Novak Đoković priznaje šta mu najviše nedostaje da vidi u svom rodnom kraju.
Izazovi novih generacija, "agresivnost" novih tehnologija, nedostatak rada sa decom, mali broj mališana na igralištima... Sve to su teme koje su iz godine u godinu postaju sve aktuelnije i koje brinu i Novaka Đokovića. Na dan kada kao otac dva deteta slavi 37. rođendan, korisno je pročitati šta o svim navedenim i brojnim drugim izazovima smatra najveći srpski sportista svih vremena.
"Postoje razni benefiti i prednosti tehnologije, ali je u isto vreme to i preterano u današnje vreme. Stvorena je zavisnost od telefona, zanemaren je odnos među ljudima, komunikacija, sve što je ranije bilo normalno. Ja sam tako odrastao, pripadam toj generaciji pre revolucije. Uhvatio sam deo tih devedesetih godina koje su kod nas bile napaćene. Imali smo detinjstvo, igrali smo se u dvorištu", počeo je Novak koji je trenutno u Ženevi.
Baš to mu sada fali. "Nedostaje mi da to vidim. Kada sam u Beogradu, odem do Banjice i nema toliko dece kao što je bilo ranije. Sada klinci od osam-devet godina imaju te pametne satove. Roditelji ne mogu da bele od odgovornosti, ne mogu samo da kažu da je takvo vreme došlo i da ništa ne može da se uradi. Možda tehnologije ne može da se izbaci, ali je potrebno da se pronađe pravi balans."
Nakratko je zastao, pa nastavio. "Ima toliko lošeg zračenja, neverovatno je. Ljudi sve manje vremena provode u prirodi. Moda je da imaš telefon, momka ili devojku tražiš preko društvenih mreža. Nema više razgovora kao ranije. Možete da kažete da sam staromodan..."
Koristi i on određene društvene mreže. "Volim ja Instagram, život kroz slike i sve to. Međutim, mora čovek da zna i kako to da kontroliše. Ne može da ostane sam, da dete ostane samo, pa da se posle kritikuje. Voleo bih da se vratim malo, da doživim kako je nekad bilo. Recimo u staroj Jugoslaviji na primer", zaključio je Đoković.
Bombardovanje i danas pamti kao da je bilo juče
Takođe, uvek je živo njegovo sećanje na NATO agresiju 1999. godine. "Nalazimo se u skloništu ispod stana gde smo upravo razgovarali. Ovde smo proveli svako veče najmanje 14-15 noći tokom bombardovanja. Ludo je kada pomisliš koliko ljudi je bilo u ovom skloništu i krilo se od opasnosti koja je dolazila iz vazduha. Ostalo je isto kao što je bilo pre 20 godina. Pokušavam da se setim, cela zgrada, preko 50 stanova je bilo u zgradi, mnogo ljudi. Nema mnogo prostora. Mali tuneli ovuda, vrata bi bila zatvorena u slučaju požara, detonacije, eksplozije..."
Posebno traumatično pamti mart 1999. i početak bombardovanja. "Nije se to desilo prve, ali jeste druge ili treće večeri. Eksplozija me je probudila, zvuk slomljenog stakla. Moja majka je pala, udarila je glavom o radijator i onesvestila se. Otac je povikao: 'Nole, tvoja braća!' Još nisam imao 12 godina, ali sam bio najstariji. Odveo sam Marka i Đorđa na ulicu, pošto u našoj zgradi nije bilo skloništa, tako da smo otrčali do tetkine zgrade!", prisetio se Novak, a onda nastavio: "Bilo je tri ujutru, video se dim od bombi na ulicama. Pao sam, ogrebao ruke i kolena i čuo kako se krhotine kotrljaju prema meni. Pogledao sam gore i video kako prolaze dva F117 lovca. Gađali su vojnu bolnicu sa dve rakete, a eksplozija je bila 500 metara od nas. Sve se treslo od udarca. To je trauma, ja se i danas plašim iznenadnih zvukova, alarm me natera da skočim!"
(MONDO - N.S.)
BONUS VIDEO: