Zašto su filmovi počeli da nas smaraju

Iako zarada nekih filmova može da se meri sa nacionalnim budžetima manjih zemalja, Holivud "štancuje" sve ambicioznije projekte, a gledaoci su, blago rečeno – "smoreni".

Sigurno vam se dogodilo da se radujete nekom filmu, gledate trejler desetinama puta, a onda iz bioskopa izađete blago razočarani, misleći da je možda do vas, da su vas filmovi ranije više uzbuđivali? U pravu ste, i jesu, ali ne zato što ste bili klinci pa vam je svaka akcija na velikom platnu bila izuzetna, već zato što se promenio način na koji ljudsko oko i mozak doživljavjau filmove.

Način na koji gledamo film nije se promenio. Ljudsko oko prati oko pet odsto površine ekrana, sa povremenim "izletima" kako bi osmotrilo lica likova ili tačke većeg interesovanja, kao što su eksplozije. Ali CGI više nije isti, više se ne nalazi na periferiji ekrana već je prešao u centar, gde ljudsko oko mora da ga posmatra duže nego ranije, prenosi "Didžital spaj".

"Publika je sve oštrija, više nas ne 'kupuje' sama činjenica da je CGI tu, ali sve dok nam oko ne privuče konstrukcija neke slike, 'puštamo' da manje nesavršenosti prođu nezapaženo," rekao je kognitivni psiholog Tim Smit sa Univerziteta Birkbek.

Nije važno kakav je CGI, već GDE je

Profesor filmskih studija na Tehničkom univerzitetu Virdžinije, Stiven Prins, objašnjava dalje da ono što oko vidi, mozak procesuira i logika gledaoca određuje stepen zadovoljstva. Upravo ta logika je ključna, jer gledalac nema problem sa time kada vidi prizor za koji "očekuje" da je kompjuterski generisan, kao što su King Kong, manje-više ceo "Avatar" ili autobot iz "Transformersa". Problem nastaje kada mozak mora da isprocesuira prizor za koji ne bi očekivao da je CGI.

"Didžital spaj" u analizi opadanja kvaliteta blokbastera navodi pritajeni osećaj nelagode prilikom gledanja filma "Ratovi zvezda: Odmetnik 1", u kojem je "vaskrsao" pokojni glumac Piter Kušing. Prizor digitalno napravljenog ljudskog bića, za koje cela planeta zna da više nije među nama, pritajeno ili čak otvoreno uznemirava publiku.

Težnja Holivuda za postizanjem digitalnog savršenstva istovremeno je njegova "boljka". Kako bi spektakli od kojih vam se prosto vrti u glavi imali efekat "padanja vilice" kakav su imali pre nekoliko decenija, mora da postoji balans između veštački kreiranih likova i prizora, i onih pravih.

Portal navodi primer "Parka iz doba Jure" iz 1993. godine, koji je raspametio publiku baš zato što je bio mešavina kompjuterski generisanih slika i pravih, fizički opipljivih specijalnih efekata, dela maestra Stena Vinstona. Da smo umesto njegovih lutaka i figura gledali samo CGI dinosauruse kako prave haos, ni tada, pre 25 godina, ne bismo bili oduševljeni.

Pre nekoliko decenija, režiseri bi CGI slike "nalepili" na prave snimke, ali se od te prakse odustalo oko 2004. godine i sada su kompletne scene u potpunosti kompjuterski generisane, od pozadine do likova i akcije.

Stvaranje čitavih CGI svetova znači da ne postoji "misterija", odnosno da gledalac više ne mora da se trudi da aktivno mentalno učestvuje u gledanju, "dovršavajući" konstrukcije scena u svojim mislima.

Dobar primer korišćenja kompletnih CGI scena daje Džon Favro, režiser "Iron man" franšize.

U sceni trke Formule jedan u Monaku, gledaoci zapravo posmatraju akciju "nalepljenu" preko snimaka Los Anđelesa dorađenih da izgledaju kao Monako, u kojem ekipa filma nije ni bila. A tokom eksperimenta uživo, kada je Favro publici pustio taj insert, njihove oči "išle" su baš tamo gde treba, na pažljivo postavljene PRAVE elemente, dok je CGI Monako ostao izvan njihovog fokusa.

Dakle, problem nije u tome koliko CGI elemenata ima u filmu, već u tome kako i kada su oni raspoređeni.

Sve izgleda isto!

Ne, opet nije do vas, sve zaista izgleda veoma slično. I to bukvalno – problem je u tome kako se radi korekcija boje u postprodukciji.

Tvorci filmova koriste programe za postprodukciju kako bi svaki kadar svake scene "doterali" i, praktično, obojili u tonove koje smatraju idealnim. Kada ste poslednji put gledali moderni film koji se događa na Divljem zapadu, a da nije bio "žućkast"? Sećate li se da je sve u "Matriks" trilogiji zelenkasto?

Najupečatljivija posledica ovog biranja tonova celog filma je nešto što se zove "efekat narandžaste i tirkizne". Dok režiseri stare škole paze da romantične scene snimaju u "zlatnom času", odnosno tokom zalaska ili izlaska Sunca, moderna tehnologija omogućila je da se scena snimljena u bilo koje doba dana ili noći "oboji" u željene tonove. A ljudska koža izgleda najbolje pod toplim, narandžastim osvetljenjem. Dodajmo tome teoriju boja, da ćemo narandžastu najbolje naglasiti ako je uparimo sa komplementarnom bojom, i dolazimo do tirkizne. Svaki studio trudi se da tako lepo "ofarba" likove u filmu, da zaista svi počinju da izgledaju slično. Odnosno, da su svi filmovi postali plavičasti.

Da li su filmovi sve gluplji?

Pa… Da. Evo i zašto.

Ideja svakog blokbastera, kao što mu i ime kaže, je da "razvali" blagajne i zaradi što više novca. Holivud se, stoga, okreće masovnim tržištima kao što su Kina ili Indija. Tu dolazimo do problema zvanog "izbegavanje kulturološkog sukoba".

"Po definiciji, blokbasteri moraju da zarade, i zato ih Holivud snima sa ovim tržištima na umu. Kako se sve više filmova okreće Indiji ili Kini, tako dolazimo do ozbiljnog menjanja priče kako bi bila što jednostavnija. Film će, sam po sebi, imati problem jezičke barijere jer je snimljen na engleskom, a publici iz drugih kultura možda će promaći, ili će je zbuniti, šale, narativ ili način na koji su likovi izgrađeni," objasnio je Smit.

Jednostavnije rečeno, Holivud zaglupljuje svoje priče kako bi ih publika širom planete sigurno razumela, i jedva čekala nastavak. Akcija postaje univerzalni jezik, zaplet sve apstraktniji kako bi bio razumljiv na svim meridijanima, a publika, ponovo, iz bioskopa izlazi pitajući se "šta smo ovo gledali".