Slušaj vest



Koliko je sport oblikovao Vaš život i uticao na Vašu ličnost?

Ne volim da kažem da je sport, odnosno, konkretno košarka moj život, ali sam postao čovek i ličnost kakva jesam zahvaljujući sportu. Moje pogonsko gorivo u sportu je strah od poraza, kako od velikih ekipa, tako i od malih. Ako izgubite u subotu, a u ponedeljak se ne oporavite od poraza i dođete da držite trening tužni, vi onda niste profesor, vi ste igračima klijent. Morate u svakom pogledu biti jači od njih. To nije lako, kida živce. Oni koji su se takmičarski bavili sportom, naučili su da se lako podignu nakon poraza, dok se oni koji nisu, razbole, padnu u depresiju.

U osnovi sporta je igra. Kada ste bili dete čega ste se najčešće igrali?

Toliko sam star da se više i ne sećam (smeh). Odrastao sam u Otočcu, u Lici, a iz detinjstva se sećam nekoliko stvari. Sećam se Gacke, reke koja teče tuda, a u kojoj bismo se često igrali. Zimi bi sneg napadao toliko da bi visinom pokrio polovinu električnih stubova, a mi deca bismo kopali tunele u snegu. Tad još uvek nisam došao u dodir sa košarkom. Prvi put smo se „sreli“ u Kraljevu.
Postoji mišljenje da se današnja deca igraju manje i da je manje mašte. Da li je nekada bilo više prostora za maštu u igri, pa i u sportu?

Danas ima jednako mašte u igri kao i tada, jer deca su deca. Pogledajte kako je igrao Kukoč, kako je igrao Saša Đorđević, kako danas igra Nikola Jokić. To je primer vrhunske mašta da u momentu pred 30.000 ljudi uvek senzorskom preciznošću pronađete najbolje postavljenog saigrača. Košarka je kao igra mnogo napredovala što se tiče tehnike. Uvek kažem da ona jeste grana sporta, ali ako se u nekom delu približava umetnosti, onda je to „dodavanje“. Ranije bi od 12 igrača možda trojica, četvorica mogli da „zakucaju“ loptu u koš, a sada svi to mogu. To je najjednostavniji primer napretka košarke.

Tema Specijalizovane izložbe EXPO Beograd 2027 je igra. Šta mislite o organizovanju ove izložbe u našem gradu?

EXPO je jedna velika prilika. Čestitam našem timu koji je pobedio konkurentske gradove iz velikih i razvijenih država kao što su SAD,

Španija, Argentina i Tajland. Dobiti organizaciju jedne tako značajne manifestacije je velika stvar.

Šta za Vas predstavlja igra?

Radost pre svega. Igra je nešto uz šta napredujemo i rastemo, čak i u ovim mojim godinama. I dan danas igram se sa svojom unukom, ali su joj izgleda postali teški treninzi sa mnom jer je počela da me izbegava (smeh). Moram da kažem da mi je posebno drago jer je tema EXPO 2027 Beograd igra, sport. Svi oni koji budu posetili ovu izložbu, već znaju dosta o Srbiji i znaju da je to zemlja sporta, sportski fenomen, koji ima jednog Jokića koji drži „katedru srpske košarke“ u Americi, Micića koji je bio MVP Evrolige, a naravno, tu je i jedinstveni Novak.

Mislim da će ovim povodom i na planu sportske infrastrukture biti urađene mnoge stvari, da bi naši klinci manje sedeli ispre kompjutera i više vremena provodili u prirodi. Moram posebno da istaknem zlata vredne ljude, nastavnike i profesore fiskulture, čija je uloga u životima naše dece neprocenjiva. Ja sam lično od njih mnogo više naučio nego od drugih nastavnika.

Spomenuli ste nastavnike i profesore fizičkog vaspitanja. Koliko smo zanemarili sport u najranijem, školskom uzrastu?

Dovoljno govore podaci da 68% srpske dece imaju neki poremećaj kičmenog stuba, kifozu, ravne tabane… Svega 12% trenira nešto, od čega samo 4% pod nadzorom trenera. Sport je lekovit i zato je važan za pravilan razvoj od najranijih uzrasta.