno bio na putu, ja bih uvek spavao na njegovom jastuku jer je mirisao na naftu i benzin, razumeš me? Nedostajao mi je. Tada nisam bio svestan svega toga, a i teško se živelo. Nas petoro u kući - brat, sestra, tata, mama i ja. Samo je otac radio. Snalazio se kako je znao i umeo", rekao je Veselin Vujović.
"Sećam se da se iz Bačke Palanke vozilo brašno za Luku Bar. Mama bi mu ponekad rekla: "Ajde, molim te, Krsto, daj neki džak, skini." A Krsto Vujović da nekome skida džakove? "Pa jesi li ti normalna? Da nosim sramotu, ja i moja deca?" Tada nisam razumeo šta to znači. Tek kasnije sam shvatio njegove reči. To je bio neki pravac kojim sam se vodio u životu - da ne donesem sramotu porodici, da ne nosim ljagu".
"Danas su se vremena promenila. Danas neko ide u zatvor, a ljudi mu priređuju ispraćaj kao da ide u vojsku, razumeš me? Ono što je nekada bila sramota, danas je nešto čime se ljudi ponose", zaključio je Vujović.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO: