Kako je Džoker postao veći od Betmena (VIDEO, ANKETA)

Ako ste gledali najnovijeg "Džokera", znaćete, a možda i nećete, o čemu govorim. Ovaj film, ova priča, prožela je publiku u bioskopskog sali čudnom energijom - tako poznatom, a opet nekako dalekom i skoro na nivou onog zatočenog podsvesnog. Izašla sam iz bioskopa, zajedno sa prijateljem, i oboje nismo mogli da se smirimo od bujice koju je Artur Flek izazvao u nama. Imali smo poriv da se smejemo, on se čak našalio - da razbijemo nešto. Zašto?

Od momenta kad su pogledali film, mnogi kritičari su zabrinuto postavljali pitanje da li su razmatrali opasnost od toga da ovaj film ima moć da pozove na nasilje - možda i ima. Ili makar da natera svakog ko ga pogleda da se okrene ka onom u sebi što ga muči i što mu je nametnuto negativnim spoljnim faktorima, iznova i iznova. I nije prijatno, ali je i čudno oslobađajuće. Skoro da možemo da osetimo sve kroz šta prolazi Artur Flek - tuga, usamljenost, nezadovoljstvo, nerazumevanje, nepripadanje, neuspeh. I na kraju, onu katarzu koja ga tera da pleše i ti poželiš da zaplešeš niz stepenice zajedno sa njim, ili makar da stojiš i diviš se tom prizoru. Jer, prizor je veličanstven.

I nije poenta u ubijanju, to je propratna instanca čoveka koji, kako je i sam rekao, nema šta više da izgubi. Videli smo prikaz lika dotučenog do kraja, koji se onda dalje odmeće u reone koji mogu da se nastavljaju, ali u nekom drugom filmu. Ne, u ovom. Ovaj film nam je dao priču o nošenju sa mentalnim bolestima i konstantnim pritiscima da "nisi normalan", da si "čudan", da koliko god da se trudiš, niko ne razume i ne želi da razume. Da si sam.

Da, Džoker kao lik po sebi je ekstreman primer do kojih mera takvo stanje može da ode. Ali, prvi put ga vidimo kao čoveka koji hoda među "nama" i oseća. Betmenovo poreklo u jeku ovog deluje kao bleda senka nečega što je naspram njega realno - Džoker je čovek koji dobija batine, nosi modrice, krvari i - smeje se. Smeje se jer nema izbora, iako je u njemu samo bol.

Čula sam malo mlađi deo publike kako se u više navrata smeje na scene kada Artur dobija napade smeha za koji mu je rečeno da je bolest zbog koje mora da uzima lekove i ne može to da kontroliše. Ali, smeh ljudi iz bioskopske sale na to je bio sasvim osnovan kao odbrambeni mehanizam onoga što ne možemo da prihvatimo i što nas samim tim čini da osećamo nelagodu, jer, ovo nije komedija.

Davši Džokeru toliko slojeva, ovaj film ga je učinio većim od Betmena. Džokerov socijalni i društveni status daje mnogo više razloga za povezivanje nego što je to moguće kod milijardera Brusa Vejna koji ne može da preboli ubistvo roditelja jedne noći u praznoj uličici. Flek preboljeva život onakav kakav jeste, a publika za njim žali i poistovećuje se - svesno ili nesvesno.

Jer, kako se možeš ljutiti i mrzeti bolesnog i nesrećnog čoveka, kojem su sistem i okruženje odbili da pomognu. Artur Flek je taj čovek, a Džoker je ono što je nastalo kao posledica nedelovanja i okretanja glave od problema okoline, pa i od nas samih.

Možda ga je i dalje nemoguće "voleti", ali je svakako izvesno da je dobio dimenziju u kojoj kroz celu priču želimo da ga zaštitimo i da mu pomognemo, odnosno, želimo da se zadovolji osećaj za pravdu koji tako često izostaje u svetu oko nas. Pravde naravno nema, ni za Artura, ni za Brusa, ni za Džokera, ni za Betmena, ali da li će je možda jednom biti za sve one koji su ovde i preživljavaju? Možda Artur i Džoker kao ovakvi daju na jedan sumanut način nadu da preživljavanje kad-tad može da pređe u življenje.