- Fjodor Dostojevski bio je jedan od najuticajnijih ruskih pisaca, a dela poput 'Zločina i kazne' i 'Braće Karamazovih' oblikovala su moderni psihološki roman.
- Život mu je obeležila smrtna presuda preinačena u robiju, kao i borba sa epilepsijom, dugovima i porodičnim tragedijama.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821–1881) bio je ruski književnik, mislilac i jedan od najuticajnijih romanopisaca svetske književnosti. Njegova dela predstavljaju temelj modernog psihološkog romana i filozofske proze, a sposobnost da prodre u najtamnije kutke ljudske svesti, moralne dileme i duhovna previranja učinila ga je univerzalnim piscem čija snaga ne bledi ni vekovima kasnije.
Kroz remek-dela kao što su "Zločin i kazna", "Braća Karamazovi" i "Zli dusi", Dostojevski nije samo slikao društvene prilike carske Rusije, već je postavljao ključna egzistencijalna pitanja: o granicama slobode, postojanju Boga, krivici, iskupljenju i borbi dobra i zla unutar samog čoveka. Njegovi junaci nisu pasivni posmatrači, već tragične figure razapete između ideja, vere i sopstvenih strasti.
Ovako nešto ne čudi ako se uzme u obzir teška i mučna sudbina samog pisca, a retko ko je platio tako visoku cenu za svoje stvaralaštvo.
Oslobođen smrtne kazne
Kao mlad čovek, zbog učešća u utopijsko-socijalističkom krugu Petraševskog, 1849. godine osuđen je na smrt uz saopštenje:
"Dostojevski Fjodor Mihailovič… zbog sudelovanja u zločinačkim planovima i zbog širenja pisma književnika Belinskog, punog drskih izraza protiv pravoslavne crkve i vrhovne vlasti, i zbog sudelovanja u širenju antidržavnih spisa posredstvom ilegalne štamparije, lišava se svih plemićkih prava i osuđuje na smrt streljanjem…".
Pred samim streljačkim strojem, dok su vojnici već repetirali puške, u poslednjem minutu stiglo je carsko pomilovanje, događaj koji je zauvek promenio njegovu psihu i shvatanje života.
Smrtna kazna preinačena je u četiri godine teške robije u Omsku, u okovima među najokorelijim kriminalcima, praćene godinama prinudne vojne službe.
Bolest i dugovi
Celog života borio se sa teškim napadima epilepsije, koji su ga iscrpljivali fizički i mentalno. Istovremeno, godinama je tonuo u dugove zbog strasti prema ruletu i obaveza da izdržava porodicu preminulog brata, često pišući remek-dela pod pritiskom nemilosrdnih izdavačkih rokova.
Strašne tragedije i poslednja ispovest
Pored finansijske nesigurnosti, pretrpeo je i najteže udarce, počev od prerane smrti prve supruge, potom i brata, a kasnije i sopstvene dece, što je ostavilo neizbrisive ožiljke na njegovoj duši.
Nakon decenija neprestanog rvanja sa siromaštvom, bolestima i unutrašnjim demonima, tek je u poznim godinama dočekao zasluženo priznanje javnosti, mir porodičnog doma uz suprugu Anu Grigorjevnu i završetak svog krunskog dela, "Braće Karamazovih". No, istrošeno telo i krhko zdravlje nisu mu dozvolili da u tom miru dugo uživa, uvodeći ga u njegove poslednje, podjednako dramatične dane, o čemu se saznalo zahvaljujući sačuvanom zapisu sveštenika iz Vladimirske crkve sa poslednjeg ispovedanja.
"Mili i preblagi Bože, ni sam ne znam zašto ovo radim, zašto mi molitva nije dovoljna, ali još sam u šoku od onog što sam čuo od Fjodora Mihailoviča, kod koga sam otišao zbog ispovesti i poslednjeg pričešća", započeo je sveštenik koji je rekao da će sve tajne pisca zauvek biti sačuvane, i da ih niko sem njega i Boga neće saznati.
"Pitam se šta je s tim čovekom, ko je on zapravo, kakve su čudne sile učinile da u njemu obitavaju dve ličnosti… dva lika… dve duše… Moje reči nisu adekvatne rečima Fjodora Mihailoviča, koji je, iako bolestan i iscrpljen, bio ipak posebno pažljiv u tim trenucima. Te reči su iz njega izlazile u nekoj navali kao bujica koja nosi sve pred sobom… Ponešto nisam ni razumeo, a valjda nije ni bilo moje da razumem. Samo sam slušao, kao božji provodnik, o strastima, mukama, iskušenjima i gresima Fjodora Mihailoviča, koji se tada opraštao od ovog sveta i svog zemaljskog života i tela koje ga je toliko napatilo", pojasnio je pre nego što će preći na konkretne primere.
"Jezivo mi je teško da ispišem šta mi je sve taj čovek za sat i po ispovedanja ispričao, koliko grešnih misli, koliko bluda, koliko straha, besa… Ne razumem ni zašto je sve to meni ispričao kad je mogao direktno Bogu, ali kao da je u tome bilo neke naročite predsmrtne perverzije, u tom dugom ispovedanju sladostrašća i bluda…", objasnio je sveštenik svojevremeno.
"Prvo je pričao o nekoj Lizanjki, sedamnaestogodišnjoj prodavačici pereca koja ga je naročito uzbuđivala i koja je zavolela Fjodora vojnika. Detaljno je pričao kako je devojku izluđivao i šta joj je govorio i kako je dodirivao. Nesrećna Jelizaveta Mihailovna bila je toliko izludela nervno i telesno da se posle više nikada nije udala i do smrti je čitala pisma koja joj je, lud od strasti, pisao Fjodor Mihailovič…
Da stvar bude crnja, posle četvorogodišnje robije i apstinencije, Fjodor M. je osećao bujicu strasti, nezasitu i nezadrživu, ali nije mu bilo dovoljno što je bludničio sa lakim ženama iz Semipalatinska, nije mu bilo dovoljno da oseti kako ulazi u njihova topla i smrdljiva tela, gnječi njihove bradavice i butine, ne, trebala mu je čedna, čestita, nevina devojka, da pati i da ga voli, da se snebiva pred njegovim naletima sladostrašća i bluda, zato se tako posebno vezao za Lizanjku koja prodaje perece da bi izdržavala svoju nesrećnu siromašnu porodicu, i sad, na samrtnoj postelji, više zbog njene čednosti nego zbog Boga, oseti potrebu da se izvini za sve te dodire i reči, za svu silinu strasti kojom ju je obasuo…
Odmah posle Lizanjke na red je došla Avdotja Panajeva. Kada ju je upoznao, imala je dvadeset dve godine. Bila je to zavodljiva crnka, srednjeg rasta i lepog lica. Ali Avdotja Panajeva je bila udata. Posle uspeha Bednih ljudi, bivšeg zatvorenika počeli su da pozivaju i u otmene petrogradske salone, pa je, tako, eto, bio pozvan i kod uglednog književnika Panajeva. Umesto da se zanese književnim razgovorima sa njim, Dostojevski je potpuno izgoreo od želje da uzme njegovu ženu Avdotju…
Nikada nije osetio nešto slično, nikada takav zanos i želju za posedovanjem. Često je zalazio u mračne i prljave četvrti. Voleo je da plaća ku*ve. Sada, na samrtnom odru, pokušao je da ih se seti…
Svih prijateljica noći, bludnica, jadnica, prostitutki koje je dodirivao, u koje je ušao… ali nije mogao. Gubila su se lica i tela, preklapala su se u jednu stihiju telesa koja su mu promicala pred očima", pričao je sveštenik, pa nastavio dalje.
"'Gospode Bože', mucao je, 'ne razumem šta me je to teralo tim nesrećnicama… Bile su tako tople, bele, jadne i dosadne', mucao je dok mu je krv liptala niz bradu…
Pokušao sam da ga prekinem, da zovemo Anu ili doktora, ali nije vredelo. Fjodor je želeo da nastavi, uživajući usvojoj poslednjoj ispovesti, od koje kao da je očekivao nešto posebno…da razume sebe. Ponovo se, znojav i bled, vratio zanosu prema ženi književnika Panajeva.
Ugasle oči ponovo se zažariše i on kao sumanut poče da priča o oblinama, puti, vrelini te Avdotje… Nikada u svom životu nisam video čoveka koji je u samrtnim trenucimaimao više žara u sebi. Celo njegovo napaćeno telo, mršavo i koščato, treslo se kao u nekoj groznici. Uplaših se od tolikog zanosa i siline u njemu.
Fjodor Mihailovič povremeno je izgledao kao da iz njega progovara sam đavo, a onda bi se tako iskreno i duboko kajao da bi mi navrle suze… Sada je plakao zbog te Avdotje, udate žene, koju je tako pohotno želeo da ukrade iz bračne postelje književnika Panajeva… Nekoliko puta hteo sam da prekinem ispovest, ali nije vredelo, Fjodor Mihailovič bi me snažno povukao za ruke i naterao me da slušam…", stoji u knjizi "F. M. Dostojevski i Ana Grigorjevna" Konstantina Kolčaka.
Bonus video:
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
