Bolje od ovoga ne može, zaista, posebno ako volite tenis. Prisustvovao sam, bez sumnje, najluđem meču ikada. Da se ogradim na vreme, znam da je bilo neverovatnih mečeva između Novaka Đokovića, Rodžera Federera i Rafaela Nadala, ali sam te duele pratio uglavnom preko TV ekrana. Ovo je bilo uživo, na licu mesta i mogu samo da kažem - svaka čast Karlos Alkarazu i Janiku Sineru. Meč od pet sati i 29 minuta i neverovatan preokret u finalu Rolan Garosa - 4:6, 6:7 (4:7), 6:4, 7:6 (7:3), 7:6 (10:2).
Ko zna kroz šta su sve njih dvojica na terenu prolazili, šta im se sve vrzmalo po glavi, kako je bilo teško trezveno razmišljati u najvažnijim momentima, kad je nama na tribinama bilo ovako stresno. Kao i oni, tako smo i mi u novinarskoj loži prolazili kroz razne faze.
Okej, moram da priznam da sam mislio da će Alkaraz lakše da dobije, da će da bude manje drame, da je bolji igrač na šljaci i da je to podloga koja njemu mnogo više odgovara. Uostalom, Siner ima samo jednu titulu na zemljanoj podlozi i to u Umagu. A, onda je Italijan odlučio da demantuje i mene i sve one koji tako mislimo. Dobio je prva dva seta, na semaforu je stajalo 2:0 i da budem potpuno iskren, kada je napravio brejk na startu trećeg seta i poveo sa 1:0, sa kolegama sam počeo da komentarišem da bi Đoković osvojio Rolan Garos. Bili smo saglasni u oceni da je Novak mnogo više namučio Sinera u polufinalu nego Karlos u finalu i da ovaj meč ide ka laganih 3:0.
Ali, tako nije mislio Alkaraz. Sve se naglo promenilo, uzeo je četiri gema u nizu, pa je uz malo "štucanje" uspeo da privede set kraju i da smanji zaostatak. Okej, imamo malo drame... Delovalo je da je taj balon zvani drama pukao sredinom četvrtog seta kada je Siner napravio brejk, poveo sa 5:3 i onda na servis Alkaraza imao 0:40. Što se kaže - to bi bilo to, gotovo je. Ali, ispostavilo se da nije. Ne samo da je spasao tri meč lopte, nego je Alkaraz napravio brejk u narednom gemu, izjednačio, a onad u taj-brejku došao do izjednačenja na 2:2 u setovima.
Ljudi, ovo je na nivou "velike trojke"
Peti set u tenisu je kao penal lutrija u fudbalu, svašta je moguće. Doduše, bilo je jasno da je psihološka prednost na strani Alkaraza. Odmah je napravio brejk i imao je potpunu kontrolu, čuvao je tu prednost i pri rezultatu 5:4 servirao za pobedu. Onda se ruka stegla. Loši servisi, greške, vraćen brejk i nova drama. Dva gema koje osvajaju serveri i taj-brejk. A, tamo važe posebna pravila, ne igra se do sedam, nego do 10 poena, znači, još više drame. Samo što je, rezultatski, izostala, jer je Alkaraz bio ubedljiv sa 10:2.
Dok su trajali ti poeni, ne samo u tom taj-brejku petog seta, nego uopšteno u petom setu, posebno od kada je na semaforu prošlo pet sati trajanja, razmene su bile neverovatne. Stizali su drop-šotove, trčali po osnovnoj liniji kao da je prvi, a ne peti set. To je bio trenutak u kom sam i sebi rekao, a zatim i u razgovoru sa kolegama - Ljudi, ovo je na nivou "velike trojke". Hteli mi to da priznamo ili ne, zbog subjektivnih razloga, ovaj meč bio je baš na tom nivou.
Mogli ste da vidite sve, dramu, preokrete, poene koji dižu ljude na noge, skandiranje, atmosferu. Ma, sve što ste mogli da poželite i još više. Na licu mesta sam se u to uverio. Linije koje su pogađali, šta je sve završavalo u terenu. I ništa od toga nije delovalo kao slučajnost, da se nekome posrećilo da baš tako odigraju. Zaista neverovatno i kao što sam i na početku napisao - najluđe finale koje sam ikada gledao. Ujedno i jasna poruka za Đokovića - nova generacija preuzima glavnu reč.
Za koga je bila publika?
Stadion "Filip Šatrije" nije bio ispunjen do poslednjeg mesta, kao što je bio tokom oproštajne ceremonije Rafe Nadala recimo. Bilo je nekih praznih mesta, ali je atmosfera bila zaista odlična. Za one koji se pitaju i koji možda nisu čuli na čijoj je strani bila publika, odgovor je prilično očigledan - na Alkarazovoj.
Vidno je bilo da podržavaju Španca, da ga više vole, tako je bilo od početka meča. Ako je, možda delovalo da to rade da bi gledali finale što duže i da ne bude 3:0, onda to nije moglo da se kaže na samom početku. Kako je meč odmicao, sve više njih bilo je uz Alkaraza. Pevali su mu navijačke pesme, čulo se "Ole, ole, ole, ole Karlos, Karlos", bilo je skandiranja, pevanja. Tek u par navrata je bilo nešto slično za Sinera. Jasno je bilo koga vole.
Tu je bio i neki Srbin, tačnije mislim da je neko naš. Tokom celog meča je vikao "Idemo Karlose", "Ajde Karlose", tako da je bilo i onih koji su ostali da navijaju za Alkaraza. Možda je neko od Đokovićevih navijača kupio kartu za finale, pa je ostao da podrži Španca...
Bilo kako bilo, momenat za istoriju i drugo najduže finale u istoriji grend slemova. Trajalo je 5:29 sati, a za one koji su možda zaboravili, na prvom mestu je finale Australijan opena 2012. godine i pobeda Đokovića protiv Nadala za 5 sati i 53 minuta.
BONUS VIDEO:
