U Brodarevu, 25. novembra 1951. godine rođen je jedan od najautentičnijih glumaca sa ovih prostora - Danilo Lazović. Završio je Gimnaziju u Priboju. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1974. Prvu značajniju ulogu ostvario je u seriji "Otpisani“.
Bio je jedan od najpopularnijih domaćih dramskih umetnika. Glumio je u velikom broju filmova i pozorišnih predstava. Najširoj javnosti je ostao upamćen po ulozi Šćepana Šćekića u seriji "Srećni ljudi".
Intervjue je retko davao ali je u jednoj emisiji otovorio dušu i ispričao šta misli o Radovanu Karadžiću, otkrio koji je to trenutak koji mu je obeležio život i šta nikada neće zaboraviti.
"Nisam ja u kafanam dugo. Kad sam bio voleo sam stare pesme kao što je 'Radovane siđi sa planine, nisi sišo sve ove godine...' A inače nisam ja nešto za kafane, nekako mi uvek bilo nelagodno u kafani. Ipak sam ja s planine, a kafane su u ravnici. Kad popijem onda se malo odomaćim. Inače potukao sam se u kafani mnogo puta. Morate prvi početi tuču. Ali nikad nije bilo dotle da idem u Urgentni. Zasad... Još nije fajront. I sad bih u zrelim godinama mogao da se pobijem u kafani. To je sportski. Ali biće fajront, veliki fajront…", rekao je jednom prilikom Lazović i dodaje:
"Sa Radovanom Karadžićem sam pre rata bio u kafanama po Sarajevu. On je jedan veliki gospodin i žao mi je što je došao u situaciju da uđe u politiku jer on je pre svega jedan sjajan pisac i pesnik. Ali opet sreća je za naš narod što je on svojim umećem omogućio da imamo Republiku Srpsku i da se spase taj naš narod. Znate kako, dogodilo bi se ko što se dogodilo u Kninu, na Kosovu..."
Govoreći o trenutku koji mu je obeležio život Lazović je rekao:
"Mi smo imali šansu da imamo snahu 95 godina, našu Milunika. Mi smo je svi tako zvali. Doživela je više od 100 godina. Kad je dolazio naš patrijarh, kad se osveštavala Davidovica, onda su joj rekli da je on zove. Zamisli njeno uzbuđenje koja je ko zna kada bila u prilici da vidi episkopa, a kamo li patrijarha. Nikad neću zaboraviti tih petnaestak metara s kojim je ona uzbuđenjem došla do našeg patrijarha da mu poljubi ruku. A ja sam dva tri meseca pre nego što je ona umrla bio kod nje. Ona je mene mnogo volela, a i ja nju. Ona mi je rekla jednu prelepu rečenicu - 'E moj Daćko, da si imo pameti. Nigde nisi morao ići, mogao si sa nama ovde živeti ko čovek'. Eh da sam imao te pameti..."
Prisetio se u tom intervjuu Lazović i trenutka kada je sa ocem bio u manastiru Mileševa.
"Ima jedan trenutak kada sam izlazio iz manastira Mileševa. Sticajem okolnosti moj otac je posle Drugog svetskog rata morao da ode u SKOJ. Tako su mu naredili. Mi smo svi grdno izginuli u četnicima. I onda je morao da bi se drugi spasili. I onda su oni u tom manastiru posle rata držali neko žito, baš visoko, gotovo do one freske Svetog Save, do nogu njegovih. I onda mi je otac o tome pričao. I kako smo izlazili iz manastira pokazivao dokle je bilo žito. A on je morao da to žito ubacuje u manastir. A ja izađem za njim i kažem - Tata, pa vidiš, ti se ispovedi. Tako sav naš narod. Mi se sada ispovedamo, našem patrijarhu, mitropolitu Amfilohiju i nadamo se i Boga molimo da se vratimo svom gospodstvu. Možemo se vratiti samo velikim pokajanjem. Pokajanjem prvo prema sebi, pa jedan prema drugom, pa prema svojoj deci", rekao je Lazović u emisiji Balkanskom ulicom.
Danilo Lazović preminuo je 25. marta 2006. godine.
(MONDO)