- Film 'Lepa sela, lepo gore' sniman je tokom rata, uz skroman budžet od oko 200.000 maraka i 25.000 metara trake. Dragojević kaže da su se ekipa i statisti snalazili kako su znali, jer para gotovo da nije bilo.
- Nedostatak novca posle snimanja rešavan je bankarskim aranžmanom i promotivnim reklamama u kojima su igrali glavni glumci. Film je kasnije postao veliki domaći hit, sa oko 800.000 gledalaca u Srbiji.
"Lepa sela lepo gore" je srpski ratni film iz 1996. godine, režisera i ko-scenariste Srđana Dragojevića.
Film je inspirisan istinitim događajem, kada je 7 srpskih vojnika drinskog korpusa bilo devet dana okruženo u 97 metara dugom tunelu Brodar u septembru 1992. godine.
Film je bio srpski kandidat za Oskara, za najbolji film van engleskog govornog područja za 1996. godinu, a poslednjih 30 godina se priča o njemu i otkrivaju detalji sa snimanja, kao i gde se danas nalaze glumci koji su odigrali uloge koje su već postale kultne.
Scenario za film "Lepa sela lepo gore" nastao je iz članka "Osam dana u grobu" Vanje Bulića. Bulić je rekao da je inspiraciju za lik glavnog junaka Milana pronašao u životnoj priči vojnika Slađana Simića koji je bio jedan od sedmorice zarobljenih srpskih boraca u tunelu Brodar na putu između Višegrada i Rudo.
Srđan Dragojević je u jednom intervjuu otkrio da su od sredstava za potrebe snimanje filma dobili 25.000 metara filmske trage od Grčkog filmskog centra.
"25.000 metara trake i konkurisali smo u Ministarstvu kulture i dobili 200.000 maraka. Vrlo skromno. Ušli smo u snimanje vrlo hrabro, bile su sankcije, morali smo da se snalazimo. Posle Bosne snimali smo Prijepolju, nema para ni za statiste. Onda su glumci organizovali da igraju utakmicu - glumci protiv Prijepolja i tako smo uspeli da nastavimo snimanje još malo, pa još malo...", rekao je on za Velike priče.
Reditelj je istom prilikom otkrio i da se u Bosni snimalo 10 dana. "Bilo je zeznuto, rat još trajao, a mi snimamo film".
Pretio da će da se raznese zbog 20 maraka
S obzirom na to da je film sniman tokom rata 1995. godine na stvarnom ratištu u okolini Višegrada, kao statisti u uniformama nisu angažovani profesionalni glumci već pravi vojnici sa obližnje linije fronta.
Produkcija je jednom od tih vojnika ostala dužna dnevnicu koja je iznosila tadašnjih 20 nemačkih maraka.
Nezadovoljan zbog neisplaćenog novca, vojnik se sutradan pojavio na setu držeći u ruci ručnu bombu kašikaru. Pretio je da će razneti i sebe i reditelja Srđana Dragojevića ako mu se odmah ne isplati dug.
Glumac NIkola Pejaković, u jednom intervjuu prokomentarisao je navode da zamalo nisu svi izginuli jer je jedan statista hteo da ih raznese bombom zato što nije dobio svoj honorar od 20 maraka.
"Teško je razgovarati normalno o tom snimanju, jer to nije bila normalna situacija. Glave nam nisu bile iste kao ove danas", rekao je Pejaković za Mondo pre nekoliko godina, da bi u podkastu "Analogija" rekao i da su pojedini statisti snimali scene i išli na front.
"Velika razlika između tog filma i drugih filmova je jer je on sniman za vreme rata. Rat je još trajao. U ratovima i blizu tih linija, pogotovo građanskih ratova kada su linije blizu i sve je izmešano. Neki statisti su deo dana provodili na frontu, a deo na setu. Dolazili su 15 dana na set da se odmore, pa idu 15 dana na front. To je bilo ratno stanje - rat. Kad sad pogledam na taj film, nemam osećaj da sam učestvovao uopšte. Nekako daleko mi je to".
Kada su u pitanju informacije dostupne na Internetu, procenjeni budžet je iznosio oko 2 miliona dolara. Sredstva su obezbeđenja preko produkcijske kuće Kobra film uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, što je bio početni kapital za snimanje, kao i od strane Radio-televizije Srbije (RTS).
Nakon završetka snimanja nije bilo dovoljno novca u budžetu da se isplati glumačka ekipa, pa je napravljen aranžman sa jednom bankom, a glumci su snimili seriju promotivnih reklama kako bi se namirili troškovi i honorari.
Reklame je režirao sam Srđan Dragojević, a u njima su učestvovale glavne zvezde filma: Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Milorad Mandić Manda i Zoran Cvijanović. Reklame su potpuno odstupale od "uštogljenog" tona bankarskog sektora. Imale su mračnu, specifičnu estetiku prožetu crnim humorom i elementima horora.
Mnogi koji su u to vreme bili deca i danas pamte ove reklame kao prilično jezive, ali i genijalno osmišljene
Film je na domaćim prostorima bio ogroman bioskopski hit, sa oko 800.000 gledalaca u Srbiji, iako je u američkim bioskopima 1998. godine zaradio simboličnih 211 dolara.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!