Borivoje Kandić preminuo je u 59. godini, a ostaće poznat po ulogama u brojnim filmovima i serijama.
Iako je poslednje godine provodio maštajući o povratku na "daske koje život znače", ostaće upamćen po brilijanto odigranom Vuku Karadžiću u istoimenoj seriji, ali i pojavljivanju u "Varljivom letu '68" i "Šećernoj vodici".
Dok je svako jutro čistio baštu jedne kafane na Zelenom vencu kako bi zaradio neki dinar ili makar lepu reč, glumac je sanjao da makar još jednom stane na neku pozorišnu scenu i pokaže koliko ume i zna.
Kada je 1987. zablistao u ulozi Vuka Karadžića u istoimenoj seriji, koja je obarala sve rekorde gledanosti u bivšoj Jugoslaviji, činilo se da su glumcu Borivoju Kandiću sva vrata širom otvorena.
Danas, 33 godinu kasnije, posle niza životnih brodoloma, živeo je tako što je svakog jutra čistio u jednoj kafani na Zelenom vencu, dok ga je majka izdržavala.
"Pomažem prijatelju u ovom kafiću, u jednu ruku se i družimo, a i on mi daje malu naknadu. Dođem svako jutro pre osam, malo počistim, pripremim stolove pre nego što pristignu gosti. Nije to mnogo posla, niti nešto od čega bih mogao da živim. Mene izdržava majka. Od njene penzije preživljavam. A živim sam, sa psom, od kada sam se razveo", govorio je iskreno.
Na dane glumačke slave gledao je sa osmehom, a pre uloge Vuka Karadžića imao je dve neznatne epizode: u “Varljivom letu” igrao je druga Slavka Štimca u sceni kad se udvaraju Čehinjama, a u “Šećernoj vodici” prijatelja Sonje Savić.
"Krenuo sam za Podrinje, bio je prvi dan snimanja 'Vuka Karadžića', ali pukne guma na autobusu i ja krenem peške ka hotelu “Banja Koviljača”. Vidim stoji neka gomila ljudi, ne znam ko su, ali im kažem da treba da glumim Vuka Karadžića. Odmah su me stavili na konja i praćen aplauzima došao sam do mesta snimanja. Iako nepoznat, stigao sam kao zvezda. Posle, kada je serija emitovana, nisam mogao da verujem šta me je snašlo, bila je to nenormalna popularnost. Ta serija je, bez obzira na sve manjkavosti, imala neverovatan odjek. U to vreme sam živeo u Zemunu i jedne večeri sam u svom ulazu zatekao devojku koja je došla iz Virovitice i tu uporno čekala da bi me upoznala. Moja bivša žena Maša Bulić čuva sanduke i sanduke pisama iz svih krajeva Jugoslavije. Naravno, sve to prođe, ali tada sam mislio da sam najvažnija osoba na planeti", rekao je za života ovaj glumac.
Rado se sećao i govorio o svom odrastanju, a rođen je 1961. godine u Mostaru, jer je njegov otac Miloš, takođe glumac, imao angažman u tamošnjem pozorištu, gde je upoznao lepu Mostarku Nedu. Dobili su dva sina, a već 1968. godine su se preselili u Beograd.
Završio je srednju ekonomsku u Zemunu, nije bio neki đak, ali uvek je hteo da bude u centru pažnje. A pre nego što je upisao glumu i u Novom Sadu i u Beogradu pogledao je ukupno dve predstave. U Novom Sadu ga je na klasu primio Branko Pleša, rekavši da ne treba da konkuriše i u Beogradu. I obećao je da neće, ali mama mu je već bila predala dokumente na Fakultet dramskih umetnosti, pa ga je bilo sramota da se ne pojavi. Tako je primljen i na FDU u klasu Arse Jovanovića.
"Kada smo imali ispite na prvoj godini, išli smo da gledamo i predstave novosadske akademije. Prišao sam da se pozdravim sa Plešom, ali nije hteo da mi pruži ruku. Posle sam igrao kod njega u komadu 'Vesele žene Vindzorske'. Nije bila baš velika uloga, ali me je uzeo. Odljutio se".
Nepregledan je niz njegovih glumačkih dogodovština i priča kojima je posle zabavljao društvo u kafani u kojoj pedantno čistio svako jutro.
Krajem osamdesetih i tokom devedesetih Bora je bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Imao je niz zapaženih uloga pre nego što je 1998. godine odlučio da ode u Australiju. Prvo je živeo u Pertu, potom u Melburnu i Sidneju.
"U Australiji sam igrao u jednom filmu, trebalo je da tumačim glavnu ulogu, ali nisam mogao da istovremeno glumim i mislim na engleskom. Tako mi je pripala mala rola doktora Morgena. I za nju sam dobio silna priznanja. Bio sam angažovan i u TV seriji, a pokušao sam i u pozorištu: pojavio sam se u Joneskovom komadu “Lekcija” i u Beketovom “Čekajući Godoa”. Ali, od toga nije moglo da se živi. Jedno vreme sam raznosio hranu, onda sam radio kod jednog našeg čoveka iz Bosne kao pomoćnik geometra, pa sam asistirao keramičaru i moleru… Tamo sam živeo sa suprugom. Kada smo se razveli, jer se ona zaljubila u nekog Italijana, vratio sam se ovde da patim za njom. Zapravo, vratio sam se jer mi se majka razbolela i htela je da me vidi još jednom, te 2007. godine. I kada me je videla, ozdravila je, a ja sam ostao ovde", prisećao se Kandić, koji je po povratku u Beograd bio je prilično dobro dočekan, ali sudbina nije bila na njegovoj strani.
"Tada sam odbio nekoliko uloga i to je bila greška. Sam sebi sam zatvorio vrata. A još veća greška bila je što sam, kada sam odlazio u Australiju, podigao radnu knjižicu iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pucao sam sebi u nogu. Voja Brajović je uvek govorio: “Kandiću, ti uvek voliš da budeš prvi i u pozitivnim i u negativnim stvarima.”
Kroz razgovor sa Borom, koji svoje profesionalno posrnuće prihvata nekako mirno, stalno se provlačila priča o ženama, njegovim velikim ljubavima.
Nije krio da pati za prvom ženom, ali i priznavao da je bio zaljubljive prirode, te je voleo mnogo njih.
"Patim još za bivšom ženom, ali patim i za svim ženama sa kojima sam bio. Zaljubljive sam prirode. Imao sam mnogo žena. Uvek sam važio za ljubavnika, ali me je poterala ta tipična švalerska sudbina da sam na kraju ostao sam. Moja poslednja supruga Ljubica Kandić isto je glumica, završila je u mojoj školi glume, prethodna je bila Elizabeta Popović, koja sada živi u Španiji. Prva žena mu je bila Maša Bulić, kćerka glumca Karla Bulića", govorio je.
Osim prema ženama, Bora je imao i neverovatne emocije prema psima.
"Ja sam kučkar. Nije bilo perioda u životu da nisam imao psa. Prva je bila Daša, pa zatim Strahinja, Nebojša, Kiki. Doveo sam čak svog psa iz Australije, imao je svog pratioca u Londonu jer sam ja dolazio preko Beča, i to je koštalo oko sedam hiljada evra. I onda mi moj drug Goran kaže šta si teglio kuče iz Australije mogao si da kupiš drugo u Beogradu. Samo sam ga pogledao: “A što ti ne kupiš drugo dete?” Sada imam retrivera, Draganu, baš mi je prijatelj. Kada mi se leva ruka paralizovala, svi doktori su rekli da tu nema pomoći, da ću biti invalid. Jedva sam je pomerao, drugi su mi vezivali pertle. Moja Dragana je krenula da mi liže ruku i izlečila me, sada mogu sa rukom šta god hoćete".
U jednom od poslednjih intervjua koji je dao, priznao je i da mu je nedostajao posao.
"Nema nijednu, ali baš nijednu svoju fotografiju iz prošlosti. To je moj odnos prema sebi.Fali mi da igram. Sanjam i kad spavam i kad dođem ovde da čistim da sam na sceni. Još uvek se nadam nekom pozivu. Stidljiv sam da bih se sam nudio. Takav je bio i moj ćale. Jednom sam mu namestio epizodu u seriji 'Dome, slatki dome'. Igrao sam Genija i tu smo se čak u kadru pojavili zajedno. On meni nikada nije ništa učinio, a glumio je u milion filmova. Nikada me nije ni pohvalio. Kada sam ga pitao: 'Kakav sam Vuk Karadžić?', pogledao me i rekao: 'Pa, tako'. ", govorio je tada Kandić.
(MONDO/ Gloria)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.