Da li su zvona Notr Dama odjekivala zbog pobede Srba na Kosovu polju, ko je zapravo bio Marko Kraljević: junak ili turski vazal, da li je Jelena Anžujska bila stvarno Anžujska, zašto nema petokrake na grobu Josipa Broza Tita. Samo su neki od mitova koje analizira istoričar Dejan Ristić u svojoj knjizi "Mitovi srpske istorije" u izdanju "Vukotić Media" koja je od danas dostupna u knjižarama širom Srbije.

Knjiga obuhvata dvadeset najpoznatijih mitova i sadrži analizu istoričnosti svakoga od njih.

Ristić se nada da će knjiga isprovocirati dijalog o nekim važnim istorijskim temama, ne toliko među istoričarima koji su kroz obrazovanje upoznati sa sadržajem knjige, već među zaljubljenicima u istoriju koji su zainteresovani da obogate i objektivizuju svoja znanja, i to pre svega iz nacionalne, a zatim i iz evropske istorije.

"Knjiga je reakcija na činjenicu da živimo u vreme kada je znanje potpuno obesmišljeno. Naši građani su izloženi velikom broju pojedinaca koji su nekompetentni za bavljenje naučnom istorijografijom jer nisu studirali istoriju, niti raspolazu odgovarajucim znanjima i veštinama. Ti pojedinci se bave pseudonaukom pa nam se dešava da kao društva neke važne stavove zasnivamo na istorijskim falsifikatima ili u najboljem slučaju poluistinama", rekao je Ristić.

Dodaje da je njegova knjiga ponovljeni pokušaj jednog istoričara da, sledeći primer svojih velikih prethodnika iz 19. i 20 veka, ponudi mogućnost da se na jednom mestu nađe naših najpoznatijih 20 mitova za koje je najveći deo naših sugrađana ubeđen da  sadrže nesporne istorijske činjenice.

Prema njegovim rečima, mitovi su karakteristični za period antike i srednjeg veka u evropskoj, svetskoj, pa i našoj kulturi, ali nije tipično da jedno društvo i nacija podležu epidemiji mitomanije na početku 21. veka.

"Mi danas iz svojevrsnog rezervoara prošlosti uzimamo ono što nam se sviđa i konstruišemo nove ''istine'' potpuno nenaučno, veštački i bez istorijskih činjenica. Povezujemo nepovezive stvari i zaključujemo nešto što nema nikakve veze sa istorijskom istinom", rekao je on, a zatim izneo i primere.

"Popularan mit s kraja 20. veka je recimo onaj o izostanku petokrake sa Titovog groba...Imamo i mit o Jeleni Anžujskoj koja upšte nije bila poreklom iz ugledne anžujske porodice. Tu je i mit o ''Dolini jorgovana'' koji je izuzetno romantičan, ali se tako nesto nikada nije desilo", rekao je Ristić.

Navodi da funkcija istoričara nije da konfrontira nauku i mit ili nauku i narodnu tradiciju, već da ukaže šta je u konkretnom mitu istorično, a šta plod mašte.

Cenjeni istoričar kaže da čak i kada dobijemo nepobitne činjenice o nekom događaju, mi često ne želimo da ih prihvatimo.

Prava ilustracija za to je mit o zvonima Notr Dama koja su odjekivala posle pobede Srba na Kosovu polju, koji je još profesor dr Mihailo Dinić svojim radom objavljenim daleke 1937. godine potpuno razvejao.

"Taj argument potežu mnogi zvaničnici kako bi ukazali na značaj Kosovske bitke u širim, evropskim okvirima. Istorijska nauka zna da se to nije desilo i to je u svom radu još daleke 1937. godine obrazložio istoričar dr Mihajlo Dinić. Zvona Bogorodičine crkve u Parizu jesu zvonila, ali ne 1389. već 1395. godine i to u čast pobede hrišćanske vojske u bici na Rovinama u kojoj su naše, srpske trupe, učestvovale kao vazalna vojska na poraženoj strani. Tu je, pored ostalih, poginuo i čuveni Kraljević Marko, odnosno kralj Marko Vukašinović", ispričao je on.

Pomenuti Marko Kraljević je predstavljen kao div junak u našoj narodnoj tradiciji, a Ristić je rekao da se veliki broj etnologa i antropologa bavio tom temom do sada.

"U istorijskom kontekstu Marko Kraljević je završio svoj život kao osmanlijski vazal, a u narodnoj tradiciji on je prerastao u arhetip junaka koji se bori za slobodu, i to ne samo protiv osmanske vlasti. U okolnostima osmanske okupacije nama je bio potreban mit o junaku - oslobodiocu koji će očuvati svest naroda o nekad moćnoj državi. Mit o Marku Kraljeviću je bio neka vrsta stalne kuraži našim precima u doba osmanske okupacije kako bi održali svoj duh i nacionalni identitet i pronašli motavicaju da se iznova i iznova bore i suprostavljaju Osmanlijama sve do pobede", rekao je i dodao da je Marko bio stariji sin Vukašina Mrnjavčevića.

"Marko je bio oblasni gospodar u drugoj polovini 14. veka i poginuo je na bici kod Rovinama 1395. godine kao turski vazal. Poslednjih 10 godina života je proveo kao turski vazal i nije se isticao po pružanju otpora Turcima", rekao je Ristić.

Fenomen Jelene Anžujske, supruge Kralja Stefana Uroša Velikog, jednog od najznačajnijih vladara iz dinistaje Nemanjić, veoma je značajan za istoriografiju.

"Jelena je bila strankinja, udala se za srpskog kralja i ostavila dubog trag u našoj istoriji i kulturi, arhitekturi. Bila je izuzetna vladarka, požrtvovana majka i kraljica. Prigrlila je novu domovinu i zbog njenog svetog života naša crkva je nju kanonozovala", istakao je on.

Dodaje, međutim, da kod nas vlada uverenje da ona potiče iz francuske porodice Anžu iako su brojni istoričari pokazali da to nije tačno.

"Njen otac je Jovan Anđeo, vojvoda Srema. Jelena je rođena u Sremu, a ne u Francuskoj...Njen deda po tati je vizantijski car. Dakle, po ocu je grčkog porekla, a po majci ugarskog-francuskog, ali ne i anzujskog porekla", rekao je Ristić.