"Niko ne zna šta stvarno ima, dok to ne izgubi". Čuli ste za ovu izreku verovatno "milion" puta, možda ste nekada shvatili na pravi način šta znači, možda još uvek niste, ali Rafael Nadal jeste. Pred oko 15.000 ljudi je na Rolan Garosu, na terenu "Filip Šatrije" dobio oproštaj o kakvom verovatno nije ni sanjao. I u tim momentima, dok je plakao i dok su skandirali njegovo ime je verovatno i on shvatio šta stvarno ima, kada je ostao bez mogućnosti da ponovo bude u prepoznatljivoj kombinaciji i u majici bez rukava i da besomučno udara forhende i muči rivale.
Ovog puta je na kultnom terenu, na mestu na kom je 14 puta podizao pehar sada je bio u odelu. Kao profesor, sa spremljenim govorom punim emocija i momentima koje će svi zauvek da pamte. Na tom mestu našao se i izveštač MONDA i iz prve ruke sam mogao da vidim kako to sve izgleda. Kako izgleda kada se jedan od najvećih tenisera svih vremena i čovek koji je ostavio toliki trag u sportu povlači, kada kaže - dosta je. Nema više, to je to, kraj jedne velike ere. Ere koja predstavlja zlatnu eru tenisa i u kojoj je ostao samo još jedan musketar, poslednji - Novak Đoković. Jedino Srbin još drži reket u rukama i muči sve. Ali, da ne skrećemo sa teme, ovo je ipak priča o "kralju šljake" i dostignuću koje verovatno niko nikada neće oboriti, 14 pehara na Rolan Garosu, to će izvesno ostati u domenu fantazije za one generacije koje tek dolaze.
Kako je to izgledao unutar samog kompleksa i kako je sve to proteklo. Moraćete da ostanete još malo sa nama i da iz neke nove prizme vidite to čuveno rivalstvo "velike četvorke" i reakciju onih koji su imali tu mogućnost da budu deo istorije i da prisustvuju nečemu o čemu će se pričati godinama...
Ljudi, gde je ta specijalna akreditacija?
Prilikom samog dolaska u kompleks i preuzimanja novinarske akreditacije koja traje do samog kraja Rolan Garosa saznao sam novu informaciju. Akreditacija koju držim oko vrata ne važi za Rafinu ceremoniju. Za to morate da dobijete posebnu akreditaciju, plavu, koja ide oko ruke. I nju dobijaju samo odabrani. Ako nije stigao mejl od organizatora tokom jutra, od akreditacije nema ništa. Koliko god da sam otvarao i zatvarao mejl, proveravao sve foldere, potvrde nije bilo. To je značilo da ću ceremoniju gledati na nekom od velikih ekrana u medija centru. Šta da se radi, takva su pravila.
Ali, Srbi ne bi bii Srbi da se ne zainate. Tako je bilo i u mom slučaju. Rešio sam da uradim sve što mogu da se nađem na "Šatrijeu". Pitao sam u sektoru zaduženom za medije nekoliko puta, da bih na kraju, uz asistenciju kolege koji živi u Francuskoj, dobio tračak nade i rečenicu "da dođem pred samu ceremoniju, pa će tada videti da li je ostala neka akreditacija".
Tako i bi, došao sam, javio se, popričao sa volonterima koji rade tu i dobio odgovor "da sačekam nekoliko minuta tu". Onda su stigle najlepše moguće vesti posle tolike upornosti i čekanja - ima akreditacija. Nisu svi novinari koji su dobili te akreditacije došli da ih pokupe. Jedna od njih završila je i na mojoj ruci.
Kad je Novak zagrlio Rafu, shvatio sam...
Stepenicama sam se sa kolegama popeo do trećeg sprata i na samom ulasku smo dobili majice na kojima piše "Merci Rafa" (hvala Rafa) i molbu da ih obučemo i da tako ulepšamo sve. Nije to bio problem, ne oprašta se takav sportista svaki dan, ali je problem bio druge vrste. Majice su bile "M" veličine, nešto što je problem za osobu moje građe. Još ako se na to doda da sam već nosio duksericu, jasna je problematika. Ali, nekako je navučena, nedugo zatim je krenula i ceremonija.
Na tribinama igla nema gde da padne, svi nose iste majice, osim jednog dela koji nosi bele, sa razlogom. Sa jedne strane tribina pisalo je "14 RG", sa druge "Rafa" uz dva srca. A, ona se pojavio Nadal. Zadržao je emocije svega nekoliko minuta, kada je pogledao nekoliko snimaka i počeo da drži govor, sve je počeo da puca od emocija, a onda su na teren izašli njegovi najveći rivali, jedan po jedan - Novak Đoković, Rodžer Federer i Endi Marej.
Usledili su njihovi pozdravi, srdačni zagrljaji i u momentu kada je Novak zagrlio Rafu to je bio momenat kada sam i ja shvatio - ljudi, to je to. Kraj. Finiš. Nema više. Nikada više na teniskom terenu neće biti okršaja njih dvojice, neće biti 61. epizode najvećeg teniskog rivalstva. Neće biti novog finala, epske borbe za pehar. To je to. Na terenu su stajala četvorica asova od kojih su trojica u penziji. Nema više takvih mečeva koji će držati pažnju, intenzitet, koji će navijače držati zalepljene za stolice i koji neće ni pomišljati da odu na eventualnu pauzu ili da izađu da kupe neke grickalice ili piće, da ne bi propustili nešto. Kraj, što smo gledali, gledali smo, ostao je poslednji mohikanac od njih četvorice, a i on zna da neće moći još dugo.
Da vas vratim na sam početak ovog teksta još jednom - nikad ne znate šta imate, dok to ne izgubite. A, u Parizu je 25. maja 2025. godine tenis izgubio mnogo...
Suze, suze i još suza
Imao je Rafa emotivno obraćanje, ka svima koji su bili tu. Nekima se obraćao lično, neke je samo spominjao, ali šta god da je govorio bio je praćeno sa velikim emocijama. Suze su bilie i na njegovom licu, dok se okretao, gledao ka svim stranama stadiona i pokušao da upije sve to. Kao da ni on sam nije mogao da veruje da je to kraj, da više neće sa reketom u ruci da izađe i da pokuša da upiše makar još jednu pobedu. Jednostavno, telo mu ne dozvoljava ni da pokuša.
Nadal je plakao na terenu, oko njega su plakali ostali. Bilo u ložama gde su bili njegovi članovi porodice, prijatelji, oni najbliži, članovi stručnog štaba, ali suza je bilo i na svim ostalim delovima tribina. Ispred mene je stajao jedan kolega iz Španije, svi ostali su sedeli, on je stajao, blokirao je malo pogled nama koji smo bili iza, ali ga niko nije ni pitao da sedne. Zašto? Zato što je bio u suzama, moglo je da se vidi koliko pati, koliko ga je sve ovo pogodilo. Plakali su i navijači okolo, maramice u rukama, suze koje teku niz lice, sve je prštalo od emocija.
U jednom momentu je došlo vreme za kraj, program je morao da se nastavi, a Rafa da po poslednji put izađe sa terena "Filip Šatrije". Krenuo je ka izlazu, bio na nekoliko koraka da izađe, a onda se predomisliio. Okrenuo se i odlučio da napravi još jedan krug, da prođe kroz ceo stadion i da svima uputi pozdrave, da mahne još jednom. Poslednji krug na pariskoj šljaci. Iz drugog pokušaja je krenuo ka izlazu, još jednom zastao, tada je uzeo svog sina u ruke i simbolično, zajedno sa njim, otišao u legendu.
Merci, Rafa.
BONUS VIDEO:
